Od malog ruskog Jevrejina u okupiranoj Francuskoj do perspektivnog slikara, od marginalnog pevača do eminentnog kompozitora i dendija koga su žene obožavale, od pesnika do medijskog superstara ispisuje se priča o Seržu Genzburu koja danas, više od 20 godina posle njegove smrti, već polako prelazi u mit.

Od Lisijena do Serža – Žuta zvezda, šerifova zvezda

Rođen je kao Lisijen Ginzburg, sin ruskih Jevreja, i kao mali bio je potpuno nezainteresovan za muziku. Njegov otac, pijanista u noćnim barovima i zaljubljenik u dela Šopena i Geršvina, primorava Lisijena da svira klavir.

Kada Nemci okupiraju Pariz, Lisijen, kao i svi Jevreji, nosi žutu jevrejsku zvezdu koju on naziva šerifovom zvezdom.

Jednom prilikom će biti primoran i da se sakriva u šumi od Nemaca koji pretražuju školu u potrazi za malim Jevrejima. Taj osećaj nepripadanja i različitosti, kao i podsmevanje njegovom fizičkom izgledu, pogotovo velikom nosu i klempavim ušima, progoniće ga čitav život.

Posle rata, mladi Lisijen ima samo jedan san – da postane veliki slikar. Klavir svira u kabareima samo da bi zaradio novac za platna. Uprkos velikom talentu i želji, njegove slike se ne prodaju i Lisijen, razočaran i besan, spaljuje sve što je ikad naslikao i posvećuje se komponovanju.

Serž Genzbur, By Unknown - http://www.peoples.ru/art/music/stage/gainsbourg/gainsbourg_11.jpg, CC SA 1.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=47312616
Serž Genzbur, By Unknown – http://www.peoples.ru/art/music/stage/gainsbourg/gainsbourg_11.jpg, CC SA 1.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=47312616

Ime Lisijen za koje je govorio da je u to vreme bilo ime svakog drugog frizera, menja u Serž, a Ginzburg u Genzbur iz ljubavi prema engleskom slikaru Tomasu Gejnsborou. Na jednoj od večeri u kabareu, primećuje ga čuveni Boris Vijan koji postaje njegov muzički guru. Genzbur konačno počinje i da izvodi svoje pesme. Baš kao Vijan, Genzbur je skamenjen dok peva, namrštenog izraza lica, bez ikakvih pokreta i kontakta sa publikom.

Prve Genzburove pesme su uglavnom u maniru tada popularnih šansona i džeza, sa izvrsno napisanim morbidnim i mračnim tekstovima. Jedna od prvih je Le poinçonneur des Lilas koja govori o kontroloru u metrou koji overava karte tako što ih buši.

Kontrolor se pita postoji li gluplji i jednoličniji posao od njegovog – bušiti rupe na kartama tamo gde sunce ne sija i poželi da pištoljem sebi napravi poslednju malu rupu i da ga sahrane u velikoj rupi gde nikad više neće čuti ništa o rupama. Kada se prvi put pojavljuje na televiziji, Genzbur je prestrašen, bled, stoji kao ukopan i ne dobija apsolutno nikakve simpatije publike.

Serž Genzbur tvrdio je da su sve njegove ljubavne pesme negativne, a jedna od prvih je En relisant ta lettre u kojoj žena, očajna zbog neuzvraćene ljubavi, piše čoveku u koga je zaljubljena i preti da će se ubiti, dok su jedina stvar na koju on obraća pažnju u tom potresnom pismu – njene pravopisne greške.

B-strana Serža Genzbura – Volim te, ni ja tebe

Sve što Genzbur objavi pod svojim imenom prolazi neprimećeno, dok sve pesme koje komponuje za ženske izvođače postaju hitovi. Iako će u toku tridesetogodišnje karijere komponovati za sjajne francuske pevačice (Žilijet Greko, Dalida, Fransoaz Ardi), Genzburu je uvek draže da piše za glumice koje su tehnički nesavršene u pevanju, ali imaju izvanrednu ekspresiju u izvođenju (Ana Karina, Katrin Denev, Izabel Ađani, Vanesa Paradi).

Prvi veći komercijalni uspeh postiže pesmom napisanom za osamnaestogodišnju Frans Gal Poupée de cire, poupée de son koja Luksemburgu donosi pobedu na Evroviziji 1965.

Sledeća pesma Sucettes koju za nju piše je ujedno i prva u nizu Genzburovih provokacija, a prati je spot u kome Frans Gal peva o devojčici koja liže lizalice za nekoliko penija, okružena lizalicama falusnog oblika. Ona će mnogo kasnije pričati kako uopšte nije razumela o čemu se radi u pesmi.

