Naslov: Samrtno proleće. Autor: Lajoš Zilahi. Na prvoj strani piše: Izdavačko preduzeće Bratstvo-jedinstvo, godina izdanja 1970. Ova knjiga u stvari je sastavljena od dva romana sa nazivima Samrtno proleće i Voda nešto nosi.
Nekada su knjige mađarskog pisca Lajoša Zilahija bile vrlo popularne u bivšoj Jugoslaviji i kupovale su se „na metar“. Možda je popularnosti ovog pisca doprinela i Milena Dravić koja je 1978. godine osvojila Zlatnog Davida, kao najbolja evropska glumica, za ulogu u filmu Voda nešto nosi. Upravo je ovaj film snimljen na osnovu Zilahijevog romana.
Lajoš Zilahi je umro u Novom Sadu, što još jednom svedoči o njegovoj povezanosti sa našim podnebljem.
Upravo zbog prodaje „na metar“ ovog pisca bije glas da je autor „petparačkih romana“. Međutim, njegovim knjigama treba dati šansu. Ukoliko na svojim porodičnim policama imate čitav komplet njegovih dela, ne razmišljajte o tome kako da ih se otarasite.
Lajoš Zilahi piše o nemogućim, neostvarivim ljudskim željama, o ljudima koji uprkos tome što znaju da to što žele nije moguće sebe nekako zavaravaju da su oni drugačiji od ostalih i da je sreća skoro dobijena. A kada dođe do očiglednog poraza i do gubitka sigurne životne zone, njihov svet se raspada na delove koji se ne mogu sastaviti.
Samrtno proleće
U Samrtnom proleću govori se o mladiću koji neposredno pre svog samoubistva piše pismo svom prijatelju iz detinjstva koga je slučajno video tog dana, objašnjavajući mu svoj život i razloge samoubistva.
To pismo je iskreno, oštro, bespoštedno, bolno. Priznajući sve mane i greške koje je načinio u životu, on se kroz pismo ispoveda, čisti, možda i pokušava da, pre svega sebi, razjasni zbog čega mrzi svoj život. Događaje ređa hronološki. Iz pisma se saznaje da je on, kao imućan gospodar velikog imanja koje mu je otac ostavio, završio pravni fakultet, rešen da postane važan ministar. Seli se u veliki grad, a u kući gde stanuje upoznaje Evitu. I tu počinje njegov stmoglavi pad.
U početku je sve izgledalo idealno. Oboje mladi, zaljubljeni jedno u drugo, otkrivali su mnoge stvari prvi put zajedno… Kada je rešio da je oženi, slučajno saznaje da se on u stvari njoj ne dopada. Ona je čak našla i novog udvarača za vreme svog letovanja i tako se zauvek oprostila od njega.
Šta on, kao osoba kojoj je sve u životu pruženo na tanjiru i koji se ni za šta nije morao pomučiti niti potruditi, radi povodom toga? Utehu traži u Joži, devojci koju koristi da iskali svoj bes, nezadovoljstvo. Njoj se sveti za ono što mu je Evita uradila. Daje otkaz na poslu, gubi sve ambicije, počinje da se kocka i da pije, a svoje imanje gubi upravo na kocki.
Postaje puki siromah, koji mora da pozajmuje novac od Jože, devojke koju je koristio kao sredstvo i od koje je sada zavisan. Uništiva sebe i svoju moguću sreću. U potpunosti se predavši Joži on je postao nesposoban da donese pravilan sud i preslab da bilo šta promeni.
Jedini izlaz iz svog promašenog života vidi u samoubistvu. Samoubistvo koje donosi olakšanje, koje mu nije donela ni nova ljubav, ni novi društveni status, ni novi grad, ni, na kraju krajeva, novi način života. Mislio je da će gubitkom očevog bogatstva on postati bolji, snažniji čovek, spreman na osvajanje i na borbe i da će izaći iz tela nemoćnog momka koji o svemu razmišlja i sve želi, ali nikad to ne postigne.
On nije lik koji treba da nam se dopadne. On je lik koji čitaoce treba da nervira. On je beskrajno patetičan, kenjkav, razmažen, nezahvalan, naporan, sujeveran. Nesposoban da iskoristi ono što mu je samim rođenjem dato – lepotu, bogatstvo, zdravlje. Čak nije uspeo ni da se ubije kako treba. Nije pogodio pravo mesto. Nekoliko centimetara iznad srca bilo je dovoljno da ga živog pronađu i odvedu u bolnicu, gde je preminuo.
