Nema sumnje da je i ovdašnje podneblje pa makar čulo za ADHD sindrom, čija skraćenica u nazivu u prevodu znači − poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (postoji i „verzija“ ovog sindroma bez hiperaktivnosti, označena kao ADD).

Čini se, međutim da problem dece sa ovim sindromom nisu uvek adekvatno shvaćeni, dok su reakcije na priču o istom uneliko različite. Dok neki odmah, bez bližeg informisanja, u svom čedu prepoznaju hiperaktivno dete, sa druge se krajnosti revoltirano ističe da je u pitanju popularna zapadna izmišljotina.

Mnoga su deca, složićemo se svi, u „narodskom” smislu hiperaktivna. Šta, međutim, znači to da je dete stvarno hiperaktivno, u smislu da ima ADHD sindrom, i kako mu se može pomoći?

A na taj problem svakako ne bi trebalo žmuriti, (iako bi zažmuriti zapravo bilo doista teško), jer ADHD može značajno da utiče na kvalitet života – kako deteta tako i njegove porodice. Ako se, sa druge strane, blagovremeno i pravilno reaguje, dete sa ADHD-om će se znantno lakše nositi sa preprekama koje ova „boljka“ sa sobom nosi. Raširimo stoga priču, i krenimo redom.

Kako se ADHD sindrom ispoljava?

Stručnjaci se slažu da je ADHD sindrom moguće uočiti još u ranom detinjstvu, premda se takav problem u ovom uzrastu obično zanemaruje. Teškoće da se sedi mirno kada se to od njih očekuje, brbljivost, upadanje drugima u reč, sukobi sa decom u vrtiću, „planinarski” poduhvati po nameštaju i raznim drugim objektima – sve se to može lako pripisati i jednostavno živahnom detetu, bezobrazluku i lošem vaspitanju.

Problemi postaju uočljiviji, pogodićete, naravno – sa polaskom u školu; jer, škola je svakako mesto gde se mora sedeti mirno i gde se pred dete postavljaju određeni zahtevi i zadaci. Dok će, sa jedne strane, dete sa ADHD sindromom  izaći na videlo kao „hiperaktivno dete“ svojim vrpoljenjem u stolici, povremenim ustajanjem i pričom na času, sa druge će strane nastati teškoće koje se tiču učenja.

Bez obzira na koeficijent njihove inteligencije (štaviše, većina ljudi sa ADHD sindromom ima normalnu inteligenciju ili iznad proseka), ova deca obično postižu slabije rezultate. Problem, naime, leži u „živoj muci” da se fokusiraju na ono što nastavnik govori, ili na zadatak koji im je postavljen. Njihova pažnja je, naime, vrlo kratkog veka, a organizacija pretežno slaba. Pored toga, čini se da se ova deca teže orijentišu u vremenu i da često na njega zaboravljaju, a obično su sklona i burnim emotivnim izlivima.

Međutim, svakako treba imati u visu da se ADHD ne ispoljava identično kod sve dece ( i odraslih) i uopšteno se  klasifikuje u tri tipa:

  1. Hiperativno-impulsivni tip
  2. „Nepažljivi“ tip ( koji pretežno odlikuju problemi sa konctracijom i neodlučnost, dok hiperaktivnost izostaje)
  3. Kombinovani tip (koji sadrži kombinovane karakteristike prethodna dva tipa)

Ali, deca sa ADHD-om se i individualno mogu veoma razlikovati. Ličnost se, naravno, ne svodi na ADHD sindrom. Neka deca, na primer, mogu imati velikih problema sa socijalizacijom, dok su druga prihvaćena i voljena od strane svojih vršnjaka. U tom pogledu, naravno, veliku ulogu igraju roditelji i nastavnici. Njihova uloga je od velikog značaja i kada je reč o drugim osobinama koje će dete razviti. Nerazumevanje i preterana kritika mogu, na primer, lako voditi do niskog samopoštovanja, agresivnosti, straha od razočaranja, pa čak i u depresiju.

adhd sindrom

Sada je, dakle, makar donekle jasno zbog čega je na neke od ovih osobina, teško i ne bi trebalo zažmuriti. Naravno, daleko od toga da treba dizati paniku ili pak ići unaokolo i lepiti etikete: oho, još jedno hiperaktivno dete! Naravno da su mnoga deca nemirna, i da baš i ne gore od želje za učenjem. Ali, dete sa ADHD sindromom ima stvaran problem da se kontroliše.  Pošto smo, ovako, u najkraćim crtama,  pretresli osobine kroz koje se ADHD sindrom ispoljava, pogledajmo kako se on obrazlaže i definiše.

Šta je, u stvari, ta „ljuta boljka” zvana ADHD?

