Sigmund Frojd je objavio nekoliko istorija slučajeva svojih pacijenata. Kod nas su prevedeni i objavljeni Dora, Mali Hans, Čovek pacov, Slučaj Šreber, Čovek vuk.

Slučaj lečenja osamnaestogodišnje pacijentkinje koja je imala histeriju Frojd je objavio 1905. godine, pod pseudonimom Dora.

Poznato je da se zapravo radi o Idi Bauer, ćerki bogatog i sposobnog industrijalca koju je njen otac (koji se, uzgred, takođe lečio kod Frojda od polno prenosive bolesti) uputio na psihoanalitičko lečenje zbog čestih i brojnih psihosomatskih simptoma (teško disanje, kašalj, nemogućnost govora, bolovi u stomaku, depresija, povlačenje iz društvenog života) koji su se periodično smenjivali.

Dorina terapija je trajala oko tri meseca, da bi nakon toga, iako je došlo do izvesnih poboljšanja, kako se Frojd primicao razrešenju tajne i doticanju bolnih i skrivenih kompleksa, ona samoinicijativno prestala sa odlascima na tretman.

Sigmund Frojd – Dora, fragment analize jednog slučaja histerije

Kada je birao pseudonim za svoju pacijentkinju, čiji je slučaj hteo da objavi, a identitet naravno da zaštiti, Frojdu je odmah palo na pamet ime Dora. Pošto je jedan od Frojdovih stavova bio da ne postoje pojave u psihičkom životu koje nisu determinisane, zapitao se otkud i zašto se baš ovo ime nametnulo kao logičan i jedini mogući izbor.

Sigmund Frojd
Sigmund Frojd

O tome on piše u XII poglavlju knjige „Psihopatologija svakodnevnog života“:

„Pripremajući za štampanje istoriju bolesti jedne od mojih pacijentkinja, pitao sam se kako da je nazovem u toj publikaciji. Deluje da je izbor veoma širok; naravno, neka imena su unapred isključena: u prvom redu pravo ime, zatim imena članova moje porodice, kao i neka druga ženska imena koja imaju posebno neobičan izgovor. Ipak, izuzimajući ovo, ne bi trebalo da imam problem da to učinim. Moglo bi se očekivati, i ja sam to pretpostavljao, da će mnoštvo ženskih imena da se pojavi. Umesto toga pojavilo se samo jedno, i nijedno drugo; to je bilo ime Dora. Sa nevericom sam želeo da odbacim prvu pomisao: tako se zvala dadilja koja čuva decu moje sestre. Međutim, ja imam toliko samodiscipline ili, ako hoćete prakse u analiziranju da se čvrsto držim te ideje i nastavljam dalje. Tad mi je jedan mali incident od prethodne večeri proleteo kroz glavu, donoseći traženu determinaciju. Na trpezarijskom stolu moje sestre video sam pismo s natpisom „Gospoćici Rozi. V.“ Začuđen, upitao sam je ko se tako zove i saznao da je pravo Dorino ime u svari Roza i da je, kad je prihvatila posao, morala da ga se liši, jer bi moja sestra pozivanje „Roze“ mogla da dovede u vezu sa sobom. Rekao sam sa žaljenjem: „Jadni ljudi! Oni ni svoje ime ne mogu da zadrže!“ Sad se sećam da sam čuvši to zaćutao za trenutak i počeo da razmišljam o mnogim ozbiljnim pitanjima, koja su nestala negde u tami, ali koja bih sada lako mogao da vratim u svoju svest. Tako, kad sam sutradan tražio ime za osobu koja nije smela da zadrži sopstveno ime, nije mi palo na pamet ni jedno drugo sem Dora. Uostalom, ta isključivost je ovde zasnovana na čvrstim unutrašnjim asocijacijama, jer je u istoriji bolesti moje pacijentkinje stranac u kući, guvernanta, bila osoba čiji je uticaj bio presudan za tok njenog lečenja.“

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.