Sedamdesetih godina na svetskoj muzičkoj sceni pojavile su se kombinacije postojećih i novih muzičkih žanrova, ali i nova lica i bendovi. Među novajlijama nalazi se i bend Queen, britanskog porekla, naslednik benda Smile.

Njihov prvi album bio je jedan od najneprodavanijih albuma u istoriji muzike. Godine 1989. proglašeni su za najbolji britanski rok sastav osamdesetih.

Najbolji način za ostavljanje traga u muzičkoj istoriji bio je – osvojiti srca publike.

Razlog našeg uspeha? Moja sveobuhvatna harizma, naravno.

Fredi Merkjuri

Rana istorija benda i naziv Queen

Godine 1968. osnovan je bend Smile, koji su činili Brajan Mej, Tim Stafel i Rodžer Tejlor. Prilikom snimanja prvog singla 1969. godine, Tim Stafel upoznaje ostale članove sa svojim prijateljem, Farokom Bulsarom, koji je bio veliki obožavatelj benda.

Queen 1976, By Electra Records - eBay itemphoto frontphoto back, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=16587247
Queen 1976, By Electra Records – eBay itemphoto frontphoto back, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=16587247

Stafel napušta Smile 1970. godine, a Farok nagovara Meja i Tejlora da nastave sa radom i postaje pevač novog benda kome daje naziv Queen. Takođe menja svoje ime u Fredi, dugogodišnji nadimak koji je dobio od školskog druga koji je imao poteškoća sa izgovaranjem njegovog imena.

Smislio sam ime Queen. To je samo ime, ali je veoma upečatljivo, očigledno i zvuči odlično. Snažno je i univerzalno. Ima mnogo vizuelnog potencijala i otvoreno je za sve vrste interpretacija.

Novi pevač je uneo u grupu moderniji imidž i zvuk. Takođe, muzički uticaj se menja – dok je Smile bio čisti hard-rok bend, Queen kombinuje hard-rok sa progresivnim i glam-rokom.

U početku su nastupali uglavnom u manjim klubovima u Londonu, ali je njihov zvuk počeo postepeno da privlači publiku. Tako 1971. godine dovode u bend basistu Džona Dikona i započinju rad na svom prvom albumu.

U to vreme, Fredi Merkjuri stvara prepoznatljivi logo benda, koji je trebalo da se nađe na omotu prvog albuma. Međutim, to se nije dogodilo, ali je logo ostao simbol grupe, koji je krasio kasnije omote albuma i bubnjeve Rodžera Tejlora.

Sačinjen je od nekoliko oblika koji simbolišu horoskopske znakove članova benda – dva lava za Dikona i Tejlora, kraba za Reja i dve vile za Devicu – Fredija Merkjurija. U sredini je veliko slovo Q dok se iznad svih oblika nalazi feniks.

Prvi album pod nazivom Queen nije naišao na dobar prijem kod publike, iako su kritičari bili oduševljeni. Drugi album, simbolično nazvan Queen II, sadržao je kompleksan i originalni materijal, znatno drugačiji od prethodnog.

Standardna A i B strana zamenjene su crnom i belom stranom – slikama sastava obučenog u crnu i belu odeću.

Belu stranu simbolišu emotivne pesme čiji je tvorac Brajan Mej, dok crnu stranu simbolišu pesme čiji je tvorac Fredi Merkjuri i uglavnom su mešavina mitologije i fantazije.

Sponu između crne i bele strane predstavlja Tejlorova pesma The losers in the end. Najkarakterističnije je to što album predstavlja jednu celinu koja se odvija bez prekida. Naime, pesme se nadovezuju jedna na drugu bez završetka.

U suštini, crno i belo simbolišu dva suprotstavljena muzička sveta koja se sudaraju u grupi, ali i pored toga, savršeno funkcionišu. Naravno, ovaj kontrast preneli su i na nastupe pa se često dešavalo da jednu polovinu koncerta budu obučeni u belu, a kasnije je zamenjuju crnom garderobom.

Album je uključen u knjigu pod nazivom 1001 album koji morate čuti pre smrti, čiji su tvorci najuticajniji muzički kritičari tog doba. Slika sastava koja se nalazi na omotu albuma je postala njihov zaštitni znak i često se pojavljivala u budućnosti.

Rapsodija i muzički vrh

Nakon što je i treći album po nazivom Sheer heart attack ušao u knjigu 1001 album koji morate čuti pre smrti, bilo je jasno da se njihova karijera kreće uzlaznom putanjom i da će postati jedan od najboljih bendova svih vremena.

Godina 1975. predstavlja prekretnicu u njihovoj karijeri nakon koje su nizali uspeh za uspehom.

Posle turneje u Japanu, gde su dočekani transparentima dobrodošlice i ovacijama, izlazi četvrti album, A night at the opera, takođe svrstan među najbolje u pomenutoj knjizi.

Međutim, ovaj album ostaće upamćen po činjenici da se na njemu nalazi verovatno najbolja pesma svih vremena – Bohemian rhapsody.

O samoj pesmi se ne zna mnogo.

Jedna od analiza je da je u pesmi reč o mladiću koji je ubio čoveka – starog sebe, priznajući svetu svoje seksualno opredeljenje. Međutim, ove glasine nikada nisu potvrđene, iako je i Rodžer Tejlor govorio o takvom viđenju pesme.

Metafora je sastavni deo umetnosti pa pesmu može shvatiti svako na svoj način. O tome je govorio i Merkjuri:

To je jedna od onih pesama koja pruža osećanje fantazije. Mislim da bi ljudi trebalo samo da je slušaju, da misle o njoj i da onda zamisle šta im poručuje.