Premda je ADHD u svetu odavno i poprilično u fokusu naučnih istraživanja, neka pitanja o prirodi ovog sindroma još uvek ostaju jedno pravo igralište različitih spekulacija. Predmeti spora se uglavnom tiču uzročnih činilaca i odgovarajuće terapije. Sa druge se pak strane čini da neka druga pitanja nailaze na svoje eksperimentalno potvrđene odgovore. Ali, krenimo redom. Šta, dakle, prema nalazima i teorijama, leži iza „ljute boljke“ koja može da uzrokuje tolike probleme jednom posve inteligentnom detetu?

Svi, naime, znamo da je spoljašnje ponašanje odraz nečeg „iznutra“, te bismo mogli i pretpostaviti da je prenaglašeno, učestalo i neuobičajno ponašanje zasnovano na nekoj neurološkoj različitosti.

Brojna istraživanja koja se tiču ADHD-a upravo detektuju ove razlike. Neka ukazuju na činjenicu da osobe sa ADHD-om imaju manji broj neurotransmitera, druga da imaju nešto slabiji protok krvi u frontalnom delu mozga koji ima značajnu ulogu u regulisanju ponašanja i pažnje. Treća, opet, da je moždana aktivnost kod ovih osoba u ovoj regiji nešto slabija. Četvrta, vršena elektroencelografom, detektuju veći nivo sporijih moždanih talasa, što se, opet, povezuje sa pažnjom… Kako se onda, na osnovu ovih saznanja, ADHD uopšte klasifikuje?

Neki specijalisti poput Rasela Barklija, autora knjige Taking Charge of ADHD, definišu ovaj sindrom kao razvojni poremećaj. Drugi su, opet, skloni da reč „poremećaj“ izbace iz upotrebe. Tako na primer, Džon Tejlor, u svojoj knjizi The Survival Guide for Kids with ADD or ADHD, obraćajući se samoj deci, ističe: Kada imate ADHD, vaš mozak i telo nisu bolesni. Nemate loše ćelije u sebi. Imati ADHD ne znači da ste glupi, lenju, ludi, loši ili bolesni. To znači da postoje neke razlike u načinu na koji vaš mozak radi, što čini da iskazujete neke ADHD osobine. Slično, u knjizi Deficit pažnje i hiperaktivnost dece Nebojše Jovanovića i koatura Tatjane Firevski Jovanović i Sandra Jovanović, jasno se ističe da termin “poremećaj” adekvatinije menja termin “različitost“, kao što se, uostalom, danas različitošću a ne poremećajem smatra, na primer, “levorukost”.

Zanimljiva je i donekle filozofična teorija gorepomenutog Rasela Barklija (specijaliste sa ne tako ljubaznom definicijom), koju on iznosi u svojoj gorepomenutoj knjizi, te bi je ovde vredelo prepričati.

Naime, prema Barkliju tri glavna simptoma ADHD-a (slaba koncetracija, impulsivnost i hiperaktivnost) daju se redukovati na problem inhibicije ponašanja. Barkli je, zapravo, inspirisan teorijom Džejkoba Bronovskog, filozofa, matematičara i fizičara, prema kojoj se ljudska komunikacija razlikuje od načina komunikacije drugih vrsta u jednom bitnom pogledu – sposobnosti odložene reakcije (odgovora) na određenu situaciju. Drugim rečima, ljudi imaju sposobnost da inhibiraju neposredan nagon za odgovorom. Ova sposobnost nam, naime, omogućuje i druge mentalne sposobnosti: da kreiramo smisao prošlosti i budućnosti, stvorimo internalizovani govor, razdvojimo emocije od informacije i da rašlanjujemo datu informaciju.  Barkli ovome želi da pridoda i sposobnost internalizovanja emocija.

Ako je onda, kako ističe Barkli,  tačno da je ADHD problem inhibicije reakcije, tada ljudi koji imaju ADHD sindrom zapravo imaju problem sa nabrojanim mentalnim sposobnostima. Najpre, sa percepcijom prošlosti i budućnosti. Naime, prema ovoj teoriji, deca sa ADHD-om prebrzo reaguju da bi uzimali u obzir prošla iskustva i razmotrila kako im ona mogu biti od pomoći u budućnosti. Osim toga, njima vreme protiče sporije, pa odatle silna nestpljivost. Imaju slabije razvijen internalizovani govor, pa su zato i pričljivija. Ne daju sebi vremena da razdvoje emocije od činjenica. Teže internalizuju emocije, što vodi problemu internalizovanja motivacije. I kada je reč o analizi i sintezi, slabije upražnjavaju ove funkcije.