U tom što sam stalno gubio video sam prst sudbine. Nerazumljivom upornošću sedeo sam iz noći u noć za kartaškim stolom i raspisao svoj imetak. Nikada se nisam bavio verom, ali tih dana mi postade jasan zakon o predodređenosti sudbine. Naša sudbina određena je unapred, uzalud pokušavamo da se borimo protiv nje, ne možemo da otklonimo njenu ruku koja nam se spustila na rame. Zašto sedim za kartaškim stolom i zašto dozvoljavam da mi imanje propada, da se topi, kada ono može da mi pruži mnoge prijatnosti u životu, samopouzdanje, životni oslonac, opstanak? Kao da sedim ovde sa presečenim venama kroz koje lagano teče moja krv. Zašto sedim ovde? Unutrašnji glas je odgovarao: jer nemam snagu volje. Jer sam je smrvio između dva strašna žrvnja sumornih misli.
Voda nešto nosi
U romanu Voda nešto nosi glavni lik je Janoš, ribar koji sa svojom ženom, detetom i tastom živi u kućici pored mora. Žive mirnim životom, pomažu svima kojima je pomoć potrebna, naporno rade i štede novac za svog sina.
Jednog dana Janoš čuje svog tasta koji iz čamca viče da voda nešto nosi. Pomaže mu da iz vode na kopno iznese, kako mu se činilo, mrtvo telo žene. Janoševa žena uz pomoć lekara uspeva da je vrati u život i neguje je. Vremenom se Anada, kako je rekla da se zove, oporavlja i Janoševa žena je uprkos protivljenju svog muža ostavlja u kući kao pomoć, jer Anada nije imala kuću, niti prošlost kako je sama tvrdila.
Janošu, čoveku čvrstih principa i karaktera ovo je smetalo jer je kod Anade postojalo nešto što ga je plašilo, što ga je istovremeno od nje i odvajalo i njoj privlačilo. Posmatrajući Anadu i uvidevši koliko je zapravo ona privlačna, koliko drugačija i koliko posebnija od njegove žene, on ne uspeva da se kontroliše.
Čovek koji je nekad razmišljao samo o porodici i o tome kako da zaradi novac sada razmišlja samo o Anadi. Život pre Anade mu se čini toliko drugačiji i toliko običan, da ne zna da li nju treba da blagosilja ili kune. Ne uspevši da savlada sebe on jedne večeri napada Anadu, a ona se ne opire. Nakon toga Anada odbija svaki dalji kontakt sa njim.
Ovo Janoša bespovratno menja. To je čovek koji sada sinovljevu ušteđevinu daje da bi kupio nakit Anadi i koji smišlja kako da ubije svoju ženu. Anada, o kojoj zapravo suštinski niko ništa ne zna, shvata da je uzrokovala još jednu nevolju i da je opet upropastila nešto što ne bi smelo nikad da se dira. Međutim, ovog puta ona nije bila kriva.
Svesna svoje nesreće i toga da ono što želi u životu nikad neće biti ostvareno, sa osećanjem da je prokleta, ulazi u vodu. Posle nekoliko sati Janoš opet čuje povike: Voda nešto nosi. Znao je šta nosi.
Cele noć nije mogao da zaspi. Ukus onog poljupca nosio je u sebi kao neku tajnu, užasnu bolest. Poljubac ga je zarazio i katkad mu se činilo da se ogubavio. Šta bi bilo da se to sazna? Kada bi to njegova žena ili tast saznali? Kako bi ga tada gledali, kakvim pogledom? Kao zdravog čoveka za koga se odjednom saznaje da je na umoru i za njih izgubljen. Ili kao na čestitog čoveka, prijatelja ili člana porodice, kome iznenada policajac spušta ruku na rame i tek tada se saznaje da je izvršio zversko ubistvo. A u vazduhu lebdi strašno pitanje: zar ovaj…ovaj čovek? Zašto? Kako? Kakvi su ga mutni nagoni, strasti i ciljevi obuzeli? Šta bi pomislila, šta bi osetila njegova žena kada bi saznala? Užasavao se pri pomisli da u sebi nosi ranu, bolest koju mora krije. Katkad ga je mučio neobjašnjiv strah. Uveče kada bi pošli na počinak i počeli da se svlače osećao je strepnju da mu je tajna ispisana na leđima, na samoj koži njegovog tela… Ona će sada ugledati to i kao da mu je već u ušima odzvanjao njen prestravljen vrisak.