Kad upozna Brižit Bardo, ona je već svetska zvezda i jedna od najpoželjnijih žena na svetu. Ubrzo započinje njihova kratka i strastvena veza, a Genzbur gotovo da ni sam ne veruje da je on, kome govore da je ružan gotovo od kad zna za sebe, zaveo BB. Kada mu Bardo izgovori – Ljubavi, sedi za klavir i napiši mi najlepšu ljubavnu pesmu koju možeš da zamisliš, on za jednu noć piše Bonnie and Clyde i famoznu Je t’aime moi non plus.

Bardo je očarana ovom senzualnom pesmom koja govori o nemogućnosti fizičke ljubavi i snima je zajedno sa Genzburom u tajnosti, ali snimak ne sme da bude objavljen zbog njenog muža Guntera Saksa. Najlepši muzički omaž ovoj avanturi koju Genzbur nikad neće zaboraviti je pesma BB Initials u kojoj Genzbur, uz upečatljive linije gudača, recituje jedan od svojih najpoetičnijih tekstova.

Najveća Genzburova inspiracija svakako ostaje Džejn Birkin. Mladu englesku glumicu upoznaje na snimanju filma Slogan gde tumače glavne uloge i u početku se ne slažu. Genzbur ismeva njen akcenat i neprestano se prepiru.

U tim neobičnim okolnostima rađa se nesvakidašnja ljubav. Birkin, skoro 20 godina mlađa od njega, postaje njegova muza, njegova Eliza, njegova Melodi Nelson. Džejn Birkin će kasnije pričati da joj je Genzbur poverio svoju B-stranu, nežnu stranu svoje ličnosti.

Džejn Birkin, By Roland Godefroy - Own work, CC BY 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=4609689
Džejn Birkin, By Roland Godefroy – Own work, CC BY 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=4609689

Pevali su zajedno, pisao joj i komponovao pesme, glumili su u filmovima i krajem 60ih i 70ih godina bili najpoznatiji medijski par u Francuskoj. Malo je poznato da su zajedno snimili filmove 19 djevojaka i mornar Milutina Kosovca u kome Genzbur igra mornara, a Birkin – Milju partizanku, i Romance of a Horsethief, delom snimljen u Vukovaru.

Kada 1969. godine Genzbur i sa njom snimi Je t’aime, moi non plus originalno napisanu za Bardo, pesma postaje internacionalni hit i dostiže sam vrh na top listama širom Evrope. Pesmu odmah zabranjuje BBC, pa čak i Papa, koga Genzbur naziva svojim najboljim PR-om.

Na pitanje kako objašnjava da je Je t’aime moi non plus prva pesma na francuskom koja je broj jedan na engleskim top-listama, Genzbur u svom maniru odgovara: Moje stenjanje i dahtanje Džejn su internacionalni.

U tom periodu Genzbur pušta bradu, trudi se da uvek izgleda pomalo zapušteno i razbarušeno i retko je viđen bez cigarete, po prvi put čini sve ono što će kasnije biti nezaobilazni deo njegovog stila. Na vrhuncu je kompozitorske snage i inspiracije, komponuje svoje pesme i pesme za Džejn, zaljubljen je i postaje otac.

Serž Genzbur u 41. godini konačno dobija priznanja i svetsku slavu na koje je čekao godinama.

Godine 1979. Genzbur sa muzičarima Pitera Toša i pratećim vokalima Boba Marlija snima rege verziju francuske himne Marseljeze. Pesma postaje hit, a francuska javnost na nju burno reaguje.

Genzburu prete desničari, ratni veterani, a jedan novinar čak piše da se oseća kao ekolog koji se bori protiv zagađenja koje izlazi iz Genzburovog lika i dela. Zahvaljujući Aux armes et caetera, Genzbura otkrivaju nove generacije, postaje idol mladih i sa 50 godina postaje prvi Francuz koji je snimio rege album. To će mu ujedno biti i prva zlatna ploča, prodata u više od 400.000 primeraka.

Optužen da parodira nacionalnu himnu, Genzbur objašnjava da je Marseljeza revolucionarna pesma i da je rege revolucionarna muzika. Genzbur će ići toliko daleko da će čak na aukciji kupiti originalni rukopis Marseljeze Ruže de Lila, koji će koristiti kao dokaz da je i sam autor već od drugog refrena pisao samo Na oružje i tako dalje, da ne bi svaki put prepisivao čitav refren.

Besni francuski vojnici dolaze na Genzburov koncert u Strazburu uz pretnje da će ga nasilno prekinuti ako se Genzbur usudi da otpeva svoju verziju Marseljeze. Koncert je otkazan, ali Genzbur ipak izlazi na binu sa rečima : Ja se ne pokoravam, ja sam Marseljezi vratio prvobitni smisao, i počinje da peva. Zbunjeni vojnici skidaju beretke i zajedno sa Genzburom i njegovim fanovima pevaju Marseljezu.

