Njegova dela i danas predstavljaju najveće izazove za sve muzičke umetnike, njegove kompozicije su temelj kasične muzike, smatra se da je njegov doprinos jedan od najvećih u muzičkom svetu.

Romantizmu kao muzičkom pravcu 18. veka  najveći doprinos dali su Bečki klasičari, a jedan od njih je i Ludvig van Betoven.

Iako je Betoven bio u prelaznom period klasicizma i romantizma, većina istoričara muzike smatra da su Betovenove kompozicije završnog opusa romantičarske, a kao pravi primer navode Devetu simfoniju koja je, ne samo po obimu veća od dela ostalih Bečkih klasičara, nego je i delo koje je u ispred njegovih ostalih dela.

Ludvig van Betoven – biografski podaci

Ludvig van Betoven rođen je u Bonu u Nemačkoj i kršten je 17. decembra 1770. godine. Odrastao je u porodici koja se generacijama unazad bavila muzikom.

Johan, Betovenov otac, koji je bio muzičar u izbornoj skupštini u Bonu na sve moguće načine pokušavao je da od njega da napravi muzičkog genija kakav je u to vreme bio Volfgang Amadeus Mocart. Njegov otac je u društvu muzičkog amatera Tobasa Pfajfera, umeo nasilnim metodama da ga primorava da vežba i u kasnim satima iza ponoći, jer je mladi Betoven prvi solistički nastup imao sa samo 8 godina, a sve do kasne adolescencije javnost nije znala za njega.

Ludvig van Betoven mladi

Sa sedamnaest godina Betoven je imao priliku da uči od muzičkog genija Mocarta koji je prepoznao njegov talenat i predvideo mu veliki uspeh. Dvomesečno usavršavanje u Beču prekinula je smrt Betovenove majke, nakon koje se vraća i preuzima brigu o porodici, jer njegov otac kao neizlečivi alkoholičar nije bio u stanju.

Prepoznavši talenat mladog Betovena, Kristijan Gotlob Nef, nadaleko čuveni orguljaš, zahvaljujući kome 1783. godine je Betoven napisao svoje prvo delo, podučavao ga je, a kasnije i zaposlio. Betoven je jako cenio Nefa i po odlasku iz Bona rekao mu je: Ako ikada postanem veliki muzičar, to će biti I vaša zasluga. 

Nakon očeve smrti 1789. godine Betoven odlazi u Beč u nameri da svoje veštine usavrši učenjem kod Jozefa Hajdna, ali kako Hajdn nije imao vremena da podučava, usmerio ga je na Johana Albrehtsbergera. Ubrzo nakon dolaska u Beč dobija reputaciju klavirskog virtuoza, a kasnije i dirigenta.

Njegova tehnika je bila revolucionarna, kao i improvizacija po kojoj je čuven. Dela su obeležena snažnim muzičkim tonovina koja su pratila neverovatan spoj snage i brzine.

Betovenu je muzika predstavljala sve na svetu. Postoji anegdota da dok je stvarao svoju čuvenu IX simfoniju nije spavao tri noći. Kada mu je sobarica na to skrenula pažnju, rekao joj je Dobro da ste me podsetili, moraću se ionako pobrinuti za neke izmene koje samo u snu mogu čuti.

Inspiracija u delima književnih klasika

Inspiraciju je pronalazio u čitanju Getea i Šilera i kako je sam istakao u njihovim delima je pronalazio balans forme i emocije za svoja dela. Betovenu se 1812. godine pruža prilika i upoznaje Getea, čiju literaturu je obozavao, ali iz ovog susreta ni jedan ni drugi nije poneo lepe utiske. Gete obozava dvorsku atmosferu – pricao je Betoven. – toliko da je zbog toga postao pesnik…

S druge strane Gete je smatrao da je Betovenova ličnost potpuno neukroćena, iako ne greši potpuno kada smatra da je svet gnusan, ali sasvim sigurno ni on svojim stavom ne doprinosi ni sopstvenom ni zadovoljstvu drugih ljudi.

Njegov najveći stvaralčki period obeležila je bolest. Postepeno gubi sluh da bi u 26. godini bolest dostigla vrhunac i Betoven do kraja života ostaje potpuno gluv.

Stvaralaštvo bez sluha

Bez obzira na tešku i neizlečivu bolest, stvarao je neumorno i stvarao je više nego ikada. Sav trud urodio je plodom koji broji 32 sonate za klavir, 10 sonata za violinu, 5 sonata za violončelo, 16 gudačkih kvarteta, 9 simfonija, opera Fidelio, 5 klavirskih orkestara, Koncert za violinu i orkestar u d-duru, ciklus pesama Dalekoj dragoj, mise, solo pesme, kamerna muzika, uvertire itd…

Imao je jako mali krug prijatelja sa kojima je po gubitku sluha komunicirao pisanjem. Bio je pesimista, a ovaj gubitak mu je pojačavao urođeno raspoloženje hipohondrije, melanholije i pesimizma. Usled ove teške bolesti sve više je imao problem komunikacije sa drugim muzičarima i njegova mračna strana prešla je na viši nivo, pa je tako na dobrotvornom koncertu na kom su se izvodile V i VI simfonija nastala velika svađa zbog koje je Betoven imao u planu da zauvek napusti Beč, ali na nagovor dva princa i jednog nadvojvode, koji su mu obezbedili platu ostaje i nastavlja da komponuje.

