Zašto pisati o Gavrilu Principu? Čini se da je to, 100 godina posle, potrebnije nego ikada pre. Većina ljudi o Gavrilu Principu zna u kontekstu Sarajevskog atentata, u vremenu od 1914. do 1918. Ali, njegov život ne počinje tu, iako se završio nekoliko meseci pre završetka Prvog svetskog rata u češkom Terezinu. Ko je bio čovek okrivljen od svih za početak najvećeg sukoba do tada?

Gavrilo Princip

Gavrilo Princip je rođen 26. jula 1894. u mestu Obljaj, tada u Austrougarskoj, a danas na krajnjem zapadu Bosne i Hercegovine, blizu granice sa Hrvatskom. Sama ta činjenica da se Obljaj, ali i čitava Bosna i Hercegovina nalazila pod austrougarskom civilizatorskom upravom odredila je život i kasnije delovanje ove istorijske ličnosti.

Gavrilo Princip kao izdanak velikog Proleća naroda

Da bismo razumeli otkud razlozi za ono što su učinili Princip i drugovi, potrebno je vratiti se na kraj prve polovine XIX veka, tačnije u 1848. godinu ili kako se ona obično naziva Proleće naroda. Samo to ime simbolizuje buđenje posle dubokog zimskog sna, kako prirode, tako i različitih interesa evropskih naroda.

Interesi su bili različiti, od nacionalnih, preko socijalnih, a tražena je i sloboda govora, štampe, ukidanje feudalizma, itd… U skoro svim većim gradovima Evrope, izuzev gradova u Britaniji, Osmanskom carstvu i Rusiji, narod se podigao na oružje.

U nemačkim zemljama revolucionari su isticali zahteve za stvaranjem ujedinjene Nemačke. Postojale su dve koncepcije, jedna Velika Nemačka (Grossdeutschland) okupljena oko Habsburške monarhije i Pruske, sa manjim kneževinama, vojvodstvima, grofovijama i Mala Nemačka (Kleindeutschland) čiji bi stožer okupljanja bila Pruska, ali bez Habsburške monarhije.

Te 1848. ove ideje su nakratko zaustavljene da bi ponovo izašle na videlo šezdesetih godina XIX veka. Bilo je to vreme romantizma, jednog umetničkog pravca koji je svoje ideale, svoje uzore tražio u srednjem veku, a sve sa ciljem da se probude nacionalna osećanja koja će biti usmerena na stvaranje mnogih država. To je vreme Šatobrijana i Igoa u Francuskoj, Puškina u Rusiji, Getea, Šilera i Hajnea u nemačkim zemljama, Branka Radičevića, Đure Jakšića, Jovana Jovanovića Zmaja, Petra II Petrovića Njegoša u srpskim zemljama.

Situacija u Evropi se promenila iz korena posle stvaranja ujedinjene Italije 1860. i početka borbe za ujedinjenje Nemačke. Pruski kancelar Oto fon Bizmark je želeo da okonča dominaciju Habsburgovaca u nemačkim zemljama. Do presudne bitke je došlo početkom jula kod Sadove 1866. (Kenigrec) i to će umnogome odrediti dalju sudbinu Evrope. Nekoliko godina kasnije, Pruska će posle pobede nad Francuskom Napoleona III kod Sedana 1870. proglasiti ujedinjenje i stvaranje drugog Rajha u Versaju. Od tada počinje uspon ove države.

Ne treba zaboraviti da je to i vreme Druge industrijske revolucije, otkrića motora sa unutrašnjim sagorevanjem, da je Suecki kanal kojim se skraćuje put do Indije prokopan 1869, što će sve uticati na mnoge krize pre Prvog svetskog rata. Izgubivši mogućnost da se širi u srednjoj Evropi, Austrougarskoj (promenila ime posle Austrougarske nagodbe 1867.) je jedina mogućnost širenja bila preko Balkana, moravsko-vardarskom dolinom do Soluna, Egejskog mora i dalje na Mediteran.