Ali, pored svih ovih problema koji otežavaju život, dete sa ADHD-om može prevazići nabrojane prepreke i biti veoma uspešno. Deca sa ADHD-om mogu, štaviše, biti veoma darovita. Mocart je tek jedan od primera poznatih ljudi za koje se, prema mnogim izvorima, veruje da su imali ovaj sindrom (preporuka: pogledati fim Amadeus Miloša Formana). Čak i Barkli sa svojim strogim definicijama ističe da zbog svoje prenaglašene emotivnosti iz koje može proizići velika ubeđenost u određenu ideju, ona mogu izrasti u sjajne pisce, glumce ili trgovce. „Boljka“ zvana ADHD nije baš sasvim „ljuta“, i prema mnogim stručnjacima, može se kontrolisati. Ali, pre nego što se pozabavimo primerima kako olakšati život deci sa ADHD-om, pomenimo  i teorije o tome šta uzrokuje navođene neurološke različitosti.

Obično se kao uzročnici ADHD sindroma navode:

  • Pušenje ili konzumacija alkohola u trudnoći
  • Izloženost olovu
  • Nasleđe

Kako, međutim, u svojoj knjizi ističe Rasel Barkli, prva se dva, za sada, samo dovodi u vezu sa ADHD-om. Drugim rečima, ono što se na osnovu postojećih istraživianja može zaključiti jeste samo to da postoji rizik kada su u pitanju ove stavke.

Barkli je, sa druge strane, posvetio i dobar broj strana svoje knjige razbijanju medijski popularizovanih mitova o tome šta uzrokuje ADHD. Prema njegovim tvrdnjama, nikakvi nalazi ne dokazuju da je reč o određenoj ishrani, šećeru, alergiji na hranu, i tome slično. Sa druge strane, neki autori priručnika o borbi sa ADHD-om, da ih tako nazovemo, između ostalog, preporučuju i određen režim ishrane. Ali pređimo sada  na to šta se deci i roditeljima uopšte preporučuje kao pomoć.

Kako pomoći detetu sa ADHD-om i kako ono može pomoći sebi

Barkli, na primer, navodi 14 zlatnih pravila za roditelje. Naime, roditelji bi trebalo da:

  1. svome detetu pružaju neposredan fidbek i potkrepljuju njegovo ponašanje.  Drugim rečima, objašnjava Barkli, da bi dete istrajalo u nekom zadatku, potrebno je pri svakom njegovom postignuću pozitivno reagovati pohvalom, komplimentom, ponekad i  nagradom, kao što negativno ponašanje treba odmah propratiti ukazom na njega, ili kaznom u vidu oduzimanja privilegije. Pri ovome roditelj treba da jasno i bez vikanja izrazi šta je tačno dete učinilo dobro ili loše
  2. pružaju češći fidbek. Deci sa ADHD-om je potreban češći fidbek da bi istrajala pri zadatku. Umesto što čekajući da pohvale dete tek pri završetku zadatka, efikasnije bi bilo, ističe Barkli, isparcelisati zadatak i dogovoriti se sa detetom da skuplja poene pri svakom urađeom delu. Pri tome bi ukupan skor vodio određenoj privilegiji.
  3. koriste moćnije posledice. To jest, da dopuštaju detetu bezazlena nagrađujuća zadovoljstva, jer će spoljašnji podsticati nja njih devolovati moćnije
  4. podstuču dete pre pribegavanja kazni. Sama kazna, kako objašnjava Barkli, nije mnogo efikasna bez pozitivnog fidbeka, i može voditi drugim negativnim posledicama, kao što je otpor deteta i loše emocije.
  5. eksternalizuju i parcelišu vreme. Ovo jednostavno znači da deci sa ADHD-om, zbog njihove slabije orijentacije u vremenu, treba navijati alarme i puštati štoperice radi opomene. Složenije zadatke bi valjalo razbiti na više vremenskih intervala.
  6. eksternalizuju važne informacije.To jest, da postave na videlo  detetovom radnom okruženju bitne informacije i upustva u fizičkoj formi, na primer, na papiru. To će služiti kao podsednik i opomena.
  7. eksternalizuju izvore motivacije. Kako dete sa ADHD-om ima teškoća da razvije unutrašnju informaciju, potrebno je potkrepljivati njegovo ponašanje prilikom rada, slično kao pod tačkom 3.
  8. eksternalizuju proces detetovog mišljenja. Na primer, dete bi trebalo podsticati da zapisuje svoje ideje, kada na primer, treba da razmisli o zadatku. Na taj će način lakše moći i da sredi misli i neće zaboravljati prethodne
  9. budu dosledni u svome ponašanju prema detetu. Drugim rečima, da budu istrajni i dosledni u primeni određenog ponašanja, i da ne tretiraju dete na jedan način kada su sa njime sami a na neki drugi kada su u javnosti.
  10. deluju više nego što objašnjavaju. Ovo se preporučuje iz prostog razloga što su deca sa ADHD-om osetljivija na posledice nego na priču.
  11.  planiraju unapred problemske situacije. Odnosno, da na osnovu prošlog iskustva u sličnoj situaciji predvide problem i naprave plan reagovanja.
  12. kontrolišu svoje ponašanje. Drugim rečima, roditelji ne smeju zaboraviti da su roditelji. Ako izgube strpljenje, mogli bi pokušati da osmotre problem iz perspektive stranca.
  13. ne shvataju lično probleme svoga deteta
  14. da nauče da praštaju– detetu za njegove ispade, drugima zbog kritike, i samima sebi zbog povremenog neuspeha

