Nakon 74. dodele „Zlatnog globusa“ održane 8. januara ove godine, priča se samo o jednom filmu – mjuziklu La La Land. Film je pokupio sedam Zlatnih globusa (u svim kategorijama za koje je i bio nominovan) i osvojio rekordnih četrnaest nominacija za Oskara.
La La Land je silnim nagradama i nominacijama uspeo da privuče pažnju javnosti, a kao i uvek u takvim situacijama, postavlja se pitanje da li je La La Land zaista izuzetan film ili je još jedan tipični, holivudski „la la“ film.
Mjuzikli izumiru
Sebastijan (Rajan Gosling) i Mija (Ema Stoun) su dvoje mladih umetnika, doduše bliži tridesetim nego dvadesetim godinama, koji se u Los Anđelesu (La la gradu) bore za svoje „mesto pod suncem“. Sebastijan je džez muzičar, a Mija glumica. Svako od njih bije svoje bitke, ali se u jednom trenutku svog razvoja sreću i spajaju u zajedničkoj borbi za svoje snove.
Sebastijan u toku filma objašnjava Miji da džez izumire, da pravih džez klubova više nema jer nema ni publike koja bi takvu muziku slušala. On želi da spasi džez, a ta misija izgleda neostvarivo u svetu u kom vlada prazna, komercijalna pop muzika, a isto tako neostvarivo izgleda Mijina želja da postane velika glumica.
Dejmijen Šazel, tvorac filma La La Land, radi sličnu stvar – on spasava formu mjuzikla.
Naime, inspirisan legendarnim mjuziklima poput Pevanja na kiši, Šerburških kišobrana, Gospođica iz Rošfora i Kola sa muzičarima, Dejmijen Šazel želi da stvori moderni mjuzikl XXI veka u kom odaje počast klasičnim mjuziklima, ali istovremeno i oneobičava tu formu.
U stvaranju filma korišćena je tzv. cinemascope tehnika „širokog platna“ koja je bila karakterističa upravo za mjuzikle iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Takođe, mnoge scene su „one take“, odnosno nastale iz jednog snimanja, bez cepkanja na manje scene, pa tako traju i po 6 minuta bez prekida. Dejmijen Šazel je organizovao glumcima projekcije filmova koji su uticali na osmišljavanje La La Land-a, želeći da im približi svet mjuzikla iz „zlatnog doba Holivuda“.
Danas postoji otklon prema filmovima koji su okarakterisani kao mjuzikli. Odbojna je pomisao da se u filmu više peva nego govori, a otežavajuća okolnost je i što je reč o nepoznatim pesmama, pa se često zajedno sa rečju „mjuzikl“ upotrebljava pridev „dosadan“.
Kako La La Land uspeva da pobedi odbojnost prema mjuziklima?
Muziku za film komponovao je Džastin Harvic, a popularni muzičar Džon Ledžend takođe učestvuje u filmu. Pored Džona Ledženda, Rajan Gosling i Ema Stoun sami pevaju numere iz filma. Naravno, to ne zvuči savršeno, ali daje posebnu čar filmu i jednu dozu uverljivosti.
Pripreme za film trajale su četiri meseca, tokom kojih je glavni glumački par svakodnevno pohađao časove plesa, sviranja i pevanja, kako bi bili sposobni da izvedu sve ono što se u filmu traži. Rajan Gosling zaista svira klavir u svim scenama.
Glavna muzička tema ponavlja se nekoliko puta u filmu, od prvog susreta Sebastijana i Mije, pa sve do kraja. Javlja se kad god se dešava nešto značajno u odnosu između Sebastijana i Mije, pa svaki put sa sobom nosi novo značenje. Iako zvuči isto, ova melodija svaki put evocira drugačije emocije.
Još jedna pesma koja se izdvaja je City of Stars koju najpre peva Sebastijan sam, a kasnije je izvodi zajedno sa Mijom. Ovu melanholičnu pesmu pevaju „uživo“ na snimanju, što znači da nije snimljena mesecima pre filma u studiju u kom bi bila tehnički prečišćena i dovedena do savršenstva koje bi je možda otuđilo od nas, gledalaca. Čujemo Mijin kikot, „pucanje“ glasova, hrapavost. City of Stars zvuči ranjivo i ljudski.