Situacija na Balkanu u tom periodu je bila promenljiva, sa čestim krizama u odnosima između hrišćana i Osmanskog carstva. Srbi su nekoliko puta imali sukobe sa Turcima, počevši od 1862, Crnogorci i ranije, a jedino su Grci od svih naroda imali nezavisnu državu.

Balkan u vreme buđenja naroda

Bosna i Hercegovina je bila karakteristična po mnogo čemu. Posle pada pod Turke krajem XV veka, jedan deo stanovništva je prešao sa pravoslavlja na islam, ali su i ti muslimani ponekad dizali bune, nezadovoljni osmanskom upravom. Pokušaji reformi nisu donosili nikakvih boljitaka za hrišćane što će dovesti do ustanka u Nevesinju 1875. čime počinje Hercegovački ustanak koji će prerasti u Veliku istočnu krizu. Ta kriza uvući će mnoge susedne države, pre svih Srbiju i Crnu Goru, ali i Austrougarsku i Rusiju.

Gavrilo Princip

Ova faza Istočnog pitanja biće značajna za balkanske države, Srbiju, Crnu Goru i Rumuniju zbog sticanja nezavisnosti i teritorijalnog proširenja na Berlinskom kongresu u julu 1878. Za Bosnu i Hercegovinu bila je određena drugačija sudbina. Ona je okupirana od strane austrougarske vojske na trideset godina.

Naime, posle Berlinskog kongresa i ulaska austrijske vojske u Bosnu i Hercegovinu, uvedena je uprava na čijem čelu je od 1882-1903. bio Benjamin Kalaj. Bila je to privremena okupacija sa ciljem da se pripremi teren za kasniju aneksiju, odnosno trajno pripajanje Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. Ono što je karakteristično za vladavinu Benjamina Kalaja u BiH, koga su nazivali i njenim nekrunisanim kraljem, bila je težnja da se stvori jedna bosanska nacija.

Kalaj je, kao što je poznato, formalno ukinuo  političko postojanje većinske nacije Srba u Bosni i Hercegovini, i proglasio postojanje nove bosanske nacije, koja je trebalo da se sastoji od muslimana, pravoslavnih i katolika. Ukinut je i srpski jezik i dekretom preimenovan u bosanski. Kalaj je pred kraj svoje vladavine postepeno napuštao ove ideje, da bi se sve više oslanjao na hrvatski nacionalizam i klerikalizam.

Inače, austrougarska uprava u Bosni je iziskivala malo manje snage i novca nego što je to Velika Britanija imala i potrošila u Indiji u tom periodu. Ukoliko uzmemo u obzir da je Indija tada imala nešto više od 300 miliona stanovnika, mogu se uočiti razmere nesposobnosti austrijske uprave u BiH. To je period kolonijalizma i borbe za preraspodelu kolonija u svetu. Austrougarska, želeći da se uključi u tu borbu, sprovodila je neefikasnu upravu u BiH, gde je još uvek bio prisutan feudalni sistem iz vremena uprave Osmanskog carstva; seljaci su još uvek bili kmetovi. U mnogim zemljama Evrope ovaj feudalni sistem je počeo da se urušava posle Francuske revolucije 1789, u Srbiji je definitivno ukinut 1835.

Ovo je posebno važno naglasiti, jer upravo u jednoj kmetovskoj porodici je rođen Gavrilo Princip u Obljaju u jednoj kolibi bez prozora, sa utabanom zemljom umesto poda. Principi su bili kmetovi bega Sijerčića. Gavrilo Princip je grad prvi put video sa 13 godina kada ga je otac poslao poslao u Sarajevo da se školuje. 

Srpski Pijemont

Kraj XIX i početak XX veka doneo je promene na Balkanu. Krajem maja 1903. u Srbiji su ubijeni Aleksandar i Draga Obrenović, u Bosni je završena vladavina Benjamina Kalaja, a u Hrvatskoj je završena vladavina bana Karla Kuen Hedervarija.

