Literarni susret dva velika intelektualca, Fridriha Ničea i Jozefa Brojera, opisan u vrhunskom romanu čuvenog američkog psihijatra Jaloma pruža priliku da učimo na tuđim greškama, tragamo ka dubinama ljudskog uma, budemo deo njihovog nesvesnog i neizmerno se povežemo i saživimo sa kompleksnim ljudskim bićem.

Malo je reći da je roman „Kad je Niče plakao“ dar svima onima kojima se čini da žive izbore koji su im nametnuti, svima onima koji se osećaju sami sebi stranim, svima onima koji su zbog različitih distrakcija izgubili kontakt sa onim što im suštinski treba kako bi vlastito življenje učinili kvalitetnim.

Fridrih Niče

Jedna mudra i neobično slobodna žena filozof je znala kako ostati dosledan samom sebi i živeti svoje odluke. Za Lu Salome brak je „eufemizam za dobrovoljno ropstvo žene“. Nju ne dotiču konvencije, ona neguje slobodu da bude ono što jeste i da se ponaša u skladu sa tim.

U svoj roman Jalom upravo uvodi motiv ove neobične žene kako bi spojio dva izvrsna uma devetnaestog veka, kako bi čitaocima predstavio opsežan opis psihoterapijskih razgovora u kojima saznajemo tok lečenja opsesije i pratimo proces rađanja snažnog prijateljskog odnosa iz prvobitnog nepoverenja i obostrane neiskrenosti.

Do uzajamnog razumevanja i bliskosti junaci dolaze razotkrivanjem svojih snova i rešavanjem potisnutih problema sa kojima su se obojica nosili. Ključan trenutak povezivanja bila je spoznaja da dele mnogo toga zajedničkog iako u potpunosti vode različite živote.

Sa jedne strane je uvaženi lekar Brojer, porodičan čovek koji se velikim delom posvetio svojoj profesiji, dok je njegova sušta suprotnost samotnjak Niče koji sebe smatra posthumnim filozofom iz razloga što vreme u kom živi ne razume njegovu filozofsku misao. Plod učinka moćne metode koja se slikovito naziva „čišćenje dimnjaka“ bilo je njihovo obostrano otvaranje, deljenje snažnih osećanja, usamljenosti, otuđenosti, obesmišljenosti, koje je dovelo do transformacije psiholoških stanja i odbacivanja svih iluzija.

U ovom delu saznajemo da intelektualac devetnaestog veka i čovek ovdašnjeg vremena imaju mnogo toga zajedničkog. Disciplinu, vernost, posvećenost i dužnost prema porodici i profesiji Niče smatra sitnim vrlinama. Njegova poruka je da ne možemo doprineti prosperitetu porodice niti dati svoj maksimum profesiji kojom se bavimo, ako nismo zadovoljni sobom i ne pratimo svoje potrebe i želje. Ne treba čekati simptom da bismo shvatili da nam neko okruženje ne prija. Ničeu su napadi migrene bili znak koji ga je odvojio od univerzitetske profesure. Biti u kontaktu sa samim sobom je jedna od poruka koju nam ovo delo šalje, to je dar koji svako duguje samom sebi i njega treba negovati. Dok se ova dvojica velikana nisu susrela, ni sama nisu znala koliko toga skrivaju od sebe samih i koliko je deljenje ranjivosti i ljudskosti sa pravom osobom lekovit proces.

Niče nam otkriva kako ljudi na razne indirektne načine pokušavaju da ostvare svoje skrivene želje. Objašnjava da je za roditeljstvo potrebna zrelost, i da se baš zbog otuđivanja od sebe sama, dešava da neki roditelji kroz ostvarenja svoje dece pokušavaju da dosanjaju sopstvene osujećene želje i zaštite se od tereta prohujalog vremena.

Još jedno upečatljivo i primenljivo sredstvo savremenom čoveku može biti od koristi da se lakše nosi sa trenutnim životnim poteškoćama. U knjizi se to naziva „kosmičkom perspektivom“ i odnosi se na veštinu izmicanja iz neprijatne situacije i njenog sagledavanja iz šire perspektive. Ovo može biti jako delotvorno kod čestih, propratnih prepreka sa kojima se čovek svakodnevno susreće u urbanom i brzom sistemu življenja.

Nema sumnje da se mnogo toga iz ove knjige može primeniti danas, ukoliko smo voljni i strpljivi da učestvujemo u procesu saznavanja. Na tom putu pravo uživanje je dosezati do novih spoznaja uz dubokoumne razgovore Ničea i Brojera.

Piše: Helena Marković

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.