Robert de Niro (Trevis, bivši američki marinac i vijetnamski veteran) pati od nesanice i neuroza i prijavljuje se da radi kao taksista u noćnoj smeni. Prefinjeni coll jazz svojom melanholijom i silnom duhovnom smirenošću prati njegov život na opasnim i uvrnutim ulicama Njujorka noću.

Očaravajući džez legendarnog Bernarda Hermana (setimo se samo kako je obojio svojim zvukom fascinantnu Hičkokovu Vrtoglavicu) u kombinaciji sa sjajnim scenarijom Pola Šredera (kultnog scenariste koji ovim filmom započinje plodonosnu saradnju sa Skorsezeom) čine film Taksista hipnotički privlačnim, napetim, mračnim i magičnim.

Film Taksista prati njegovu transformaciju i potonuće u ludilo, prati čudesno i mučno putovanje jednog urbanog antiheroja, marginalca i odbačenog usamljenika na tragičnom putu samospoznaje kroz urbanu otuđenost i očajanje – sve do krajnjeg iskupljenja, prelomne životne kote koja nas definitivno opredeljuje i određuje našu krajnju životnu destinaciju, zatvarajući pun krug.

Vozeći taksi, Trevis razmišlja o duhu velegrada i moralnom rasulu.

„Sve životinje izađu noću. Kurve, narkomanke, pederi, travestiti, doperi, džankiji. Bolesno. Jednog dana, prava kiša će pasti i opraće sav ovaj šljam sa ulica… Ja idem svuda naokolo. Vozim ljude u Bronks, Bruklin, Harlem. Nije me briga. Meni je to svejedno…“

Hladan i rezigniran on posmatra svet oko sebe i oseća noćni puls velegrada. Upoznaje u prolazu čarobno lepu devojku (Sibil Šeperd) iz nekog sasvim drugog sveta, koja vodi političku kampanju za jednog od američkih predsedničkih kandidata. Veoma brzo njihova labava veza puca.

On sve više rezignirano oseća kako je svet koji ga okružuje, sa svim svojim gadostima, šljamom i frustracijama hladan, bezosećajan, nezahvalan i prljav iznutra. Vozeći se gradom sreće svakakve likove i ludake. Džez, strašno dobar džez provejava filmom puneći ga intenzivno emotivnim nabojem koji teži ka kulminaciji i eksploziji.

Trevisova unutrašnja preispitivanja sebe i sveta plutaju unutar pulsa velegrada i beskrajnih noći prepunih nepoželjnih stranaca i usamljenih marginalaca. Tama, hladni džez, bezosećajnost, distanciranost ljudi i žena, usamljenost, rezignacija – sve to tišti i pritiska psihu pobunjenog Trevisa, pritiska nerve poput oblaka dima, isparenja na početku filma koje pod snažnim pritiskom zastire kadar i svu nekadašnju toplinu, opuštenost i ljudskog u zlu uzavrelog sveta.

Trevisa prati usamljenost, nerazumevanje okoline i neizdrživa želja za radikalnom promenom svega, za nečim što će dati smisao njegovom životu i sjebanosti, nervozi koju više ne može da kontroliše.

„Slušajte, govnari, ludaci. Ovo je čovek koji to više neće da trpi… Koji se suprotstavlja šljamu… prljavštini, džukelama, đubretu, sranju. Evo ga neko ko je ustao protiv toga.“

Ovo su ključne Trevisove reči dok se sprema fizički, psihički i sa oružjem da se suprotstavi svom šljamu koji zagušuje život Njujorka i njegovog malog mikrokosmosa.

Taksista
Scena iz filma Taksista, izvor slike: YouTube screenshot https://www.youtube.com/watch?v=-QWL-FwX4t4

Pritisnuti, marginalizovani, prenapeti pojedinac modernog, apokaliptičnog sveta gramzivosti, bezdušnosti i sveopšteg haosa nakon propasti svih pravih vrednosti i ničeanske smrti Boga rezigniran, reaguje impulsivno, nihilistički.

Njegov protest, unutrašnji bunt protiv zagađenog sveta sve više tinja u njemu, guši ga i radikalizuje se. Počinje sa fizičkim vežbama, čisti telo i duh, kupuje oružje i sa njim vežba. Želi da očisti svet od nagomilanog šljama.

Robert de Niro prosto briljira, uvlačeći gledaoca svojim ludilom i harizmom totalno u film i vlastitu viziju (misiju). Upoznaje mladu prostitutku Ajris (Džodi Foster). Pokušava da joj pomogne, izvuče iz kandži makroa i propasti. Sve je radikalniji, brutalniji i kreće u konačni obračun sa svetom u kojem ne postoji solucija za njega.

Pravi irokez frizuru, oblači ratničku vijetnamku, farmerice i kaubojke i… Prvo ubija omraženog makroa (Harvi Kajtel), pravi masakr u bordelu i sam biva brutalno izranjavan.

Sledi potom neka vrsta katarzične i zlokobne tišine, ledena jeza. Kamera se lagano kreće i beleži postapokaliptičnu atmosferu nakon pucnjave i masakra u tami noći i tami bordela iz ptičje (ili možda Božije?) perspektive. Posledice krvavog obračuna i lepote jednog sumanutog, odavno već obezboženog sveta nasilja, zla, iskorišćavanja ljudi i jurnjave za novcem deluju zastrašujuće hladno, neljudski.

Nakon svega, sve(t) se vraća u normalu i uz lagane zvuke džez saksofona Trevis ponovo taksijem klizi nočnim ulicama velegrada. Desila se katarza sveta i sad je sve mnogo lakše.

Razarajuće dobro, gusto strukturisano i prenapregnuto štivo sjajnog američkog reditelja Martina Skorsezea (17. novembar 1942, Njujork), na granici genijalnosti, ludila i ljudske izdržljivosti – tako autentično u svetu obilja nasilnosti, briljantno, sa neverovatno snažnim autorskim pečatom.

De Niro je ovde u jednom od svojih najboljih izdanja, u usponu prebogate karijere nakon Kuma 2 i budućih Skorsezeovih remek-dela koje je takođe obogatio svojim besmrtnim rolama – Njujork, Njujork i Razjareni bik.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.