Roman Kainov ožiljak možemo definisati i istovremeno iščitavati kao lični političko-istorijski triler, u kojem se hičkokovski predstavlja nesklad izmedju samog glavnog junaka Ive Andrića, opunomoćenog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, iskusnog diplomate i afirmisanog pisca, i njegovog okruženja, okolnosti i atmosfere u nacističkoj Nemačkoj u sam osvit Drugog svetskog rata.

U te dve literarne magistralne linije, u nesvakidašnjem stilskom postupku, Kecmanović i Stojiljković smeštaju tri važna trenutka, tri težišta, koji grade temelj radnje i samim tim čine esencijalnu kompozicijsku formu.

Prvi, kada pisac na uličnim zgarištima Berlina pronalazi gotovo spaljenu zbirku pesama nazvanu upravo KAINOV OŽILJAK, čiji je autor izvesni Štefan Krajski, austrijski nacista rodjen u Bosni.

Drugi je Andrićevo neugodno i turobno poznanstvo sa izvesnim Ditrihom, Hajdrihovim obaveštajcem i nacističkim istražiteljem, berlinskim Karađozom, koji predstavlja sintezu i otelovljenje demonske, nadnaravne sile, kao i metafizički bućkuriš arijevskog i orijentalnog.

Ta dva kontrapunkta, te dve narativne strategije, povezuju majstorsku delatnost, umetnički trud i rad dvojice autora, i žanrovsku strukturu dela koja je u ovom slučaju slivena i spojena u jedno.

Aušvic
Aušvic

Treće težište, treća važna komponenta u strukturuisanju dela je potpisivanje Trojnog Pakta koje se na kraju ispostavlja kao politički Ruski rulet sa tragičnim ishodom prema kojem ni dan danas, sa sličnim ili identičnim izborima ne možemo da se sudbinski ili razumski odredimo i shvatimo da su u političkom prostoru i vremenu sva vrata lažna, bez prostora i vremena.

Roman, koji je po definiciji fiktivni, izmaštani, zamišljeni čin, obiluje mnoštvom faktografskih podataka, istorijskim ličnostima (od Vaukhnika do Vajcegera), preciznim deskripcijama epohe što implicira da se građa romana prikupljala, izučavala i analizirala veoma revnosno, pedantno i odgovorno, vodeći računa da se ne upadne u zamku dokumentarne ravni i reportažnog okvira.

Negde na poleđini, ili na pročelju, tka lirska, neostvarena ljubavna saga (barem do tog vremena neostvarena), pesma odanosti koja osmišljava život na svaki način.

U toj etičkoj i estetskoj kaljuzi kvazi-sofisticiranog elitizma nacističke Nemačke, protagonista, afirmisani inttelektualac i diplomata, postaje gledalac, čak i sufler vremana i događaja u kom gravitira, potpuno svestan i siguran da će zlo koje obigrava oko njega uništiti svet i misao u kojem on egzistira.

Na kraju se pitamo: da li svi nosimo svoj ožiljak?

Kainov…ili nečiji drugi…

Verovatno se to pitaju i autori…ili daju odgovor…

Da li je veliki nobelovac nosio ceo život taj berlinski beleg i da li je iz njega izmaštao Karađoza, Ćamila ili Džem Sultana?

Da li se ON kajao i osećao krivicu?…očaj…koji je probudio novi stvaralački život…

Da li je glagolska imenica kajanje izvedena iz vlastite imenice Kain?

…ili je raskajanje raseklo Kainov greh..?

Ne podozrevam-podrazumevam!

 

Piše: Milivoje Pešić

DELI
Pojavljujemo se kad nas najmanje očekuju i potiskujemo senzacije dana.

3 KOMENTARI

  1. živeo je ko faraon, dok su letele glave.
    Bio je miljenik, pisao to što je pisao( narod je zahvalno gutao, jer voli bajke i pravdu) da bi mu se oprala stvarna biografija.
    Kakvo kajanje i griža savesti, običan sebični bednik i pijavica.

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here