Poučna pripovetka Aska i vuk objavljena je 1960. godine, nakon snažnog piščevog zamaha koji obuhvata tri monumentalna romana, sastavljena u jeku i izdata nakon okončanja strašnog rata. Istovremeno, navedeni književni poduhvat predstavlja i alegoriju i niz metafora i intimni uvid pisca u vlastita iskušenja, rizike i odluke.
Kao stvaralac, Andrić pripada onom krugu pisaca čiji opus sadrži i meditativno-ispovedne zapise u dubokom tonu i sa jasnim porukama za svakog strastvenog čitaoca. Zahvaljujući nepresušnom trudu i idejama, Andrić je dosledno ostao veran načelu Frensisa Bejkona da je posao umetnika da produbljuje misteriju.
Nit radnje prati bajkoviti prikaz odrastanja i sazrevanja buntovne i okretne Aske, ovčice sa težnjama prema igri i plesu. Bunt je odraz njene mladosti i svežine i želje da sledi svoj duh, uprkos uzaludnom opominjanju oprezne majke i negodovanju podozrive sredine u kojoj raste i razvija se, u izmišljenom krajoliku Strmih Livada.
Aska se odlučno opire prigovorima i osudama bližnjih, pažljivo slušajući samo instinkte i svoju žudnju. Zašto bi zanos i mladost morali da strepe od čamotinje i bolnog iskustva drugih, posustalih ili zastrašenih? Majka je uporno pridikovala da je put umetnosti uopšte neizvestan, varljiv i težak, a igra je ponajteža i najvarljivija od svih umetnosti, čak ozloglašena i opasna stvar.
Znameniti pesnik, Ralf Valdo Emerson, ne bi se saglasio sa ovim navodima i svečano bi se obratio mladom i maštovitom duhu: Nemoj ići kuda te staza može odvesti, idi tamo gde nema staze i ostavi svoj trag.
Ko se ogluši o upozorenja i savete, taj je često osuđen da ispašta za svoj račun i da se kaje što blagovremeno nije tumačio znakove pored puta. Aska će kao darovita i rasejana učenica biti primorana da potvrdu pronađe u jezivom zapletu koji predstoji i neumitno se pomalja iza uvodne idile i spokoja.
To je arhetipski primer utkan u mnoge Andrićeve bravurozne i zagonetne tokove pripovedanja. Potka navedene priče se ovde može prepoznati u citatu Oskara Vajlda da je svaka umetnost istovremeno i površina i simbol. Naizgled naivni okvir pripovetke, dostiže visoke domete u pogledu simbolike i pouka.
Nadahnućem protiv nagona i kobi
Omamljena svojom nevinom znatiželjom i odsustvom opreza, Aska se obrela u središtu guste bukove šume, izložena predelu i opasnostima kao glumica zalutala na pozornicu smrti, mašte i izazova. Tu se suočila za užasnim prizorom, sa sablašću čije prisustvo oduzima snagu i zaglušava poziv u pomoć.
Među tihim proplancima i rastinjem se odigrava drevni sukob između zveri i krvnika kao oličenja mraka i zaborava sa jedne i spretne i gipke igračice koja oslikava lepotu, bogatstvo duha i volju za životom sa druge strane. Aska je umetnica u povoju, prepuštena sebi i skromno stečenim veštinama i znanjima, postavljenim na presudni ispit, bez pripreme i najave.
Rasplet nam ukazuje dva ishoda i priziva nas da svedočimo ili o plenu ili o spasenju. Pripovedač bi se mogao pozvati i na Ničeovu misao da umetnost imamo kako ne bismo umrli od istine, a istina je u ovom slučaju prisutna u svom najopasnijem ruhu i pripravna da izbriše svaki drugi put i način… ali ovde se nazire i drugačije rešenje i pisac nas uverava da ponekad volja za otporom pobeđuje svako zlo, pa i smrt.
Francuski romanopisac, Anatol Frans, zaključio je da je u umetnosti, kao i u ljubavi, instinkt dovoljan i pomenuta tvrdnja se može potvrditi učinkom Askine borbe i propratnog nadahnuća.
Sve je zavisilo od talenta i pitanja hoće li izneveriti ili izbaviti. Samo je strast i pomama plesača mogla proizvesti pometnju i iznenađenje kod surovog posmatrača. Dovoljno da odloži neminovnu propast i omogući pastirima da krvoloka osujete i ulove. Jeza i glad, suprotstavili su se igri i čežnji za održanjem i izgubili, protivno svim povoljnim izgledima da prevladaju. Nadahnuće je još jedanput, po proverenoj recepturi, izvođaču omogućilo da pronađe i izgubi samog sebe u isto vreme (Tomas Merton).
I na toj deonici pripovetke se može podvući sigurna paralela između Askinog izbora da traje i odoleva i umetnikovog nastojanja da opstane u burnom okruženju koje ga opkoljava, oslonjen samo na svoje dejstvo i ideale. Pripovedač nam mudro poručuje sa visine svog ostvarenja:
Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti ili učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima…
Piše: Petar Martinović
