Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali delo je Pjera Bajara, univerzitetskog profesora književnosti i psihoanalitičara, koje, iako na prvi pogled možda tako izgleda, nije delo popularne psihologije sa nekolicinom praktičnih saveta i trikova namenjenim knjiškim bleferima, koji žele da prikriju svoje nedovoljno negovano čitalačko iskustvo. Ovo je spis koji nastoji da samu čitalačku delatnost prikaže kroz jedno drugačije svetlo.

Živimo u društvu gde čitanje knjiga, možda ne kao nekad, ali ipak još uvek odiše određenim prestižom, a u svakoj kulturi postoji neki broj kanonskih tekstova koji se moraju pročitati ukoliko ne želimo da se obrukamo ili pokažemo neobrazovanim.

Još jedno „pravilo” koje se tiče čitalačke delatnosti je to da je neminovno čitati knjige u celosti. Ukoliko čitamo na brzinu, preskačući neke delove, ovlaš prelistavajući knjige, ili ukoliko ih nismo pročitali u potpunosti kao da ih nismo ni čitali.

Upravo ova uvrežena mišljenja, da je neke knjige obavezno čitati i to uvek u celosti, podstiču sveopšte licemerje kada se govori o knjigama koje smo zaista pročitali. Obmanjivanje drugih, ali najviše obmanjivanje samog sebe, učestalo је u razgovorima o knjigama jer nam je ponekad teško da priznamo, prvenstveno sebi samima, da nismo pročitali neku knjigu koja važi za nezaobilazno štivo u društvu kome pripadamo.

Ali to ne bi trebalo da nas brine jer, kako tvrdi Pjer Bajar, svako čitanje je svojevrsno nečitanje. Time on nastoji da umanji osećaj krivice kod čitalaca i da nam dokaže da je ljudski priznati da neke knjige nismo pročitali, ali da to ne znači da samim tim ne možemo o njima govoriti.

Nekoliko načina da se (ne) čita

Prvi način nečitanja je kada čitalac, odnosno nečitalac uopšte nije ni otvorio knjigu. Kao ilustrativni primer takvog nečitanja spominje se bibliotekar iz Muzilovog romana Čovek bez osobina, koji poznaje svaku knjigu pošto ne čita nijednu.

Ako uzmemo u obzir bezbroj postojećih knjiga, svaki čitalački poduhvat je uzaludan u poređenju sa svim onim knjigama koje će nam zauvek ostati nepoznate. Svako od nas ima liste i liste knjiga koje želi da pročita i pred tim beskrajnim spiskovima oseća blagu anksioznost uviđajući da u tome ne uspeva, stoga je sasvim opravdano zanemariti individualnost neke knjige i dovoljno je tragati za njenim odnosima prema drugim književnim delima, jer kulturan i obrazovan čovek nije pročitao sve obavezne knjige, ali je kadar da se snađe u celokupnoj književnosti, da zna da sve knjige sačinjavaju jednu celinu i da može odrediti položaj svakog njenog delića u odnosu na ostale.

U tom kontekstu nečitanje nije puko odsustvo čitanja već stav „koji se zauzima prema beskrajnom okeanu književnosti da se u njemu ne bismo utopili”, budući da je za čitaoca nemoguće da se upozna sa sadržinom svih knjiga. Dobar pregled književnosti je ono čime se odlikuje kultivasan čovek.

Drugi način nečitanja, možda i najefikasniji je prelistavanje knjiga, koje nikako ne predstavlja njihovo nipodaštavanje. Time smo pristupili ideji dela i u mogućnosti smo da situiramo delo u kolektivnoj bibilioteci – termin koji Bajar uvodi kako bi označio celinu koju čine sve značajne knjige na kojima u datom trenutku počiva neka kulturna scena. Ono što nam autor poručuje to je da razmišljamo u kategorijama kolektivne biblioteke, a ne u kategorijama pojedinačne knjige, jer je za ljubitelje pisane reči važna čitava književnost, a ne isključivo ova ili ona knjiga.

Treći način nečitanja, ali efikasna metoda da steknemo opšti utisak o nekoj knjizi, jeste da pročitamo ili čujemo ono što su drugi napisali ili rekli o njoj. Mnoge knjige o kojima smo sposobni da govorimo i čak uobličavamo argumentovani sud o njima, ili za koje nam se čini da su ključni deo našeg života, nikada nam nisu prošle kroz ruke, mada smo uvereni u suprotno.

Četvrti način nečitanja je samo čitanje. Čak i kada knjigu čitamo detaljno, od korice do korice, uviđamo da zaboravljamo ono što smo pročitali. Taj proces je neizbežan i traje sve dok ne steknemo utisak da nismo ni pročitali knjigu čime se ponovo pridružujemo nečitaocima.

O nepouzdanosti pamćenja piše još u 16. veku Montenj u svojim Ogledima. On ne samo da zaboravlja sadržinu knjige već i sam čin čitanja, te posle izvesnog vremena ne zna više da li je neku knjigu uopšte pročitao ili nije. Ovo Montenjevo iskustvo nije strano većini onih koji su prisni sa knjigama. Pored toga, Montenj otkriva da ne pamti ni vlastita dela i ne može da prepozna sopstvene tekstove kada ih pred njim citiraju.

