Uloga heroja, odvažnih, neustrašivih i hrabrih ratnika ili vladara, jedna je od konstantih tema „Igre prestola“. U petoj epizodi poslednje sezone svedočili smo propitivanju istih heroja, kako i kada heroj prelazi u antiheroja i kakva su naša razumevanja tih granica.

Arya Stark se u petoj epizodi osme sezone uzdigla u pravu heroinu, onu koja pokašava da zaštiti i spase nedužne stanovnike Kings Landinga. Kako je od krvoločnog ubice sa poker face-om uspela da se pročisti i neminovno nas podseti na nezaštićenu devojčicu iz prve sezone?

Ono što je dovelo do novog preobražaja ovog lika i sagledavanje nje iz drugačije perspektive jeste, koliko prethodna dinamika odnosa sa Sandorom Cleganeom i dijalog nakon kojeg odustaje od namere da ubije Cersei, toliko i situacija i položaj u kome se našla. Naime Arya, je u Kings Landingu, sa ostalim ljudima na ulici u trenutku kada Daenerys na zmaju izaziva pravo bombardovanje vatrom.

Pogibija, stradanje nedužnih ljudi i rušenje grada, scene nasilja između vojnika i običnih građanina, čine da se Arya saživi sa njima i pokuša da ih spase.

Ove vešto izrežirane scene treba da asociraju gledaoce na neke od scena bombardovanja iz novije istorije, a nas, stanovnike ovih područja, neminovno podsećaju na granatiranje Dubrovnika 1991. godine (uzimajući u obzir da je veći deo radnje smeštene u Kings Landingu sniman u Dubrovniku ili na setu koji je inspirisan izgledom ovog grada). Upravo je neprikazivanje Daenerys u krupnom kadru prilikom napada na grad doprinelo dehumanizaciji ovog lika, kao i distanciraju od smrti običnih ljudi koje svojim napadom prouzrokuje.

Paralela između Deneris i vojnika-pilota, koji su zatvoreni i izolovani u svojim avionima, svedoči o načinu ratovanja koje je lišeno pojmova hrabrosti, časti i milosrđa, što još jednom ovu srednjovekovnu fikciju čini modernom i aktuelnom.

Upravo taj novi aspekt ubijanja i položaja protivnika čini da je Arya, prvi put posle više sezona, nezaštićena i onemogućena da na agresiju protivnika odgovori istom merom. Snaga mača i veština rukovanja nožem koje poseduje Arya sada nemaju vrednost i svi su izjednačeni na zemlji pred osionim neprijateljem na nebu.

Iako se uočava izvesna manjakovost u vođenju fabulativnih tokova i motivaciji likova u poslednjih par sezona, jedno moramo uočiti- „Igra prestola“ nije izgubila na monumentalnosti i epskoj širini, kao i mitskom potencijalu priče.

Iako preobražaj Daenerys i znaci potencijalnog ludila (koje je genetski uslovljeno, budući da joj je otac Mad King) možda nisu dovoljno motivisani, kako se spekuliše među fanovima, oni ipak kriju izvesna značajna pitanja. Da li je takav usud bio neminovan uprkos njenom odupiranju zovu „loše krvi“? Da li je fatum jači od lične volje i izbora? Da li se u ovom lomu ličnosi kriju pozitivistička tumačenja, a cikličnost i ponovljivost istorije uočava kao neizbežnost? Da li je „Igra prestola“ konačno prevagnula i u šarenlikosti likova i prikaza sveta, dala svoje tumačenje ljudske patnje kao neminovnosti i nasleđenog prokletstva?

Jedno od stvari koje možemo uvideti je da su se likovi udružili protiv apsolutnog zla, oličenog u Night Kingu i da su jedino u prisustvu apsolutne propasti bili spremni da brane vrednosti i pređu preko ličnih nesuglasica. Odmah potom, doslovno odmah, počelo je da se raspliće klupko novih nesuglasica i spletki. Time se „Igra prestola“ vraća na svoj početak, slikajući ponovo društvo čiju je humanost i karaktere junaka slomila volja za moć.

