„Ja neću biti rok zvezda, ja ću biti legenda.“ Fredi Merkjuri

Ljudi se dele na dve vrste, zabavljače i posmatrače, glasi glavna fraza šou-biznisa. Time se kao posebni i izuzetni ističu ovi prvi, ali sa hiperprodukcijom onih koji, iz različitih motiva, stoje u centru dešavanja, retki su oni koji zaista sjaje večnim sjajem. Oni bez kojih se šou nastavlja, ali ne ostaje isti.

Život i stvaranje van tokova uobičajenog

Već je samo poreklo Fredija Merkjurija upućivalo na nešto neobično i specifično na tadašnjoj svetskoj muzičkoj sceni.

Rođen je u Tanzaniji, kao Faruk Bulsara, 1946. godine, a potom odrastao u Indiji, gde je i započeo prve muzičke korake.

Njegovo seksualno opredeljenje često je bilo tema tabloidne štampe, a smrt 1991. godine izazvana tada retkom i nedovoljno poznatom bolešću, sidom, takođe je dobila epitet senzionalističkog.

Fredi Merkjuri, 1977. By FreddieMercurySinging21978.jpg: Carl Lenderderivative work: Lošmi - FreddieMercurySinging21978.jpg, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=7798754
Fredi Merkjuri, 1977. By FreddieMercurySinging21978.jpg: Carl Lenderderivative work: Lošmi – FreddieMercurySinging21978.jpg, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=7798754

O privatnom životu i pesmama Fredi Merkjuri retko je govorio. Mesto počivanja Fredijevog pepela, po njegovoj želji, nikada nije otkriveno, tako da i to ostaje trajno obavijeno velom misterije.

Ali, pored svih ovih intrigantnih činjenica o Fredijevom životu, glavno obeležje njegovog lika i dela ostaje svestrani talenat i veština scenske interpretacije. Prodornog glasa, koji je mogao da zvuči i snažno i mekano, Fredi je pronašao stvaralački put i u sviranju instrumenata, pisanju tekstova, grafičkom dizajniranju.

Ekstravagantna garderoba i ponašanje na sceni otkrilo je njegovu buntovničku, ali i kreativnu prirodu, po kojoj je ostao prepoznatljiv.

Fredi Merkjuri: Apsolutni vladar scene

Razvoj masovnih medija i jačanje njihovog uticaja omogućilo je izvođaču obraćanje širokom i raznovrsnom auditorijumu. Ali, poruka je morala biti prilagođena ukusu i razumevanju prosečnog i osrednjeg konzumenta, kako bi se ostvario profit, koji je imperativ svake industrije, uključujući i pomalo nakaradni hibrid, šou-biznis.

Time se snižavaju estetski i etički kriterujem, bledi umetnička ekspresija do potpunog iščezavanja, čiji smo danas nemi i pasivni svedoci. Fredi je, čini se, uspeo da prevaziđe ova ograničenja i jedinstvenom interpretacijom, stavom i pojavom na sceni, mogao da ostvari sponu sa hiljadama, dajući im pritom lik jednog novog, na kratko stvorenog, bića.

Vibracije koja se prostiru poput talasa kroz nepregledno mnoštvo, vode ih sve zajedno u neki drugi svet.

Energija i harizma kojom je isijavao tokom izvođenja omogućavale su mu fascinantan odnos sa publikom, u čijoj interakciji nastaje magija scenskog nastupa i dostiže se njegov pun smisao.

Tako su postali i kultni pobednički taktovi koji pobuđuju na pokretanje i slavljenje trijumfa (We will rock you, We are the champions, obe objavljene 1977), kao i oni koji predstavljaju odu mladosti i buntovničkom poletu (I want it all, 1989.).

Ponavljanje istih slogova, čak i u pesmama sa ozbiljnijom tematikom, često je obeležje Fredijevih tekstova čime se postiže veseli, bezbrižan ton koji liči na dečiju igru. A Fredi se upravo virtuozno igrao, rečima, zvucima, pokretima, oblicima i bojama.

