Kako bi bilo da u ovom svetu sivila svaki zvuk ima boju, svaka reč ukus? Koliko čula zapravo ima čovek i šta da ne postoji pauza, da sva čula rade zajedno, istovremeno? Koliko je potrebno da budete srećni? Možda samo jedan dodir na tuđem obrazu.

Sinestezija – Kako funkcionišu naša čula?

Sinesteziju možemo objasniti kao neurološki fenomen usled koga dolazi do preplitanja veza između centara za različita čula. Smatra se da osobe koje imaju sinesteziju koriste dva ili više čula u isto vreme.

Dok većina nas vidi slike, čuje muziku, oseća dodir; sinestete mogu da vide zvuk, da osete ukus reči, da fizički osete teksturu i toplinu boje. Njihov je mozak sposoban da pravi kombinacije i potpunije doživi spoljašnji svet; umesto uz pomoć pet osnovnih čula. U većini slučajeva ne znaju koliko su posebni jer njihova višestruka realnost je jedina realnost za koju znaju.

Veliki broj stručnjaka tvrdi da se svi rodimo sa sinestezijom, ali da se ona izgubi do trećeg meseca. Međutim, kod izuzetnih pojedinaca sa genetskom predispozicijom sinestezija ostane za ceo život. Jednom formirana, ne može se promeniti, ali je kod svakog različita. Braća i sestre mogu da vide slova kao boju. Međutim, kod svakog od njih u pitanju je druga boja.

Dugo se smatralo da je sinestezija posledica bujne mašte podstaknuta asocijacijama na bojanke i igračke iz detinjstva. Njihova neobična iskustva su pripisivana i konzumiranju droga, ali se ova činjenica demantuje samim tim što se sinestezija javlja u ranom detinjstvu.

Vrste sinestezije – Kad mozak kombinuje

Mozak sinesteta pravi zanimljive kombinacije čula.

Jedan od najčešćih tipova sinestezije je kada osoba vidi slova i brojeve u boji, a najređi tip je kada osobe povezuju reči sa ukusom. Postoji tip sinestezije gde sinesteta posmatrajući osobu može na svojoj koži da oseti dodire i bol koji doživljava ta osoba.

Mnogi će reći da je tu reč o empatiji, ali iako ima sličnosti između sinestete i empate moramo napomenuti da se u slučaju sinestete osećaji povezuju isključivo čulom vida. Sinesteta ne može da oseti ono što ne može da vidi, dok je kod empate bitno samo prisustvo.

Jedan od zanimljivijih tipova sinestezije je personifikacija gde brojevi, slova ili dani u nedelji imaju određeni tip ličnosti. Broj šest može da bude mlada stidljiva devojka, a utorak namršteni stariji gospodin.

Ukoliko osoba poseduje mogućnost kombinovanja čula u većini slučajeva imaće više tipova sinestezije.

Hromostezija – Doživeti muziku

Svako od nas pesme povezuje sa određenim trenucima života, muzika budi razna osećanja, razne scene, dešavanja, pejzaži šetaju našim mislima.

Muzičari poruku pesme vizuelno prikazuju spotom, gde pesma dobija potpunije značenje. Hromosteti nije potreban spot kako bi uživao u muzici. Za njega svaka nota ima određenu boju, pa i sam glas muzičara.

Melissa McCracken saznala je u šesnaestoj godini da nije uobičajno videti boje zvukova. Birajući ton zvona za svoj mobilni rekla je da želi da izabere narandžastu pesmu, jer je njen mobilni plav, a te dve boje su komplementarne.

Njen prijatelj se našao u čudu. Dok se ona trudila da mu objasni šta su komplementarne boje, misleći da je tu nastao nesporazum, njemu je zapravo bilo neobično što je videla boju pesme.

sinestezija hromostezija

Svoj dar iskoristila je da pesme poznatih muzičara predstavi slikom, onako kako ih ona vidi. Pozadina svake pesme za nju ima plavu boju. Tako je ova mlada slikarka na platno prenela pesme Life on Mars? – David Bowie, Little Wing – Jimi Hendrix, Imagine – John Lennon, Since I’ve Been Loving You – Led Zeppelin, Time – Pink Floyd, dodajući na plavu osnovu boje koje je ona videla u melodijama ovih pesama.

Sa druge strane, Philippa Stanton se bavi slikanjem portreta, ali za nju portret osobe ne predstavlja lice, već glas. Kroz svoja dela dočarala je glas Amy Winehouse, kao i glas male Doroti koju je u „Čarobnjaku iz Oza“ glumila Judy Garland.

Videti i čuti više

Sinestete su uglavnom vrlo kreativne osobe, jer njihovu mogućnost da vide više koriste kako bi podelili sa nama jedinstven splet boja i muzike.

Ed Sheeran svoju muziku vidi kao narandžastu boju, ona njegovim pesmama daje poseban sjaj.

Claude Monet, poznati impresionista, stvarao je svoja dela pomoću sinestezije. Ne sluteći da će sa njim otpočeti novi pravac u umetnosti, ni to da je teško biti u koraku sa njim jer samo on čuje boje na takav, impresivan, način.

Franz Liszt mađarski kompozitor svom orkestru je često govorio: „O, molim Vas, gospodo, malo plavlje, ako možete.“ kao i „To je intenzivna ljubičasta, molim Vas. Ne tako ružičasto.“ Smatrali su da se on tako šali, ali kasnije su shvatili da za njega tonovi imaju boje.

Kandinsky je od malena bio očaran bojama. Uporedio je proces slikanja sa procesom usklađivanja instrumenata u orkestru. „Boje su dirke, oči su akordi, duša je klavir sa mnogo struna. Umetnik je ruka koja svira, dodirujući jedan ili drugi taster da bi pokrenuo vibracije u duši.

Svoj doživljaj prisustvovanja jednoj operi u Moskvi opisao je rečima: „Sve svoje boje video sam u duhu pre nego u očima. Divlje, skoro lude linije su se ocrtavale ispred mene.“ Kandinsky je svirao violončelo, instrument koji je po njemu izazivao intenzivnu plavu.

Ptica, Vasilij Kandinski

Jimi Hendrix je govorio o muzici, akordima i bojama. Njegov omiljeni akord bio je E7#9 što je za njega predstavljalo ljubičastu boju. Koliko mu je ova boja bila omiljena zaključujemo i po pesmi Purple Haze. Još jedan od poznatih muzičara je doživljavao svet na ovaj neverovatan način. Stevie Wonder, uprkos tome što je skoro ceo svoj život bio slep, kaže da mu muzika daruje boje, da svirajući na klaviru može da vizualizuje boje svojih nota.

Dok je čuveni Van Gogh pohađao časove klavira, njegov profesor je primetio da različite note povezuje sa određenim bojama. Međutim, tada se nije znalo za sinesteziju, pa je mladi Van Gogh bio primoran da napusti časove.

Okrenuo se slikanju, i u njegovom radu možemo videti svu dinamiku i razigranost boja. Njegovi isprekidani potezi četkicom i jako ekspresivne boje koje su često tumačene kao simptomi raznih neuroloških poremećaja mogu biti posledica previše izražene sinergije zvukova i boja. Možda je odsekao sebi uvo jer je čuo previše boja.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.