Oktobra 1954. godine Ernest Hemingvej je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Nakon toga, dao je izjave za javnost da su neki drugi pisci poput Sandberga, Dinesena i Berensona pre nejega zaslužili ovu nagradu.

Pisanje, u najboljem slučaju, je usamljenički život.

Ernest Hemingvej odbija da ode u Stokholm i lično primi nagradu zbog 2 avionske nesreće koje je su mu se prethodno desile, u kojima jedva ostaje živ, a od američkog ambasadora u Stokholmu, Džona Kabota traži da pročita govor:

Ernest Hemingvej

 

Hemingvejev govor povodom dobijanja Nobelove nagrade

„Nemajući veštinu za pripremanje govora niti oratorske moći, niti sam retorički dominatan, želim da se zahvalim upraviteljima fondacije na velikodušnosti Alfreda Nobela za ovu nagradu.

Nijedan pisac koji zna za velike pisce koji nisu dobili Nobelovu nagradu ne može je primiti drugačije nego sa poniznošću. Ne treba nabrajati ove pisce. Svako ovde može napraviti svoju sopstvenu listu prema svom znanju i svojoj savesti.

Bilo bi nemoguće tražiti od ambasadora moje zemlje da čita govor u kome je pisac rekao sve stvari koje su mu u srcu. Stvari o kojima čovek piše nisu možda odmah primetne i ponekad to je njegova srećna okolnost; ali naposletku one su sasvim jasne i po njima i stepenu alhemije koji poseduje, on će istrajati ili će biti zaboravljen.

Pisanje, u najboljem slučaju, je usamljenički život. Udruženja pisaca ublažavaju piščevu samoću, ali sumnjam da poboljšavaju njegovo pisanje. Njemu raste ugled u javnosti dok gubi svoju usamljenost i često se njegov rad pogoršava. Ukoliko radi sam i ako je dovoljno dobar pisac, on se mora suočiti sa večnošću, ili u nedostatku nje, svakodnevicom.

Za istinskog pisca svaka knjiga bi trebalo da je novi početak gde on proba nešto što je izvan dostignutog. On bi trebalo uvek da pokušava nešto što još nikad nije urađeno ili što su drugi pokušavali i nisu uspeli. Onda ponekad, uz puno sreće, on će uspeti.

Kako bi jednostavno bilo pisanje književnih dela ako bi bilo samo neophodno napisati na drugi način ono što je bilo dobro napisano. To je zato što smo imali tako dobre pisce u prošlosti tako da je pisac isteran daleko iz prošlosti gde može otići, tamo gde mu niko ne može pomoći.

Pričao sam predugo za jednog pisca. Pisac treba da piše o onome što ima da kaže, a ne da izgovara to. Ponovo, zahvaljujem Vam.“

Izvor

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.