Šaulov sin debitantsko je ostvarenje mađarskog reditelja Lasla Nemeša. Već nakon svetske premijere na festivalu u Kanu i osvajanja nagrada Grand pri i Fipresci, privukao je pažnju kritike i publike. Kako se bližio kraj godine osvajao je skoro sve značajnije nagrade. Vrhunac uspešne godine bilo je osvajanje Zlatnog globusa i Oskara (u kategoriji najboljeg stranog filma), što ga je svrstalo među najnagrađivanije evropske filmove u 2015. godini.
Radnja filma smeštena je u logor Aušvic i prati radni vod Sonderkomando. Njega čine zatvorenici Jevreji koji su prisiljeni pomagati Nemcima u istrebljenu ljudi i dece koje spaljuju u gasnim komorama.
Pored već teškog položaja Sonderkomandosa, ono što njihovu situaciju čini još težom jeste činjenica da su oni na neki način saučesnici jednog strašnog zločina mimo svoje volje i da pomažu pri ubijanju zatvorenika, od kojih su neki i njihovi sunarodnici. Jedan od Sonderkomandosa je Mađar Šaul.
Nakon što sasvim slučajno nailazi na telo dečaka, koga vade iz gasne komere misleći da je preživeo, Šaul postaje opsednut mišlju da ga mora sahraniti, govoreći svima kako je dečak njegov sin. Ono što situaciju dodatno komplikuje, jeste činjenica da on želi da ga sahrani po jevrejskim običajima za šta mu treba rabin koga mora naći.
I dok se njegovi saborci, Sonderkomandosi, spremaju za bekstvo iz logora, on se puno ne obazire na to, misleći samo na jednu stvar koju mora učiniti.
Značaj pojedinca u filmu Šaulov sin
Iako smešten u konkretan istorijski kontekst kao svedočanstvo jednog užasnog vremena i strahota koje su činili nacisti, Šaulov sin fokusira se, pre svega, na pojedinca, i njegovu ogromnu potrebu da učini nešto što ima duhovnu dimenziju, nešto sto se ostalima čini suludim, s obzirom na mesto i vreme u kome se nalaze.
Da li je ta potreba koja postaje opsednutost i preti da pređe u iracionalno, griža savesti za sve ono što on pod prisilom čini, nesvesno bežanje od užasne stvarnosti ili način da se sačuva zdrav razum u logoru, reditelj nam ostavlja da tumačimo svako na na svoj način.
Kroz lik Šaula koji je skoro u svakom kadru filma,prikazana je snaga volje običnog malog čoveka, koji otežava svoj ionako već težak položaj, čineći jedno ljudsko i pre svega plemenito delo.
Kao jedna od najupečatljivijih karakteristika ovog filma i ono što ga definitivno čini posebnim, jeste specifičan rad kamere i njegov vizuelni identitet. Skoro tokom celog filma kamera je pored ili iza glave glavnog lika kojeg je odlično odglumio Géza Röhrig, inače rediteljev prijatelj i pesnik, kome je ovo prvo pojavljivanje na filmu.
Prvih pola sata, sve što čini njegov vidokrog je zamagljeno. Sve oko njega je tmurno i na trenutke nejasno vidljivo. Sve to praćeno je kricima koji nam dolaze negde iz daljine, i na osnovu kojih i naslućujemo sav taj užas prisutan u logoru. Upravo to je donekle i bila namera Nemeša, da ovakvim načinom snimanja prenese atmosferu užasa, straha i teskobe, što mu definitivno polazi za rukom.
Laslo Nemeš uspeva da snimi film koji su mnogi kritičari i filmski portali već posle godinu dana prikazivanja proglasili jednim od najuspešnijih debitanskih ostvarenje ikada, kao i jednim od najboljih filmova na temu Holokausta.
Smelost Nemeša da za svoj prvi film uzme ovako ostljivu temu i obradi je na jedan vrlo nekonvencionalan način, kroz formu koja definitivno nije prijemčiva širem delu publike i ne čudi, s obzirom na to da je ovaj mađarski reditelj bio asistent i učenik velikog Bele Tara, reditelja koji je pravio crno-bele filmove duge osam sati, čiji kadrovi neretko traju i po deset minuta. Iako se stilski razlikuju, ono što povezuje ova dva reditelja, jeste izražen i jak autorski pečat.
Surov, realan do srži, ovo je film koji ne podilazi publici i ne igra na patetiku. Sa totalno drugačijim tehničkim i scenarističkim pristupom, predstavlja pravo osveženje, bar kada govorimo o mejnstrim filmovima.
Ovo je ostvarenje koje se definitivno neće svideti svima, ali sa druge strane, nikoga neće ostaviti ravnodušnim. I pored teške teme, šalje jednu humanu poruku. Na kraju, sumirajući ovaj film, sa nadom možemo konstatovati da se pojavio neko u liku Nemeša ko će bar pokušati da dokuči magična prostranstva kojima se sa lakoćom kretao veliki mađarski reditelj i poeta, Bela Tar.