U pesmi se susreće nekoliko muzičkih varijacija – od operskog dela, preko solaže na gitari sve do hard-rok zvuka. U pitanju je nešto što se nikada pre nije sretalo u pesmi nekog rok benda.

Hor koji se čuje u pozadini su zapravo članovi benda koji su snimili po tri verzije vokala i tako stvorili hor od skoro stotinak glasova. Mini-film koji je sniman je prvi moderan spot kakve danas poznajemo.

Boemska rapsodija je bila inovacija u svakom pogledu.

Album je bendu otvorio vrata slave i turneja povodom novoobjavljenog albuma završila se ogromnim koncertom u Hajd parku pred 150.000 ljudi. Svaki sledeći album sačinjavali su vanvremenski hitovi, a istovremeno se bend polako vraćao svojoj polaznoj tački – progresivnom roku.

Iako se krajem sedamdesetih godina javljaju pank bendovi za koje se smatralo da će potisnuti Queen sa muzičke scene, to se nije dogodilo. Vrhunac popularnosti doživljavaju pesmom Crazy little thing called Love, izrađenu u rokabili stilu, zahvaljujući kojoj zauzimaju prvo mesto na američkoj top-listi.

Nakon toga bend kreće na mini-turneju po Engleskoj nazvanu The Crazy Tour, na kojoj su nastupali po manjim klubovima kao i na početku karijere.

Novi zvuk osamdesetih predvodio je Queen

S obzirom na činjenicu da su osamdesete u muzici poznate po lepršavom disko stilu, bend se postepeno prilagođavao novom imidžu i zvuku.

Prvi put u pesmi koriste sintisajzer i animirane efekte u video spotu, neguju novi stil oblačenja i snimaju potpuno novu pesmu u fank stilu.

U pitanju je Another one bites the dust, koja u Britaniji nije doživela veliki uspeh ali je u Americi bila na vrhu svih mogućih top lista.

Početkom osamdesetih godina započinju sa koncertima po Južnoj i Srednjoj Americi i postaju prvi rok sastav sa zapada koji nastupa u tim zemljama.

U Brazilu su nastupali pred skoro 130.000 ljudi, a nastupe u Argentini finansirao je tadašnji argentinski režim. Bend se pojavio na prijemu kod predsednika, bez obzira na loše političke odnose između Velike Britanije i Argentine zbog Foklandskih ostrva.

Zbog činjenice da se hit Another one bites the dust pokazao kao ogroman uspeh, odlučuju da celokupan novi album bude u fank stilu.

Međutim, naišao je na loš prijem kod publike, tako da su se, nakon kraće pauze vratili starom zvuku. Ovog puta hard-rokom u kombinaciji sa laganim pop-rokom uspevaju da stvore hit I want to break free.

Spot koji predstavlja parodiju na britansku TV sapunicu bio je zabranjen u Americi. Ipak, publika je bila oduševljena novim albumom i pesmama, što je značilo povratak grupe Queen iz fank nedođije.

Godine 1986. imali su poslednju turneju pod nazivom Magic Tour. U sklopu nje održani su koncerti na Vembli stadionu, kada je zabeležena rekordna posećenost njihovih koncerata.

Još jednom se jasno moglo videti da publika obožava Queen i da će njihov rad ostati zabeležen u muzičkoj istoriji.

Međutim, već naredne godine Fredi Merkjuri saznaje za svoju bolest. Poslednji album pod nazivom Innuendo biva pohvaljen od strane kritičara i obožavan od strane publike.

Na njemu se nalazi pesma The show must go on, koja je zaista pokazala da će život i muzika morati da nastave dalje.

Ko želi da živi večno?

Grupa Queen ostaće upamćena po harizmatičnom Frediju Merkjuriju za koga su najveći muzički kritičari tvrdili da ima neverovatan odnos sa publikom. Govorilo se o specifičnom načinu komunikacije ne samo kroz muziku nego i kroz pokrete, mimiku i atmosferu koju je uspevao da stvori na svojim koncertima.

Međutim, sama činjenica da je bio jedan od najuspešnijih muzičara svog doba često je padala u drugi plan zbog njegovog načina života.

Njegovi obožavatelji i poštovaoci smatraju da je Fredi Merkjuri sa svojim bendom više učinio za britansku popularnost nego čitava kraljevska porodica. Sa druge strane, veliki je broj onih koji smatraju da nije zaslužio veličanje niti spomenik u Londonu za koji su se njegovi obožavatelji dugo zalagali.

Jednom prilikom je izjavio:

Neću biti rok zvezda. Biću legenda.

Po svemu sudeći, verovao je u ono što govori. Jedna od anegdoti kaže da prilikom jednog maskenbala, kada je trebalo da svi nose maske omiljenih istorijskih ličnosti, Fredi Merkjuri jedini nije bio maskiran.

I pored negativnog publiciteta koji je pristizao tokom poslednjih godina njegovog života, danas se vrlo često u naslovima pre njegovog imena pojavljuje reč legendarni.

Nije voleo intervjue iako je na prvi pogled izgledao kao arogantna rok zvezda. Imao je šta da ponudi svetu i nesebično je davao sebe, želeći da ga ljudi pamte kao nekoga ko je promenio tok muzičke istorije.

I uspeo je u tome. Queen je grupa koja je, zahvaljujući njemu, proglašena za najbolju rok grupu osamdesetih.

Rok muzika je nastavila dalje, ali je Fredijevom smrću grupa prestala da postoji. On će, međutim, živeti večno.

DELI
Saradnica portala. Veliki poštovalac Nirvane i sarkazma. Dalja rođaka Bilba Baginsa.

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here