Svi ovi događaji dovešće do jačanja grupa koji su videli potrebu stvaranja jedne velike južnoslovenske države. Za razliku od ostalih slovenskih naroda na Balkanu, jedino su Srbi imali svoju državu, sa tradicijama parlamentarizma, demokratije, Ustava, itd. Još od 1880-ih godina u Srbiji se stvaraju prve političke partije, pedesetak godina ranije donosi se i prvi Ustav moderne srpske države.

 

U odnosima sa Austrougarskom od 1903. Srbija ima nesporazume koji će kulminirati izbijanjem Carinskog rata 1906. Ovo je bio svojevrstan zaokret srpske spoljne politike od austorfilske prema zemljama Antante, konkretno Francuskoj.

Vrhunac u lošim odnosima biće Aneksija BiH u oktobru 1908, kada je zamalo došlo do srpsko-austrijskog rata. Naročito je bilo teško Srbima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Tome u prilog ide i organizovanje Veleizdajničkog procesa 1909. u Zagrebu protiv 53-ice Srba, koji su ipak pod pristiskom svetske javnosti abolirani naredne godine ukazom cara Franje Josifa. Bila je to svojevrsna pobeda malene Srbije u odnosu na svog ogromnog severnog suseda. Diplomatski poraz Austrougarska je doživela i 1911, kada je Srbija uspešno okončala Carinski rat našavši nova tržišta u Nemačkoj, severnoj Africi i Grčkoj i kada je ponovo uspostavila trgovinske odnose sa Bečom.

Osokoljena ovim uspesima, Srbija je krenula u oslobođenje Stare Srbije, nekadašnje srednjevekovne Srbije koja je u ovom periodu pod vlašću Turaka. Posle ogromnog proširenja koje je Srbija stekla u Balkanskim ratovima oslobodivši deo Novopazarskog sandžaka, Kosovo i deo Metohije (jedan deo oko Peći je pripao Crnoj Gori) i Makedoniju, kao i 1,500 000 stanovnika, oduševljenje Srbima u Austrougarskoj, naročito među Slovenima, dostiglo je vrhunac. U Beču su procenili da, ukoliko se uskoro ne obračunaju sa Srbijom, da će doživeti raspad države.

I pored uspeha u ratovima, teritorijalnih i ljudskih dobitaka, Srbija je takođe imala i velike finansijske i ljudske gubitke, a trebalo je integrisati i novooslobođene prostore u sistem Kraljevine Srbije. Zato je iluzorno govoriti da je Srbija želela rat sa Austrougarskom i da je samo čekala povod. Treba uzeti u obzir i činjenicu da je Srbija te 1913. imala nešto više od 4,5 miliona stanovnika, dok je istovremeno Beč mogao da mobiliše skoro 6 miliona vojnika.

Zašto sve ovo navodimo? Prvenstveno da bi čitalac imao uvid u međunarodne odnose na Balkanu u tom periodu, kao i da pokuša da razume ulogu Gavrila Principa u svemu ovome. Princip je bio čovek svog vremena i ni po čemu nije bio izolovan slučaj, neki terorista, kako se to danas, u vremenu revizije istorije voli reći.

Ubistvo tiranina

Nakon Aneksije BiH 1908, sva tri naroda bili su nezadovoljni. To nezadovoljstvo ogledalo se stvaranju Mlade Bosne, po ugledu na Mladu Italiju, Mladu Nemačku, ali i u organizovanju atentata na predstavnike austrijske uprave. Naročito su značajni onaj Bogdana Žerajića iz 1910. na Marijana Varešanina, Luke Jukića 1912. na Slavka Cuvaja, Ivana Planinščaka na Cuvaja takođe, Stjepana Dojčića 1913. na Ivana Skerleca i onaj vidovdanski, 1914, Gavrila Principa na prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

karikatura u austrougarskim novinama psle atentata

Ovo nije nikakva apologija Gavrila Principa. Jednostavno, u narednim redovima iznećemo činjenice koje u mnogome mogu potvrditi stav da Princip nije terorista, kao što ni Mlada Bosna nije Al Kaida, kako to jednom reče ugledni profesor sa Oksforda Kristofer Klark.