Ludvig van Betoven

U njegovoj autobiografiji se često provlače pesimistična osećanja koja su isprepletana bespomoćnim žaljenjem. Pa tako u njoj navodi O ljudi, koji smatrate i pričate da sam pakostan, surov i mizantrop, vi ne znate tajni uzrok svega toga… Pomislite samo na to da je, evo, već šest godina kako me zadesilo neizlečivo stanje, koje su, uz to, neinteligentni lekari još i pogoršali. Govorite glasnije, vičite, gluv sam!

Svoju prvu simfoniju betoven komponuje 1800. godine, ali nema značajnih promena u njegovom životu, nastavio je da se takmiči sa virtuozima i da svira u kućama plemića. Smatra se da je 1804. godina prekretnica u njegovoj karijeri, tačnije te godine završava Treću simfoniju.

Dolazio je i u iskušenje da se ubije Ali jedino me je umetnost održala, jer, ah, činilo mi se nemogućim da napustim ovaj svet pre no što napišem sve što osećam da mogu.

Glavne kompozicije bile su Sedma i Osma simfonija koje je završio negde između 1811. i 1812. godine.

Radio je dugo i temeljno na svojim delima, znao je godinama da radi na jednom dok ga ne dovede do savršenstva, ali kada jednom završi nikada ga više nije prepravljao.

Najveličanstvenija simfonija i kruna njegovog rada je Deveta simfonija na kojoj je radio sedam godina. Iako je bio potpuno gluv, na njenom prvom izvođenju on je dirigovao i nije bio svestan aplauza dok ga solista nije okrenuo prema publici.

U svojoj 57 godini umire od zapaljenja pluća.

Nikada se nije oženio i više puta je bio nesrećno zaljubljen, što je još više hranilo njegov pesimizam. Nakon njegove smrti pronađena su ljubavna pisma „Besmrtnoj voljenoj“  koja nisu poslata i nikada se nije saznalo kome su bila namenjena.

Piše: Jovana Savić

1 KOMENTAR

  1. ЈОЗЕФ ХАЈДН

    После смрти Баха и Хендла у свету музике дуго се није појавило ниједно велико име, све док на сцену није ступио Јозеф Хајдн. Овај славни аустријски композитор рођен је 31. марта 1732. у породици сеоског колара у Рорау. Још као сасвим мали, највише се радовао вечерима у којима се цела породица окупљала у кухињи и уз пратњу очеве харфе певала старе песме. Тада је могао да пушта машти на вољу и виртуозношћу правог мајстора свира замишљену виолину – на два комада обичног штапа!

    Једне од таквих вечери породицу Хајдн посетио је рођак Јохан Франк, учитељ у суседном градићу Хајнбургу. Зачувши пријатан глас шестогодишњег Јозефа, одмах је одлучио да га поведе са собом у град да би учио певање. Следеће две године биле су најтеже у композиторовом животу: више гладан него сит, слабо обучен, преморен, даноноћно је учио, праћен будним оком строгог рођака. Па ипак, Јозеф му је био захвалан јер га је увео у чудесни свет музике.

    Једног дана, кад је Јозефу било већ осам година, у Хајнбург је сасвим случајно дошао угледни капелник Георг Ритер и, задивљен чистотом и бојом дечаковог гласа, одлучио да га поведе у Беч. Тако је Јозеф постао један од најмлађих чланова чувеног хора Катедрале св. Стефан. Девет година касније избачен је из хора, којег се сећао само по “непрестаним постовима”, јер је једном од старијих колега исекао кику којом се овај веома поносио!

    Нашавши се на улици, по цичи зими, Јозеф није знао где да крене јер у џепу није имао ни пребијене паре. И док је у свом капутићу који је већ давно прерастао лутао пустим улицама, срео га је један од млађих чланова хора и понудио му да с њим и његовом породицом подели скромну собу у поткровљу старе зграде. За храну Јозеф је зарађивао свирајући на свадбама, баловима и погребима и понекад, кад ни тога није било, забављао је песмом докону господу на улици.

    Једва састављајући крај с крајем, Хајдн је марљиво радио и ускоро су се показали и први резултати: већ 1751. године један од најутицајнијих бечких позоришних импресарија наручио му је музику за комичну оперу. У хладној соби с кровом који је прокишњавао, Хајдн је радио и по 16 часова дневно да би завршио оперу која ће постићи велики успех. Његово свирање привукло је пажњу италијанског песника Метастазиа који је становао у истој кући.

    Познанство са Метастазиом битно ће утицати на Хајднов живот: песник га је упознао са многим угледним људима који ће се заинтересовати за његово стваралаштво. Самоуки композитор ускоро добија понуду кнеза Естерхазија да ступи код њега у службу као уметнички и административни руководилац дворског оркестра. Тиме је Хајдн заувек рекао збогом немаштини и мрачним и влажним поткровљима. Додуше, сада је имао много обавеза али и више услова за рад.

    Почетком осамдесетих година Хајднова слава прелази границе Аустрије. Његове симфоније, гудачки квартети, сонате и ораторијуми постижу велики успех и Хајдн почиње да прима и наруџбине из иностранства. Посредством виолинисте Саломона гостује у Лондону 1791. и 1794. године: сусрет с другом средином, изванредни успеси, свест о сопственој вредности покрећу у њему стваралачке снаге и тако настаје најплоднији период његовог рада. За кратко време написао је 12 најбољих симфонија, такозваних Лондонских. Последње године живота велики композитор, аутор ораторијума “Стварање”, “Годишња доба”, опера “Права истрајност”, “Свет на Месецу” проводи у Бечу где је и умро 31. маја 1809. године.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.