Nakon te istorijske scene, Genzbur postaje superstar.

Odlazak u loš vetar – Poznajem svoje granice, zato idem preko njih.

Osamdesetih godina, Genzbur je medijska zvezda i diže prašinu gde god se pojavi. Sam stvara Genzbara, alter-ego koji postaje njegov Mister Hajd. Zavisnik od cigareta i alkohola, Genzbar postaje i zavisnik od medijske pažnje koji ne odbija nijedno televizijsko gostovanje.

Pred svaku emisiju pije i uredno priprema neurednu bradu od tri dana i par pakli Žitana. Znajući da u suprotnom neće imati Genzbara u gostima, a samim tim ni ogromnu gledanost, autori emisija prave izuzetak i dopuštaju mu da puši u studiju. Koliko i voditelji i publika jedva čekaju da vide šta će se desiti prilikom svakog njegovog novog gostovanja na televiziji, toliko ponekad i strahuju.

Tako je u jednoj milionski gledanoj emisiji zapalio skoro celu novčanicu od 500 franaka ilustrujući time koliko mu novca ostane nakon plaćanja poreza, dok je u drugoj Vitni Hjuston otvoreno izjavio da bi voleo da spava s njom. Ponekad bi svoju velikodušnost pokazivao tako što bi bez ikakavog povoda u direktnom prenosu nekome iz publike poklonio ogromnu svotu novca.

Zavisnost od medija je išla do tih granica da je nakon srčanog udara sam nazvao medije da im saopšti da je zamalo umro, a objašnjenje za taj postupak je bilo kratko i u njegovom stilu: Kakve koristi imam od srčanog udara ako to niko ne objavi?

Pred kraj života, uprkos svim savetima lekara, Genzbur nastavlja da puši i pije. Uz opaske da je sahranio trojicu svojih kardiologa, a da četvrtom sad ide u posetu, da to što je imao srčani udar samo dokazuje da ima srce, i da prestaje da puši na svakih 5 minuta, Genzbur puši između 7 i 9 pakli dnevno!

Serž Genzbur odlazi u loš vetar 2. marta 1991. godine. Odmah nakon njegove smrti, francuski predsednik Fransoa Miteran izjavljuje : Bio je naš Bodler, naš Apoliner…

Genzburova zaostavština – Poslednje vesti sa zvezda

Genzbur je i režirao 5 filmova i ostvario oko 50 filmskih i televizijskih uloga, ali će njegova rediteljska i glumačka karijera ipak ostati u senci muzičkih uspeha, dok će neke od pesama koje komponuje za filmove postati klasici filmske muzike, poput Requiem pour un con iz filma Le Pacha.

Genzbur je u svom stvaranju uvek držao korak sa vremenom. Njegova moderna i prefinjena poezija puna je anglicizama, igara rečima, zvučnostima i značenjima. Ona je uvek ritmična i originalna, precizna i formalno često dovedena do poetskog savršenstva. Dok u jednoj pesmi umesto refrena speluje ime Leticije, u drugoj koju izvodi sa Bardo, ona uzvikuje onomatopeje karakteristične za strip, a u čuvenoj baladi La Javanaise glas V čini trećinu svih otpevanih suglasnika!

Teme kojima se najčešće bavi su strast, seks, dekadencija.

O nacizmu peva na albumu Rock around the bunker, dok će se teme incesta dotaći u pesmi Lemon incest, snimljenoj sa tada trinaestogodišnjom ćerkom – glumicom Šarlot (danas najpoznatija po ulogama u filmovima Larsa Fon Trira).

Nakon inicijalne šansone i džeza, Genzbur će eksperimentisati sa afro i latino ritmovima, a zatim će se oprobati u gotovo svim žanrovima popularne muzike: pop, rok, rege, fank, world, u elektronskoj i disko muzici. Snimaće i konceptualne albume, od kojih treba izdvojiti remek-delo, simfonijsku poemu Histoire de Melody Nelson.

Sa više od 500 pesama koje je ostavio iza sebe, Serž Genzbur će ostati upamćen kao jedan od najuticajnijih i najinventivnijih kompozitora i tekstopisaca u popularnoj muzici, i kao jedna od najupečatljivijih ličnosti među francuskim muzičarima 20. veka.

Svoje viđenje ovog nesvakidašnjeg života, francuski reditelj i strip-autor Žoan Sfar preneo je na platno u filmu Gainsbourg, vie heroïque, 2010. godine.

6 COMMENTS

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.