Samo čitanje se dovodi u istu ravan sa nečitanjem ako se uzme u obzir proces istovremen čitanju, takozvano otčitavanje u kome sve što smo pročitali bledi i iščezava u magli zaborava, dok se pročitane knjige preobražavaju u maglovite senke koje dodiruju samo obrise naše svesti, tako da pročitana knjiga na kraju nije ništa drugo do „čudnovata gomila tekstualnih fragmenata preobraženih u našoj mašti “.

Samim tim knjiga koju smo pročitali nema ništa zajedničko sa „stvarnom“ knjigom. Ona nije jednoznačni postojani predmet. Sve pročitane, kao i nepročitane knjige o kojima smo stekli određenu ideju jednake su budući da predstavljaju samo rekonstruisane predmete čiji su originali toliko duboko zakopani ispod naših i tuđih reči da je uzaludno nadati se da ćemo ih ikada dotaći.

Osim toga, nijedan razgovor o knjizi ne tiče se nje same. Svaki govor o nekom delu je zapravo govor o samom sebi. Knjiga je samo puki povod za saopštavanje vlastite duševnosti. Svaki razgovor o knjizi pretvara se u fikciju u kojoj se otkrivaju tajne veze koje nas spajaju sa tom knjigom, a koje su zapravo ključni delovi naše ličnosti.

Zato po Pjeru Bajaru, dakle, uvek treba da priznamo da nismo pročitali neku knjigu i da se ne ustručavamo da iznosimo mišljenje o njoj, jer čak je i knjiga koju smo zaista pročitali i koje se sasvim precizno sećamo obična knjiga pokrivalica, iza koje se krije naša unutrašnja knjiga.

Knjiga pokrivalica je aluzija na Frojdov termin uspomena pokrivalica kojim se označavaju lažne uspomene na detinjstvo čija je svrha da prikriju sećanja ne neke stvarne životne dogđaje. Unutrašnja knjiga, s druge strane je svojevrstan sistem recepcije izatkan od individualnih mitskih predstava svakog pojedinca koji obrazuje određenu prizmu kroz koju se posmatra svet, a naročito knjige. Otuda naše tumačenje pročitane knjige nije ništa drugo do subjektivna predstava o njoj, a priroda te subjektivne predstave seže duboko u korene same čovekove ličnosti i time je istovetna prirodi sudova koje dodeljujemo knjigama koje uopšte nismo ni otvorili, ali o kojima posedujemo određenu ideju.

Nakon svega gore rečenog postavlja se pitanje kako je autor ovog teksta (ne) čitao knjigu o kojoj govori.

Da li ju je pročitao u celosti, hvatajući pritom beleške kako bi propratni proces zaborava bio sveden na minimum i na osnovu čega bi mogao da napiše tekst?

Možda ju je samo prelistao ili čuo, pročitao ono što su drugi o njoj rekli?

Bilo kako bilo, autor teksta je govorio o jednoj knjizi pri čemu je vrlo verovatno nenamerno i sasvim nesvesno utkao niti sopstvene ličnosti premda je nastojao da bude potpuno neutralan i verno prenese tuđe misli, ali zar upravo Pjer Bajar ne insistira na činjenici da nam tuđe misli služe kao povod za izražavanje sopstvenih.

Šta ti o tome misliš, dragi čitaoče?

Ako je verovati svemu dosad rečenom, onda bi se tvoj tekst povodom ove knjige umnogome razlikovao od ovog iako bi predmet rasprave bio isti.

2 KOMENTARI

  1. Zašto bi uopšte postojale knige koje se MORAJU pročitati? Eventualno, možemo reći da postoje knjige koje bi TREBALO pročitati. Moranje, kada je čitanje u pitanju, po meni nije ništa drugo nego svojevrsni fašizam. Zašto bi neko morao da pročita bilo koju knjigu i ko smo mi da nekom određujemo šta mora ili ne mora da čita? Postoji sijaset kniga koje su svetski klasici a koje nisam pročitao. Razlog za to može biti da mi stil pisanja ne odgovara ili jednostavno da nije vreme za neku od tih knjiga.
    Stalno zaboravljamo da kao faktor uračunamo godine čitaoca, a on je možda jedan od najbitnih u celoj priči. Broj mojih prijatelja i rodbine koji čita je ogroman, a isto tako mnogi od njih nisu, niti će, čitati ruske klasične pisce. Takođe, ne vidim da ih nešto to opterećuje. Ima dosta pretencioznosti kada su knjige u pitanju, što mislim da dosta škodi samom pisanju i čitanju uopšte. Nije svako za Platona i Ruse, a nije svako ni za Gijoma Musoa. Lično ja, trudim se da nikad ne osuđujem ljude zbog toga da li su ili nisu nešto pročitali. Najvažnije je da čitaju a sami valjda mogu da procene šta su limunade od knjiga a šta pogonsko gorivo koje tera na razmišljanje.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.