Svet se još uvek nije oporavio od šoka nakon vesti da je poznati rok muzičar Kris Kornel preminuo kada je zvanično saopšten uzrok njegove smrti. Prvi izveštaji kažu da je pevač počinio samoubistvo, za šta bi se moglo reći da je vest koja se uklapa u šablon života poznatih rokera. Međutim, Kris Kornel je bio umetnik pun života i istinske želje da život spozna.
Ako neko i nije dosad čuo za ovog muzičara raskošnog glasa, osnovne informacije dostupne su na svakom koraku: rođen 20. jula 1964. godine, jedan od pokretača grandž pravca u rok muzici, frontmen bendova Soundgarden, Audioslave i Temple of the Dog.
Oni verniji fanovi se, pak, više fokusiraju na druge osobine koje su krasile ovog izuzetnog umetnika među kojima je njegov upečatljivi glas raspona od skoro 4 oktave, te njegovog specifičnog pesničkog izraza i talenta za poeziju.
Borba sa depresijom i anksioznošću
Kris Kornel se čitavog života borio sa depresijom. Prijatelji kažu da je kao mali bio samotnjak koji je zbog teških naleta depresije čak napustio i školu. I sam Kornel je često priznavao kako je rok muzika bila njegov način da se nosi sa napadima anksioznosti kad god bi se našao među ljudima.
Kada su ga u jednom intervjuu 2014. upitali o inspiraciji i mračnoj tematici njegovih pesama, rekao je da je očekivano da se problemi sa kojima se borio nekako provuku kroz njegove tekstove.
Mislim da je atmosfera u Sijetlu za mene, i način na koji sam tu atmosferu interpretirao, uvek bilo nešto introspektivno i mračno. Ne bih baš rekao „depresivno“, više je to introspekcija koja može biti i turobna i mračna.
U istom intervjuu govorio je i o inspiraciji za pesmu Fell on Black Days za koju je rekao:
Primetio sam već u životu da imam periode kada bih iznenada pomislio „Stvari ne idu tako dobro i ne osećam se baš sjajno po pitanju svog života.“ Nije to bilo zbog neke konkretne stvari. Nekako sam primetio da ljudi imaju sklonost da se osvrnu jednog dana i shvate da su se stvari promenile. Nije bilo neke katastrofe. Nije bilo veze koja je pukla. Niko nije imao saobraćajni udes. Ničiji roditelji nisu umrli ili tako nešto. Promenio se pogled na svet, dok se sve drugo ostalo u biti isto. To je bila pesma o kojoj sam hteo da pišem.
Bez obzira na to koliko ste srećni, možete da se probudite jednog dana iako se ništa konkretno nije desilo što bi vas učinilo sumornim, ali biste svejedno bili u tom mračnom raspoloženju. Za mene je to uvek bila užasavajuća pomisao, jer je to nešto nad čime, koliko ja znam, nemamo kontrolu. Tako da je to bilo ono o čemu sam hteo da pišem. Samo mi je trebalo malo vremena.
Takvo krhko mentalno stanje očekivano ga je odvelo u zavisnost od čega se, činilo se, izlečio. Više puta je govorio kako mu je odvikavanje pomoglo i sa depresijom, koja je i bila glavni razlog njegove opsednutosti alkoholom i drogama – supstancama koje su bile beg od nesnađenosti u životu i među ljudima.
Najstrašnija stvar za njega, ipak, bila je spoznaja da sve zavisi od pojedinca – da svako ko krene sa odvikavanjem mora zaista da želi da prestane kako bi proces uopšte imao šansu da uspe. „Trebalo mi je dugo da shvatim da je sve bolje kad si trezan“, rekao je Kris Kornel jednom prilikom.
Grandž i njegovo nasleđe
Kornela i Soundgarden često nazivaju „arhitektama grandža.“ Ovaj epitet nose zvučna imena za koja se vezuje nastanak ovog pokreta, a neka od njih su svakako bendovi Pearl Jam, Stone Temple Pilots, Alice in Chains i nezaobilazna Nirvana. Sam Kornel se često šalio da ne može da da nijedan intervju a da ga neko ne pita o grandžu. Ipak, na čitavu priču oko tog pokreta gledao je s ljubavlju.
Ne mogu da gledam na to bilo kako drugo nego kao na nešto pozitivno. Moj pogled na istoriju roka sada uključuje grandž kao jedan od uticajnih prekretnica u rok muzici, isto kao pank rok ili britanska invazija. Mi smo očigledno pioniri tog žanra i tako nas i prepoznaju. Kada budu pričali priču o tome, a pričaće je iznova i iznova i iznova, mi ćemo biti deo nje. Zbog toga osećam da je sve kroz šta smo morali da prođemo da bi stigli tu gde smo bilo vredno toga.
