Jovan Dučić kao negovatelj filozofsko-etičke proze duboko je promišljao motive čovekovog ponašanja, apsurdnost i paradoksalnost njegovih postupaka, borbe između onog što jesmo i onog što želimo biti. Napisavši zbirku filozofske proze „Blago cara Radovana“ sa nastavkom „Jutra sa Leutara“ poklanja nam pravo blago misli, reči, pitanja i odgovora.

U vremenu ekspanzije motivacionih knjiga, govora, „life coach“ trenera, Dučićeva filozofsko-etička proza čini se i dalje kao neprevaziđeno delo interpretacije svih psiholoških stanja i anatomije duše. Pisano lakim stilom, bliskim čoveku prošlog veka kao i ovog, Dučić nas uči „higijeni duše“.

Pored tumačenja praktične i utešiteljske proze, čitajući Dučića možemo naučiti i puno o tadašnjim velikanima, saznati neke zanimljivosti o njihovim životima i delanju – o Platonu, Sokratu, Aristotelu, Vergiliju, Geteu, Aleksandru, Puškinu, Stendalu, Šopenhaueru, o istoriji umetnosti i razvijanju kolektivnog ukusa naroda.

Čini se da su se ljudi hronološki menjali načinom življenja, izgledom, delanjem, ali suština ljudske psihe izgleda je ostala nepromenjena. Ljudi su tada patili i radovali se, bili tužni i srećni, svađali se i mirili, kajali, plesali, a to rade i danas.

Jovan Dučić
Jovan Dučić

U poglavljima o sreći, ljubavi, ženi, prijateljstvu, mladosti i starosti, pesniku, herojima,  prorocima, kraljevima, mirnoći, mržnji, plesu, ljubomori, sujeti, strahu, razočarenju, rodoljublju, karakteru i uljudnosti, ogoljena je istina i suština naše podsvesti. Knjiga koja je bezbroj puta citirana, i kojoj je mesto definitivno uvek na dohvat ruke jer pročitati je jednom nije dovoljno, topla je preporuka za svakog čoveka bez obzira na književni ukus.

Naše proste istine grandioznom arhitekturom Dučić je iscrtao rečima finim, jednostavnim, a dubokim. Dirajući u srž našeg srca i psihologije, Dučić je opravdano jedan od najomiljenijih pisaca naše književne scene.


„Sreće i nesreće, to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih.“


„Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo na zemlji.“


„Salonska dama broji čoveku klase, godine službe, pare i zube; intelektualka mu broji misli i dela.“


„Iza gorkih reči ostaju gorka usta. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka on uprlja svoju dušu.“


„Lepota žene nije u lepoti i preciznosti crta, nego u ljupkosti duha i otmenosti duše.“


„Danas je najteža bolest našeg vremena bolest personalnosti. To se vidi u savremenom društvu gde je svako nalik na svakog.“


„Želja koja je besna i neobuzdana, to je već želja koja je upola postignut cilj.“


„Naivnost to je mladost srca. To je san u kome je sve lepše nego u istini. To je napraviti unutrašnji kriterijum većim od spoljnih dokaza.“


„Pesničko delo, ukoliko je dublje, utoliko je prostije“


„Jer što ipak najviše volimo u svakom piscu, novom ili prastarom, to su naše sopstvene misli i osećanja.“

Piše: Tamara Softić

1 KOMENTAR

  1. Браво за аутора који је смогао храбрости, поноса и интелигенције да било коју тему обради у духу генија сопственог народа! БРАВО!

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.