Šta je ono što spaja Mariju Antoanetu, Rablea i Prusta? Ostale su upamćene njihove sentence o hrani.

Poznato je da vladari nisu oskudevali u veličanstvenim trpezama, a najpoznatija je naravno izjava Marije Antoanete o gladnim ljudima i kolačima. Odnos u istoriji je, nažalost, uvek bio takav, sa jedne strane ogroman broj gladnih i polugladnih, a sa druge mali broj sitih i presitih.

Ovde je reč o ovim drugima.

Stari vek – od rimskih gozbi do hrišćanskog greha

Vratimo se na početak priča koje čovečanstvo priča vekovima, na mitove.

Mitovi uvek prikazuju bogove kako se goste uz ambroziju i nektar, dok su smrtnici uvek sa nekim nedostatkom. Grešni Tantal kažnjen je od bogova zbog odavanja njihovih tajni na večitu žeđ i glad, sa pitkom vodom i sočnim plodovima koji su mu tako blizu a opet mu stalno izmiču.

Antički svet, a naročito Rim, umeo je ceni čari gastronomije, pa su gozbe postale značajan deo svakodnevnog života (slobodnih) građana. Katkad ih je krasila umerenost, a ni prekomerna zadovoljstva im nisu bila strana.

Još od Platonove Gozbe i Petronijevog Satirikona datiraju opisi uživanja u hrani. Radnja Platonovog najznačajnijeg dijaloga koji govori o prirodi ljubavi, smeštena je u vreme nakon obilne gozbe, kad se prisutni opuštaju i razgovaraju o raznim temama. Svečanosti kao i filozofske rasprave pratila je bogata trpeza i neizbežno vino.

gurmanluci

U Satirikonu jedna od centralnih epizoda je upravo gozba kod nekadašnjeg roba Trimalhiona, sa svim preterivanjima i opscenostima.

Bibliji je rajski predeo predstavljen kao raskošni vrt gde su voćke zrele i nadohvat ruke da se uzberu, a u Kuranu je vernicima obećan raj gde teku potoci meda i mleka.

U hrišćanstvu proždrljivost je jedan od smrtnih grehova, a svaka neumerenost, pa i u jelu, strogo je kažnjavana pred Strašnim sudom. Hrišćanski ideal je umerenost u jelu i piću, posvećenost postu i molitvi.

Dante u svojoj Božanstvenoj komediji proždrljivce smešta u treći krug pakla, gde ih proždire kerber, ovde je to troglavo čudovište, sa psećom, pačjom i zmijskom glavom koje simbolizuju različite načine mučenja.

Renesansa trpeze

Posle srednjevekovnog posnog perioda, renesansa donosi i povratak čulnim uživanjima. Bokačove novele među prvim renesansnim delima oslikavaju tu promenu.

Kasnije to čini na groteskno-parodičan način i Rable.

U jednom od prvih romana evropske tradicije, šesnaestovekovnom satiričnom Gargantui i Pantagruelu Fransoe Rablea, centralno mesto je upravo dobila – hrana.

Posle srednjovekovnog isposničkog odnosa prema uživanju u jelu, ovde je sva neutažena želja za velikim količinama ukusne hrane naprosto pokuljala sa stranica ovog urnebesnog romana.

I sam naslov ukazuje na proždrljivost: Gargantua bi bio Grkljan, a Pantagruel onaj koji jede sve. Posle Danteovog pakla za proždrljive, kakav obrt kod Rablea: nezasiti divovi daju sebi oduška, a božanske kazne nema.

Moderno doba

Kod Prusta u Traganju za izgubljenim vremenom imamo čuveni kolačić madlena koji je zahvaljujući ovom piscu ušao u književno-kulinarsku istoriju. Njegov ukus je Prustovog junaka vraćao u dane detinjstva bolje nego išta drugo.

Tako je Prustov kolačić postao simbol uspomene, onaj koji vraća izgubljeno vreme.

 

Kad govorimo o uspomenama, ko može zaboraviti čuvene scene urezane u sećanje gotovo svakog malog čitaoca Hajdi, sir koji se topi nad plamenom, koji za Hajdi priprema njen voljeni deka, visoko u planininama Alpa.

