To je on – gura kamen uz brdo, dileja.
Kažem kamen, u stvari je kao stena velik.
U početku me ta njegova šljaka smarala,
ali sad sam besna, i on, baš je pravi dildik.
Mogla bih mu nožem neki zijan napraviti.
Mogao bih se omastiti, kaže on.
Izvisićeš, vrisnem ja,
vremena nemaš da pivo popiješ
i u šetnju odeš!
Jado!
Narod izdaleka dolazi samo da bi gledao.
Misle – tako mu se ćefnulo,
poludeo.
Stvarno si odlepio!
Možeš tako i na mesec
da laješ –
taj prokleti kamen:
čim ga popne gore
već je dole.
I šta kažeš?
Ne smem zjale hvatati,
već raditi
i crnčiti,
ne smem zjale hvatati!
A ja u mraku ležim sama,
kao Noova žena kada
za njenog muža postojaše samo barka;
ili kao frau Johana Sebastijana Baha.
Glas mi se sveo na kreštenja,
a smeh na kosa keženja,
dok, uz sve veću tamu brda,
njemu je u glavi samo ta misija.

Gđa Sizif, "sisyphus" flickr photo by Dreaming in the deep south https://flickr.com/photos/bethscupham/7328405210 shared under a Creative Commons (BY) license
Gđa Sizif, “sisyphus” flickr photo by Dreaming in the deep south https://flickr.com/photos/bethscupham/7328405210 shared under a Creative Commons (BY) license

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.