Rapsodija o krivici

The Bohemian Rhapsody (1975) je često proglašavana za najbolju pesmu svih vremena.

Iako Fredi nikad nije govorio o njoj, njeno značenje se može samo naslutiti. Ovo muzičko-dramsko delo je originalan spoj balade, gitare, opere i hard roka. U osnovi je alijenacija pojedinca sužene svesti u totalitarnom društvu o kojima su govorili Franc Kafka u Procesu i Alber Kami u Strancu.

Rezigniran i otuđen, počinilac zločina udaljen je od svoje suštinske, ljudske prirode i ostaje ravnodušan prema presudi.

U isto vreme je pokrenuto i egzistencijalno pitanje čovekove krivice, koja je fatalistički predodređena još pre dolaska na ovaj svet, a život samo snošenje kazne.

oš jedan semantički sloj ove kompozicije odnosi se na osuđenost od strane društva svakog ko sledeći sopstvenu misao traga za istinom, čiji je simbol Galileov put stradanja.

Ali, ukoliko je pesma inspirisana Fredovom introspekcijom, nakon čega sledi osvešćivanje, prihvatanje sebe i realnosti, i ispovest majci u kojoj traži spas i zaštitu, onda melodramatičan i teatralan način kojom se obraća Strašnom sudu predstavlja njegovu prezir i podrugivanje društvu koje ga definiše kao neprihvatljivog i nepodesnog.

Ovo delo nije razotkriveno i dovršeno, ostavljeno je svakom slušaocu da ga interpretira, čime Fredi Merkjuri i danas ostvaruje čudesnu interakciju sa publikom novijih generacija.

Oslobođenje pojedinca od društvenih stega

Fredi Merkjuri je često pomerao granice umetničke i lične slobode. Presipitivanje sopstvenog polnog i rodnog identiteta često se implicitno provlači kroz njegove tekstove, iako je u spotovima jasnije naglašeno.

Living on my own (1985) najbolje izražava njegovu poruku da treba živeti po sopstvenom nahođenju, uprkos usamljenosti i očajanju. Odbacivanje društvenih okova i pogrešnih normi nosi apsolutnu slobodu, koja se javlja kao glavni motiv u pesmi I want to break free (1984).

Upravo društvo konstantno postavlja pred pojedinca stereotipne zahteve, koje dovode do težnje da se ostvare silom nametnuti ciljevi, o čemu se govori u Under pressure (1981), kompoziciji nastaloj u saradnji sa još jednim izvanrednim muzičkim i interpretatorskim talentom, Dejvidom Bouvijem.

Igra bez granica koja pobeđuje smrt

Svaka muzička kreacija grupe Queen bila je samo korak ka ostavljanju večnog traga u muzičkoj produkciji. U fantastičnoj harmoniji njihovih glasova i instrumenata nastao je 1986. godine i soundtrack za film Gorštak, Who wants to live forever, glorifikacija ljubavi i uživanja u svakom njenom trenutku.

I nadasve, kao vrhunac Fredijev umetničkog izražaja i njegov duhovni testament, ostaje The Show must go on (1991). U trenucima suočavanja sa konačnim i neumitnim krajem, kroz stihove pomalja se spoznaja o prolaznosti i beznačajnosti svakog od nas, a kao trajna i večna ostaju jedino svetla pozornice, gde se, kao na ringišpilu, samo smenjuju oni koji prenose svoju poruku.

Prigušiti svoja strahove i patnje da bi se održala iluzija i čarolija kojom se zanosi i zavodi publika, uobličava se kao jedini smisao života scenskog umetnika, jer se predstava mora održati. Time scena postaje veća od svakog izvođača, veća od života, što je Fredi najbolje i znao.

Ars longa, vita brevis, rekli bi stari Rimljani. Frontmen grupe Queen voleo je da kroz igru, glumu i muziku čovečanstvu izrazi najskrivenije note svog bića.

Time je upravo i ostvaren životni cilj i proviđenje Fredija Merkjurija:

„Ja neću biti rok zvezda, ja ću biti legenda.“

piše: Ivana Spasojević

DELI

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here