Ponavljanjem ključnih muzičkih numera olakšava se posao gledaocima – daje nam se mogućnost da uspostavimo odnos sa pesmama, da im svaki put damo drugi kontekst i povežemo ih sa prethodnim i tako obogatimo značenje filma.
Problemi sa nastankom filma
Dejmijen Šazel je još 2010. godine osmislio La La Land, ali sve do 2016. godine niko nije želeo da se bavi ovim „rizičnim“ projektom. U stvari, jedna produkcijska kuća je u tom periodu želela da snimi ovaj film, ali sa drastičnim izmenama – želeli su da Sebastijan bude rok, a ne džez muzičar, kao i da kraj bude potpuno drugačiji od onog što je Šazel imao na umu.
Shvativši da tako ovakav film ne može da se snimi, Dejmijen Šazel se okrenuo drugim projektima i u međuvremenu snimio Whiplash (Ritam ludila). Ovaj film naišao je na dobar prijem kod kritičara, osvojio puno važnih nagrada, među kojima su i tri Oskara. To je Dejmijenu Šazelu dalo kredibilitet da može sam da postavlja uslove prilikom snimanja svog „rizičnog“ projekta, filma La La Land.
Ema Votson je bila u planu za ulogu Mije, međutim ulogu je odbila zbog angažovanja u filmu Lepotica i zver. Još jednom se pokazalo da nije kome je namenjeno nego kome je suđeno.
Inače, ovo je treći film u kom Rajan Gosling i Ema Stoun glume par. Očigledna je glumačka „hemija“ koja postoji između ovo dvoje glumaca, a sam Dejmijen Šazel je rekao da su njih dvoje najbliži onome što su nekad predstavljali poznati holivudski glumački parovi poput Freda Astera i Džindžer Roberts, Spensera Trejsija i Ketrin Hepbern i Vilijama Pauela i Mirne Loj.
Zašto su produkcijske kuće šest godina La La Land opisivale kao „rizičan“ film?
*Upozorenje: „spojleri“!
Pored muzike koja je bila problematična (ni manje ni više nego džez muzika), još jedna stvar je smetala produkcijskim kućama da ulože novac u realizaciju ovog filma – kraj.
Naime, zna se kakvi su najgledaniji filmovi i filmovi koji najviše zarađuju u Holivudu. Puni su opštih mesta, tipičnih likova, očekivanih zapleta i raspleta – puni su banalnosti. Sve je tu jasno i pregledno žanrovski određeno, a gledaoci imaju određeni horizont očekivanja. Dakle, neke stvari u savremenoj filmskoj industriji se podrazumevaju, a inovacije se dočekuju sa otporom, izbegavaju se i klasifikuju kao „rizične“.
Kraj filma La La Land u tom smislu nije tipični holivudski „hepiend“. Nije ni tipični kontrast holivudskom „hepiendu“. Time se razbija šablon ne samo mjuzikla nego i savremenih jednodimenzionalnih filmova.
Dakle, film se ne završava ni srećno ni nesrećno. Nema zaokrugljene priče na čijem kraju se sve sklapa i rešava na najsrećniji mogući način. Nema ni teških životnih nesreća. Sebastijan uspeva da otvori džez klub koji je oduvek želeo i u njemu svira muziku kojoj je posvetio ceo svoj život – džez. Mija je postala velika glumica koja je cenjena i poštovana u filmskoj industriji. Ali njih dvoje nisu više zajedno.
Kraj nas ostavlja sa gorkim ukusom i melanholijom kojom je prožeta glavna melodija filma i pesma City of Stars.
La La Land govori o životnim izborima, važnim odlukama, posledicama tih odluka, pitanju „what if?“ i kompromisima koje donosimo na putu ka uspehu. Govori o odnosu stvarnosti i umetnosti koji nikad nije jednostavan.
Prema tome, La La Land nije još jedan „la la“ film. Bilo da osvoji jednog Oskara ili svih četrnaest, postigao je ono najvažnije – pokazao da i u današnjem svetu džez može da bude važan, da umetnost nešto znači, da je biti sanjar strašno ali i divno istovremeno, da je potrebno razbiti horizont očekivanja gledalaca da bi nešto dobro nastalo i da i u Holivudu može da nastane jedan iskren i dirljiv film.