Motiv ubistva tiranina, ili stranog zavojevača, koje vrše mladi ljudi zbog osvete za nanesenu uvredu, uz samožrtvovanje za dobro i budućnost zajednice, može se pronaći u oba glavna ishodišta evropske istorije, u grčko-rimskoj klasičnoj kulturi i u judeo hrišćanskoj tradiciji.

U antičkom Rimu značajan je Mucije Scevola koji je ispred etrurskog tiranina prilikom saslušavanja, Larsa Porsine svesno stavio svoju ruku u vatru i na taj način izazvao divljenje Porsine, dok su u antičkoj Grčkoj to bili Harmodije i Aristogiton koji su ubili atinskog tiranina Hiparha. Danas svi znaju za simboliku Davida i Golijata koji predstavlja pravednog i slabijeg protiv snažnijeg.

Mnoga ova dela slavljena su i u delima renesansnih slikara Mikelanđela, Rubensa, Rembranta, Karavađa. Kroz čitav XIX vek politički atentati na predstavnike vlasti dešavaju se širom Evrope. Ona se dešavaju bez izuzetaka, ne obazirući se na pol i starost onih koji treba da nestanu. Francuski predsednik Sadi Karno ubijen je 1894, iste godine kada je ubijena i žena Franca Josifa, Elizabeta. Italijanski kralj Umberto I ubijen je 1900, a ista sudbina zadesila je već ranije pomenutog srpskog kralja Aleksandra Obrenovića 1903, portugalskog kralja Karlosa I 1908, grčkog kralja Đorđa I 1913.

Takođe, ne treba prevideti da je nekoliko dana pre Vidovdana 1914, Franc Ferdinand vršio vojne manevre sa više od 250.000 vojnika uz granicu sa Srbijom, a isto tako ni da je poseta zakazana Sarajevu baš na Vidovdan, praznik koji u srpskoj tradiciji i sećanju zauzima posebno mesto. Lepo je primetio britanski istoričar Alen Tejlor u svom delu da bi i princ od Velsa takođe bio ubijen kada bi otišao u posetu Irskoj, u Dablin, na praznik Svetog Patrika 1914.  

Na samom kraju, šta treba još reći o Gavrilu Principu? Bio je čovek svog vremena, nastao iz evropskog nasleđa i kulture.

Zajedno sa svojim drugovima iz Mlade Bosne, Ilićem, Čabrinovićem, Mehmedbašićem, Grabežom i ostalima čitao je evropsku literaturu tog vremena, od anarhista, pa sve do ruskih socijalista. Takođe, na suđenju je izjavio i da su mu uzori bili Mlada Italija Đuzepea Macinija. Boraveći u Beogradu rado je slušao Jovana Skerlića, sigurno jednog od najznačajnijih ličnosti u tom periodu na Beogradskom univerzitetu, kao i Jovana Cvijića.

Čitali su i Njegoša, imali u svesti Kosovski zavet koji je prisutan među Srbima do dana današnjeg. Govoreći o srpskom narodu mislio je i na Srbe u Srbiji, Crnoj Gori, ali i u Austrougarskoj i Osmanskom carstvu. Ipak, na suđenju se izjašnjavao kao Srbo-Hrvat verujući u zajednički život ovih naroda. I u času smrti krajem aprila 1918, nekoliko meseci pre kraja rata, na pameti mu je bio Bogdan Žerajić. Do dana današnjeg ostala je sačuvana čuvena pesma koju je Princip napisao u zatvoru:

Tromo se vreme vuče

I ničeg novog nema,

Danas sve kao juče,

Sutra se isto sprema…

I mesto da smo u ratu,

Gde bojne trube ječe,

Evo nas u kazamatu,

Na nama lanci zveče.

Al’ pravo je reko

pre Žerajić, soko sivi

Ko hoće da živi, nek mre,

Ko hoće da mre, nek živi.

 

Piše: Miroslav Šljivić

DELI

Pojavljujemo se kad nas najmanje očekuju i potiskujemo senzacije dana.

1 COMMENT

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here