Osim brojnih vodiča za odrasle, postoje slični priručnici namenjeni deci. Već pomenuti Džon Tejlor, u svojoj knjizi Survival Guide for Kids with ADD or ADHD, „razgovara“ sa detetom-potencijalnim čitaocem, o načinu na koji može da prevaziđe teškoće sa kojima se svakodnevno suočava.

Na primer, kada je reč o odlučivanju, Tejlor detetu preoručuje sledeće korake:

  1. Upoznaj se sa situacijom sa kojom se suočavaš. (Jesi li nekada bio u takvoj situaciji? Šta si tada učinio? Da li je delovao? Ko bi ti mogao pomoći?)
  2. Identifikuj izbore (Isprobaj različite ideje u datoj situaciji. Nazovi ih plan1, plan 2, plan3). Razmotri dobre i loše stvari koje mogu proizići iz svakog plana).
  3. Pokušaj da sprovedeš najbolji plan.
  4. Oceni svoj plan. (Proceni da li je delovao).

Tejlor u ovoj knjizi, koja je, budući namenjena deci, pisana jednim toplim, prijateljskim tonom, daje savete i oko organizacije i zadataka u školi, kontroli emocija i odnosima sa vršnjacima. I on, poput Barklija, predlaže štoperice i razbijanje zadataka na delove.

Kako se, međutim, detetu sa ADHD-om još može pomoći, i šta predlažu stručna lica?

Verovatno ste čuli da psihijatri u nekim slučajevima prepisuju lekove koji olakšavaju kontrolu ponašanja i umanjuju probleme sa koncetracijom. Pojedinci, međutim, zagovaraju takozvani neurofidbek trening, odnosno, biofidbek, poput našeg specijaliste Nebojše Jovanovića. Recimo, za kraj, i par reči o tome.

Prilikom ovog „treninga“ terapeut na glavu deteta postavlja senzore vezane za kompjuter, te je na monitoru moguće pratiti nivo moždanih talasa. Detetu se onda postavljaju određeni zadaci i ona vežbaju svoju moždanu aktivnost i svoju koncetraciju. Prema nekim istraživanjima efikasnost ovog metoda predstavlja još jedan mit (Barkli je, svakako, jedan od stručnjaka to smatraju), dok prema drugima on zaista daje rezultate, i to ne samo kada je reč o ADHD-u, već i o drugim problemima različite prirode. Ako ništa drugo, ovaj tretman nije štetan, a i predstavlja uneliko prirodniju metodu  unapređivanja moždanih aktivnosti.

Toliko, u kratkim crtama o ADHD-u. Za više informacija postoji više nego brojna literatura.

Ono oko čega se laici spore jeste da li ADHD kao poremećaj uopšte i ne postoji.

Ono oko čega se spore i spekulišu naučnici jeste šta tačno uzrokuje ADHD i koji vidovi terapije daju (najefikasnije) rezultate. Ono oko čega se naučni krugovi slažu jeste da ADHD ima svoju neurološku pozadinu.

Ono oko čega se svi moramo složiti, pod pretpostavkom, naravno, da verujemo u teoriju o ADHD-u,  jeste da je problemima deteta sa ovim sindromom potrebno odgovornije pristupiti. Možda ga i ne treba tretirati značajno drugačije (mnogi saveti se mogu primeniti i na vaspitanje svakog deteta), jer hiperaktivno dete je, naposletku, normalno dete, sa izvesnim teškoćama, da to tako, naposletku, sa autorskom slobodom definišemo.

 

Primarni izvori:

Russell A. Barckley Taking Charge of ADHD, Revised Adition,The Complite, Authoritative Guide for Parents, The Guilford Press, London (2000)

Nebojša Jovanović, Tatjana Firevski-Jovanović, Sandra Jovanović, ADD-ADHD Deficit pažnje i hiperaktivnost dece, Centar za Primenjenu Psihologiju 2006, Beoknjiga 2009 – Izvodi iz knjige: https://www.academia.edu/3637982/ADD-_ADHD_Deficit_pa%C5%BEnje_i_hiperaktivnost_dece

John F.Taylor Ph.D. The Survival Guide for Kids with ADHD or ADD, Free Spirit Publishing (2011)

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.