Ili, ko nije kao dete zamišljao da je i on jedan od gostiju na čajankama iz Alise u zemlji čuda?

Alen Šifr je u svom Rečniku zaljubljenika u sitna zadovoljstva posvetio jedan značajan deo uživanju u hrani.

Kad su mi predložili da sastavim ovaj rečnik, moja prva zaljubljenička pomisao bila je jaje s majonezom. Čovek može uživati u grčkoj i rimskoj mitologiji, može se oduševljavati ženskim potiljkom, naslađivati se ranim srednjim vekom, osećati ushićenje prema jeresima, radovati se letnjim olujama, ali nema običnije i iskrenije sreće od one kad slistite jedno jaje s majonezom.

Ako vam je krenula voda na usta, sačekajte, ima još poslastica.

Bohumil Hrabal u dvadesetom veku piše o hrani u svom romanu Služio sam engleskog kralja. Čuvena epizoda u kojoj njegov junak, kelner u velikom hotelu, opisuje gozbu i šta sve iznosi pred abisinskog cara. To je pečena kamila punjena antilopama punjenim prasićima punjenim ribama punjenim jajima.

I druga čuvena epizoda ovog romana posvećena je preterivanju u hrani, bogataši dovode svoje ljubavnice u gostionicu van grada i tamo gozba traje danima. Ova Hrabalova oda životu, opisima uživanja u hrani i mnoštvu devojaka, suprotstavlja se užasima Drugog svetskog rata.

Jirži Mencl je po ovom romanu napravio izvanredan film, pa su ove scene sladostrasnog uživanja u jelu i piću dobile i svoju vizuelnu dimenziju.

Iz ženske književne kuhinje

U savremenoj književnosti se temom trpeze bave latinoameričke spisateljice, Izabela Aljende i Laura EskivelAfrodita; priče, recepti i drugi afrodizijaci i Kao voda za čokoladu su njihovi romani u kojima su recepti deo fabule. Junakinja Laure Eskivel pripremajući svoja jela sa velikom posvećenošću, ulaže svoje emocije u kulinarska čuda, a onda i svi koji probaju njena jela bivaju ili naprasno zaljubljeni ili dovedeni do suza.

U romanu Poslastica Mjuriel Barberi (poznata po simpatičnom romanu Otmenost ježa) pripoveda o gastronomskom kritičaru nezgodne naravi koji pokušava da otkrije idealan ukus i isprobava razne delikatese, uživajući u prefinjenosti i neobičnosti serviranih đakonija, opisujući sa zadovoljstvom sve finese tih jela, dok na kraju pronalazi taj tajanstveni zaboravljeni ukus u običnim kupovnim krofnama posutim šećerom koji se istopio. Tajna je bila u jednostavnosti.

I Karen Bliksen svoj kratak roman Babetina gozba koncipira tako da vrhunac radnje biva upravo veličanstvena gozba koju priređuje Babet, zagonetna Francuskinja koja dospeva u norvešku varošicu da radi kao služavka. To je njen sjajni momenat gde pokazuje svu svoju umešnost i talenat (bila je kuvarica u otmenim francuskim restoranima) i zadivljuje prisutne, koji  na trenutak napuštaju svoju krutost i zatvorenost male sredine.

Šta nam pisci poručuju

Stranice u književnim delima posvećene hrani ustvari imaju za cilj da kroz odnos prema jelima predstave nekog od junaka ili društveno-političke prilike u državi. A nekad sami pisci izražavaju u slasnim opisivanjima gozbi svoju ljubav prema hrani, i koriste svoj raskošni talenat da bi rečima dočarali boje i ukuse bogataških trpeza.

Kad u romanu Pereira tvrdi da  Antonija Tabukija njegov junak poručuje omlet sa aromatičnim travama, a Džojsov Leopold Blum u Uliksu razmišlja o svom omiljenom obroku, iznutricama, pisci nam samo daju jasniju sliku o tim likovima pridajući im i određene gastronomske afinitete.

I u srpskoj literaturi imamo kod Milorada Pavića pripovetku Vedžvudov pribor za čaj u kojoj mladić dolazi kod koleginice da uče zajedno, a ispostavlja se da ga je na to primoravala glad jer je ona služila obilne doručke, a njemu je to bio jedini pristojan obrok u toku dana.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.