Kraljevi šansone – Žak Brel

Godina je 1966. Žak Brel ima 37 godina i na vrhuncu je slave. Najavljuje seriju koncerata u pariskoj Olimpiji i Briselu nakon kojih će se oprostiti od scene. Nakon poslednjeg koncerta, krcata Olimpija 20 minuta aplaudira Brelu, on izlazi u bade-mantilu da se zahvali i da kaže zbogom.

Žak Romen Žorž Brel rođen je u Flandriji, u severnom delu Belgije. Mali Žak ne podnosi dosadu buržoaskog života koji vodi njegova porodica, ne želi da radi u fabrici koju vodi njegov otac i sa 15 godina počinje da piše pesme, uči da svira gitaru i formira pozorišnu trupu i glumi u predstavama koje sam režira.

Svoje pesme prvi put peva po malim briselskim kabareima. Ubrzo se seli u Pariz u potrazi za većim uspehom gde, nakon teških početaka, upoznaje Bruna Kokatriksa, upravnika Olimpije, i Žaka Kanetija, čuvenog lovca na talente. Zahvaljujući njima, Brel će imati priliku da nastupa u pariskim dvoranama gde će brzo postati miljenik publike.

Ubrzo upoznaje francuske kantautore, Serža Genzbura i Žorža Brasansa, ali i pijanistu Žerara Žuanesta koji će ga na klaviru pratiti tokom cele karijere. Hitovi se ređaju, albumi imaju ogromne tiraže, Brel nastupa sve više, puni sale, oduševljena publika aplaudira čak i u toku pesama. Na sceni se ređaju priče, pred publikom se smenjuju mornari u amsterdamskoj luci,  gomila koja pleše na briselskim trgovima, očajni Žef, tatini sinovi, samrtnik koji se ne miri sa sudbinom koja ga čeka.

Žak Brel ne peva o ovim ljudima, on se pretvara u njih, uzima njihovu govornu manu ili akcenat, smeje se, šapuće, viče, pleše i dočarava ih prodornim glasom i svojim neobično velikim šakama koje prete, teše, dozivaju.

Ako izuzmemo nekoliko pesama o ljubavi (Ne me quitte pas, Chanson des vieux amants, Quand on a que l’amour ), detinjstvu i prijateljstvu (Mon enfance, Voir un ami pleurer) koje su elegičnog tona, Brel u svom stvaranju kritikuje i podsmeva se, meša cinični, tragični i komični ton koje nekad uspeva da smenjuje i u samo jednoj pesmi kakva je Ces gens-là.

On veliča lepotu rodne Flandrije, njene ravnice, mir, reku Lesko ili vetar koji pevuši (Le plat pays), ali se i podsmeva malograđanskom viđenju sveta Flamanaca (u pesmi Les Flamandes, roditelji govore svojim ćerkama da se treba veriti u 20. godini da bi mogle da se udaju, da bi mogle da imaju decu). Oštar je kada buržoaziju, iz koje i sam potiče, naziva svinjama,  vedar kada se igra rečima i demonstrira briljantnu dikciju u Valse à mille temps.

Brel na sceni ne miruje i sa nje silazi okupan u znoju. Za njega je najveći greh biti neubedljiv i obmanjivati publiku.

Naporne turneje se ređaju, Brel ponekad ima više koncerata godišnje nego što ima dana u godini. Ponekad nastupa i po tri puta u istom danu. U jednom intervjuu kaže:

Plašim se. Čovek koji se ne plaši nije čovek. Kada treba da izađem na binu, plašim se, povraćam. Ako nastupam tri puta u toku dana, povraćam tri puta.

Novi horizonti u životu Žaka Brela

Sredinom šezdesetih Brel izjavljuje da na sceni nema više šta da pruži i uprkos nagovoru Šarla Aznavura i drugih prijatelja, nakon oproštajnih koncerata, on nikad više uživo neće izvoditi svoje pesme. Vraća se na pozorišne daske gde adaptira mjuzikl Čovek od Manče u kome tumači Don Kihota.

Publika željna Brelovih nastupa dolazi da ga vidi u borbi sa vetrenjačama i mjuzikl postiže veliki uspeh. Sa pozorišta se seli na filmsko platno, gde uz Lina Venturu ostvaruje zapažene uloge u filmovima L’aventure c’est l’aventure i L’Emmerdeur. Uvek gladan novog nadahnuća, okušaće se i u filmskoj režiji.

Kada mu je 1974. godine otkriven mali tumor na plućima, odlučuje da uradi ono za čim je uvek čeznuo: da ode, da putuje, da obiđe svet. Kupuje jedrenjak i kreće na plovidbu oko sveta koja je trebalo da traje tri godine.

Kada se usidri u Španiji, saznaje za smrt najboljeg prijatelja Žožoa (kome je i napisana istoimena pesma) i na neko vreme odustaje od plovidbe. Već naredne godine nastavlja putovanje i brodom stiže do ostrva Markiz u Francuskoj Polineziji. Nastanjuje se u mestu Atuona u kome je živeo i čuveni slikar Pol Gogen.

U Francusku dolazi samo na ispitavanja i na jednom od njih lekari mu saopštavaju da boluje od raka pluća i, uprkos njihovim savetima, Brel se vraća na ostrva Markiz sa željom da umre sam i u miru. Kako je oduvek bio pasioniran letenjem i već ima iskustva u pilotiranju, Brel kupuje avion, obnavlja dozvolu za letenje i koristi avion da bolesne stanovnike sa ostrva Hiva-Oa do Tahitija ili da im transportuje hranu. Organizuje pozorišne predstave i filmske projekcije za stanovnike ostrva koji ga obožavaju.

Na električnom klaviru komponuje svoj poslednji album. Brel ne želi da ga promoviše, ali je album i pre nego što je izašao naručen u million primeraka.

Njegovo zdravstveno stanje se pogoršava i prebačen je u bolnicu u francuskom gradu Bobinji. Žaki, Opat Brel, Veliki Žak umire u 49. godini od plućne embolije. Sahranjen je u Atuoni nedaleko od Pola Gogena.

Žak Brel je živ, dobro je i živi u Parizu

Od 1960. godine do danas pesma Ne me quitte pas otpevana je u više od 400 različitih verzija na 22 jezika i postala internacionalni evergrin klasik. Pevali su je Barbara, Marlen Ditrih, Nina Simon, Tom Džons, Frenk Sinatra, Rej Čarls, Hulio Iglesijas, Sting i mnogi drugi.

Žak Brel je živ, dobro je i živi u Parizu naziv je mjuzikla napravljenog po njegovim pesmama i u njegovu čast još za vreme Brelovog života.

Žak Brel je živ i prisutniji nego ikad. Prisutan u Bouvijevom Amsterdamu ili Nirvaninom raritetu Seasons in the sun, u stvaranju Koena, Kejva i novih izvođača poput Stromae i benda Beirut kojima je još uvek velika inspiracija, na stanici metroa u Briselu ili školi u gradu Vezul koji je proslavio u istoimenoj pesmi koje nose njegovo ime, svuda gde se umetnost izvodi do poslednjeg atoma snage i gde je želja za promenom, odlaskom i novim nesavladiva.