Onda kada je govorio o svojim počecima, isticao je da je bilo jako bitno za ceo bend da se istaknu kao jedinstvena pojava, radije nego da se utope u masi alternativnih bendova iz Sijetla. Kako je scena bila razvijena i masovna u to vreme, svi članovi su osećali potrebu da na neki način opravdaju šansu koju je Soundgarden dobio i da pokažu da su zaslužili mesto na međunarodnoj muzičkoj sceni.
Grandž umetnici su, pre svega, bili izvor nepresušne inspiracije za Krisa Kornela. Najviše od svih se, kako je sam priznao, ugledao na svog prijatelja Endija Vuda i Kurta Kobejna. Kako su i jedan i drugi tragično nastradali, to je ostavilo traga na Krisovoj ličnosti, naročito gubitak Vuda koji mu je bio blizak prijatelj.
Takođe, više puta je govorio kako oseća gubitak Kobejna kao nešto lično, iako nisu bili naročito bliski prijatelji. Ipak, Kobejn je za njega bio otelotvorenje kreativnosti, prozor u neki viši svet za kojim je i sam Kornel celog života tragao.
Nije to toliko do same osobe i odnosa koji ste imali sa njom, već do kreativne inspiracije koju je ta osoba imala i koju bih ja dobio od te osobe. Moje poimanje sveta muzike se umetnički smanjilo jer, iznenada, tog genijalnog momka više nije bilo. Ne pričam čak ni o tome šta je on značio kulturološki, mislim na njegovu kreativnost. Ona je bila veoma inspirativna od prve demo trake koju sam čuo. Proširila je moju mentalnu sliku o tome šta je svet u kreativnom smislu, i onda je iznenada veliki deo toga otpao.
Kris Kornel, medijska ličnost
Slično Kobejnu, i Kris Kornel se mučio da shvati svet medijske kulture u nastajanju. Kako je i inače cenio privatnost i bio sklon da se povuče (najčešće psihički, i to u sebe, ali i fizički, naročito onda kada je stvarao), često nije znao kako da se nosi sa popularnošću. Upravo je taj šok medijske pažnje i doprineo da se oda porocima i završi na odvikavanju.
Postoji jedna anegdota, po kojoj je, u vreme kada je pisao pesme za Superunknown, a nakon albuma Badmotorfinger, naleteo na članak u Tajm magazinu koji se bavio time što se Kornel ošišao. „To je bilo stvarno čudno,“ rekao je. „Bilo bi drugačije da smo mi bili pop zvezde, ali nismo. Nismo čak ni imali neki veliki hit.“
Iako je takva vest bila dokaz uticajnosti rok scene iz Sijetla i toga koliko je javnost za njene muzičare bila zainteresovana, Kornel ju je okarakterisao kao čudnu i smešnu. „Setio sam se intervjua sa Majkom Nesmitom (Monkees) kada su ga pitali da li svi mladi treba da imaju dugu kosu. Premotajte na 1992. i pomislio sam kako mediji nisu uopšte napredovali. Od 67-e do 92-e ništa se nije promenilo. Niko nije postao pametniji. Čudno je to, i smešno.“
No, i pored svega toga, Kornel se trudio da bude „ratnik svetlosti“ kako ga danas opisuju ožalošćeni prijatelji. „Nikad ne gledam unazad. Uvek gledam pravo, radim na sledećoj stvari.“
I zaista, činilo se da je neumoran, da ima još mnogo toga da kaže. Njegov pesnički izraz nastojao je da svetu pokaže nešto što svet sam ne bi primetio – baš onako kako bi jedan umetnik i trebalo da čini. Možda će zvučati kao fraza, ali za fanove Kris Kornel zaista nastavlja da živi u muzici i stihovima i svaki put kad se njegov raskošni glas bude čuo sa zvučnika biće življi nego ikada, jer je, možda po prvi put, a napokon, slobodan.
On my deathbed, I will pray
To the gods and the angels
Like a pagan, to anyone
Who will take me to heaven
To a place I recall
I was there so long ago
The sky was bruised
The wine was bled
And there you led me on.
***
Na svojoj samrtnoj postelji moliću se
Bogovima i anđelima
Kao pagan, bilo kome
Ko će me odvesti u raj
Na mesto kog se sećam
Bio sam tamo tako davno
Nebo je bilo modro
Vino je krvarilo
I tamo si me vodio
