Hiroshima mon amour ili u prevodu Hirošima, ljubavi moja je jedno od najuticajnijih dela u istoriji filma. Nastao je 1959. godine, a nagradu za najbolji scenario je dobio u Njujorku i u Kanu. Film je rađen po romanu Margerit Diras, francuske književnice i režiserke, a režirao ga je Alen Rene.

Alen Rene je snimio 18 dugometražnih filmova od kojih su pored „Hiroshima mon amour“, među najpoznatijima još i „Prošle godine u Marijenbadu“ (1961). Smatran je jednim od glavnih predstavnika tzv. „novog talasa“ zajedno sa Robertom Roselinijem, Ingmarom Bergmanom i Mikelanđelom Antonionijem.

Francuski „novi talas“ nastaje između 1950. i 1960. godine, a odlikuje ga ponajviše eskperimentisanje sa novim oblicima stvaranja u filmu, gde su centar pažnje društvena pitanja. Rene je tako u Hiroshima mon amour objedinio politički i istorijski kontekst Japana i perioda nakon bačenih atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, sa ljubavlju dvoje ljudi i preplitanju njihovih različitih sudbina. On je takođe poznat po tome da u svojim delima obrađuje razne teme poput istorije, sećanja, političkog angažmana, umetnosti i smrti.

Poster za film „Hiroshima mon amour“
Poster za film „Hiroshima mon amour“

Hiroshima mon amour – spoj tragičnosti i lepote kroz sećanja

Film počinje prikazom slika nakon pada dve atomske bombe 1945. godine na Hirošimu i Nagasaki, u Drugom svetskom ratu. Uz slike ide samo naracija naizmenično muškarca i žene, koji izgovaraju: „Nisi videla ništa u Hirošimi. Ništa“. Zatim žena nastavlja: „Videla sam sve. Videla sam bolnicu..sigurna sam. Kako sam mogla da ne vidim to sve?“ Slika bolnica i ljudske tragedije u filmu pojačavaju efekat ovih reči.

Scena iz filma „Hiroshima mon amour“
Scena iz filma „Hiroshima mon amour“

Kroz ceo početak filma, dramatizacija reči se ostvaruje kroz slike katastrofičnih posledica atomske bombe. Ali, istovremeno tekst koji ovo dvoje naratora izgovaraju ima takođe notu romantičnosti i nostalgije.

„Videla sam preživele, i nerođenu decu unutar ženskih stomaka. Videla sam strpljenje, nevinost i skromnost preživelih da se prilagode svojoj toliko nepravednoj sudbini da mašta ostaje ućutkana. Žene su rizikovale da rađaju decu, čudovišta, ali život ide dalje. Muškarci su ostali sterilni..ali život ide dalje. Kiša stvara paniku, kiša pepela po vodi Pacifika. Pacifik postaje mrtav, kao i njegovi pecaroši. Hrana postaje objekat straha. Ceo grad postaje besan. Ali, na koga da budu besni? Protiv koga da ustanu? Kao i ti, ja pamtim.“

Glavni ženski lik u filmu tumači Emanuela Riva, francuska glumica, dok mušku ulogu igra japanski glumac Eiji Okada. Riva je u filmu takođe glumica koja dolazi u Hirošimu radi snimanja filma. Tu upoznaje Okadu, i njihova priča kreće da se razvija preko noći.

Scena iz filma „Hiroshima mon amour“
Emanuela Riva i Eiji Okada

Upoznaju jedno drugo kroz prepričavanje svojih teških životnih događaja. Sećanje je ono što im je zajedničko, iako su im životi različiti.

Kao i ti, borim se da ne zaboravim. Kao i ti, ja zaboravljam. Kao i ti, čeznem za sećanjem iza utehe, sećanjem senki i kamena. Kao i ti…zaboravljam.

Nakon provedene noći zajedno, sledeći dan je vreme za rastanak. Borba između racionalnosti i emotivne probuđenosti opisuje ovaj drugi deo filma. Njihova nesvakidašnja zainteresovanost jedno za drugo, kao i povezanost budi bujicu emocija kod gledaoca.

Tragičnost jednog grada Rene vezuje za tragičnost jednog života. Njihovom komparacijom i ispreplitanošću kroz sećanja razvija lepotu. Ali da bi se došlo do te lepote jednog međuljudskog odnosa, neophodan je prolazak kroz burna i traumatična iskustva, i njihovo prevazilaženje međusobnom podrškom.

„ Tek počinjem da te upoznajem, i od hiljadu stvari u tvom životu, izabrao sam Never (grad u kojem je ženski lik rođena). Nekako shvatam da sam te tamo skoro izgubio..i rizikovao da te nikada više ne sretnem. Nekako shvatam da je to bilo tamo…da si tamo postala osoba onakva kakva si danas.“

Scena iz filma „Hiroshima mon amour“
Dan rastanka

Iako dva lika u ovom filmu nisu delila zajedničku prošlost, kroz razgovor koji je centralni deo filma, oni pronalaze sličnosti i stvaraju sliku sadašnjosti na osnovu njihove prošlosti. Stvaraju romansu iz bolnih iskustava, i sve vreme boreći se sa nezaboravom, odlučuju da se ipak ne prepuste takvom riziku. Odlučuju da ostanu zajedno, kako ne bi morali da se sećaju zajedničkih trenutaka, već da ih zajedno stvaraju.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.