Kroz svih osam sezona serije uočava se tendencija da se klasična podela na pozitivne i negativne likove prenebregne, da se granica moralnog i nemoralnog stalno ispituje, a da se svet ne prikazuje crno/belim, već kao siva zona delovanja različitih sila i ljudi. U tom kontekstu izdvojila bih lik Melisandre, red priestess, koja je u početku sveštenica lišena moralnih kodeksa, determinisana jedino služenjem bogu vatre i svojom magijskom povezanošću sa silama onostranisti. Magijski aspekt je u „Igri prestola“ uvek prisutan, ali nikada zapravo dovoljno osvetljen segment.

Ova nedovoljnost krije se iza mogućnosti epske fantastike kao žanra.
Melisandre je bila uzročnih jedne od najbrutalalnijih scena u seriji, a to je ubijanje devojčice Shireen. Potom se njen odnos prema onostranom, odnosno prema bogu vatre propituje i mi uviđamo da ona nema nikakav autoritet niti egzaktna saznanja, kao ni stvarnu kontrolu nad sopstvenim moćima. Možemo čak reći da se ona u tom odnosu oslanja na sreću proviđenja, a da je njeno poznavanje magije stvar zanatskog karaktera.

Na kraju se bog vatre pridružio armiji živih i kroz Melisandre potpomogao njihovu pobedu, a sam lik se donekle pravda samokažnjavanjem, odnosno lišavanjem moći koje su je održavale u životu i izvršavanjem suicida putem skidanja magične ogrlice.

Ovakav razvojni put jednog od likova umnogome oslikava tendenciju u portretisanju svih likova „Igre prestola“, a to je da niko po sebi nije pozitivan ni negativan, već da je determinisan jedino ciljem kojem teži. U slučaju Melisandre to je služenje bogu vatre i spašavanje sveta od večne tame.

Da li su onda pisci “skliznuli” u portretisanju lika Daenerys Targaryen, ako bismo njen cilljem mogli označiti dolazak na presto i spašavanje sveta od tirana i tiranije?

Luda Deneris, Igra prestola
Izvor: screenshot https://www.youtube.com/watch?v=drAvlhqda5Y

Otvoreno je pitanje koliko su kroz samu seriju obesmišljeni mnogi postupci Daenerys, kao što je oslobađanje robova, menjanje klasne strukture društva, insistiranje na pravdi i jednakosti, kažnjavanje zmajeva zbog nedužno ubijene devojčice, kao i cela sedma sezona u kojoj Daenerys pristaje na razne opasnosti upravo kako bi izbegla stradanje nedužnih ljudi u King Landingu. Čini se da je vođenje lika nedovoljno promišljeno, ili da namerno postoje „zamagljena mesta“ kako bi se izazvao veći šok kod gledalaca pri odluci Daenerys da spali grad.

Ono što uočavamo da može bii potencijalna poruka ovakvog razvoja lika jeste da u jednom cilju ne mogu koegzistirati želja za prestolom i želja za harmonizacijom i poboljšanjem društva. Očigledno je da se one potiru, a da onaj koji “puca” sa neba, odnosno ubija sa visine, ne može imati odlike pravog heroja i herojskih vrelina onoga koji je na zemlji, pomešan sa običnim svetom kao Arija, bez obzira na plemenite intencije i prvobitne namere.

Na kraju, iako se uspostavlja konsenzus o lošem vođenju priče Benioffa i Weissa bez oslonca u vidu Martinovih knjiga, sa čime se slažem, iako postoje skondalozno isprazni i šuplji dijalozi (ovde bih izdvojila antifeministički dijalog između Tyriona i Varysa o potrebi da na prestolu sedi muškarac, iako se ova serija proslavila zahvaljujući snažnim ženskim likovima) i melodramatične scene (Jon Snow iliti Aegon Targaryen i Daenerys se ljube ispred vodopada, a zmaj upitno posmatra (?)), držimo fige da će nas sreća (osnovno pravilo u razrešenju mnogih sugoba u „Igri prestola“) kao gledaoce i fanove poslužiti u poslednjoj epizodi.

Ipak, značaj pitanja koje se postavljaju i mogu postaviti, a od kojih smo neke ovde napomenuli, način na koji se „Igra prestola“ igra sa našim očekivanjima i na fundamentalan, ali kvalitetan način propituje očekivanja gledalaca, nisu bez svoje vrednosti i značaja.

2 KOMENTARI

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.