Plavokosi kralj, okrugli sto, Sveti gral, mač u kamenu. Rešenje kolone B? Kralj Artur, naravno.

Možda najpoznatija legenda engleske i svetske književnosti, legenda o kralju Arturu oduvek je inspirisala umetnike. Tako je priča o vrlom kralju doživela veliki broj inkarnacija na filmskom platnu, televizijskim ekranima, daskama koje život znače, ali i na slikama, u stripovima i video igricama.

Evo kako su umetnici bili inspirisani legendom o kralju Arturu i njegovim Vitezovima okruglog stola.

Originalna legenda o kralju Arturu

Poreklo ove legende, kakvu je danas poznajemo, seže duboko u srednji vek kada je dostigla neverovatnu popularnost, ali sami njeni događaji vezuju se za kraj V i početak VI veka nove ere. Fokusira se na kralja Artura koji je, prema priči, komandovao britanskom odbranom od napada Saksonaca.

Kralj Artur i vitezovi okruglog stola
Kralj Artur i vitezovi okruglog stola, slika iz XV veka

Kralj Artur mogao bi biti britanska verzija naših narodnih heroja, nešto kao Marko Kraljević ili Miloš Obilić, samo sa krunom na glavi i bez pomahnitalog Otomanskog carstva koje bi da ga porobi. Dobro, možda ne baš, ali shvatate šta želimo da kažemo.

Naime, istoričari se ne slažu u potpunosti oko detalja i istorijske verodostojnosti legende o kralju Arturu, uglavnom zbog toga što postoji toliko različitih izvora koji svi redom predstavljaju drugačije verzije događaja.

Glavni izvori priče

Ono što se danas uzima kao glavni izvor priče o ovom kralju jeste Istorija kraljeva Britanije koju je u XII veku napisao Džefri od Monmauta. U ovom delu, on tvrdi da je Artur rođen na ostrvu Tintagel, zapadno od Kornvola, koji je sam oblast na jugozapadu Engleske, i da je upravo ovo ostrvo bilo centar moći početkom nove ere, kada je Artur vladao Britanijom.

Ipak, treba imati u vidu da je Džefri od Monmauta britanski Homer, tj. da je njegova Istorija kraljeva umnogome fiktivno delo, pa je kao takvo nepouzdano.

No, i pored toga, Artur se kao ličnost pojavljivao i u mnogim drugim narodnim pesmama i pričama, iako ne kao kralj, pa su istoričari redom ubeđeni da je on zaista postojao, ali se ne zna je li bio kralj ili samo vojnik, vojskovođa ili pak nešto drugo.

U narodnim pesmama Velsa, Artur se spominje kao vojskovođa, u irskim epovima opisuju se njegovi polubožanski poduhvati, Briti ga spominju kao neustrašivog ratnika, a u zavisnosti od priča kojima odaberete da verujete, spasio je svoj narod više puta, što od ljudskih, što od nadljudskih neprijatelja.

Legenda, ukratko

Nego, šta je osnova ove legende?

Osnovni elementi na koje će se oslanjati svaka nova priča o Arturu su gotovo isti. Smatra se da je njegov otac bio kralj Uter Pendragon (ili, preciznije Juter Pendragon, kako vam drago), vladar Brita (što bi bili Kelti, jer su oni bili keltsko pleme). Po rođenju, dečak je odvojen od porodice, a najpoznatija verzija priče kaže da ga je čarobnjak Merlin uzeo i dao ga ser Hektoru da se stara o njemu. Element koji se često zanemaruje je taj da je Artur zapravo vanbračni sin kralja Jutera, jer je njegova majka Igrejn zapravo bila žena vojvode od Kornvola po imenu Gorlo.

Čarls Ernest Batler, Kralj Artur
Čarls Ernest Batler, Kralj Artur

Kada je Juter umro, a nije ostavio legitimnog naslednika, trebalo je pronaći novog kralja. Legenda kaže da su se Juterovi vitezovi okrenuli Merlinu ne bi li rešili pitanje naslednika, a ovaj im je rekao da će pravi naslednik pokojnog kralja biti onaj ko uspe da izvuče sada čuveni mač iz kamena.

Mnogi vitezovi su se okušali, ali se nisu pokazali dostojnima da naslede Jutera. Tako je mač ostao u kamenu nekoliko godina, sve dok se nije pojavio mladić po imenu Artur.

Artur je kao štitonoša ser Hektora dospeo na turnir u Londonu, baš na onaj turnir na kojem se, gle slučaja, nalazio famozni mač u kamenu. Kako to u legendama biva, rasejani ser Hektor je baš tada zadenuo svoj mač, pa je poslao Artura da mu nađe jedan po svaku cenu.

Usput, mlađani Artur tako naiđe na čuveni mač i bez po muke ga izvuče iz kamena, na opšte zaprepašćenje i nevericu.

I tako Britanija dobi svog novog kralja.

Kralj Artur i mač u kamenu

Kada je sam mač u pitanju, i tu postoji polemika oko ove legende. Koliko se izvori ne slažu o detaljima priče i koliko je legenda o kralju Arturu tokom godina podlegla prepravkama govori i to da čuveni mač, prema originalnoj legendi, uopšte nije bio u kamenu, već je bio zariven u nakovanj koji se nalazio na kamenu.

Da ne govorimo o tome da je čitava stvar možda bila nespretna prevodilačka greška. Naime, jedna od priča o kralju Arturu govori o njegovoj bici sa Saksoncima, konkretno sa njihovim vođom. Nakon što ga je ubio, Artur izvlači svoj mač iz njega, diže ga u vis i tako se proglašava kraljem, prema nepisanom pravilu da onaj koji porazi kralja sam postaje novi kralj.

U čemu je onda fora? Pa, u prevodu. Latinska reč za kamen je saxo, za Saksonca Saxon. Progutajte slovo i prekrojili ste istoriju.

No, da se vratimo legendi. Da pitate bilo koga oko sebe kako se zvao mač kojeg je mladi Artur izvukao iz kamena, sve su šanse da bi odgovor bio jednoglasan ‒ pa, zaboga, Ekskalibur. No, da li je to baš tako?

Originalna legenda tvrdi da Artur uopšte nije imao samo jedan mač, Mač sa velikim M, čarobni Ekskalibur. Naprotiv, priča kaže da su postojala bar tri mača. Jedan, zapravo najobičniji od svih, bio je onaj u kamenu. Iako su svi slavni mačevi imali imena u to viteško doba, ovaj je bio bezimen, a s obzirom na to koliko se zgodno pojavio u Londonu baš kad je Merlinu bio potreban magičan rekvizit za utvrđivanje kraljevske loze, smatra se da je on bio upravo čarobnjakov (mač, ako ne i trik).

Drugi, daleko bitniji i očigledno najpoznatiji je Ekskalibur. Ovaj mač navodno je imao magična svojstva, a po svojoj svojeglavnosti mogao bi se uporediti sa Torovim maljem Mjolnirom, iz nordijske mitologije. Naime, kao i Mjolnir, i Ekskalibur nije dozvoljavao da ga koristi neko ko ga nije dostojan, što je verovatno razlog zbog kojeg je on tokom vremena zamenio prvobitni mač u kamenu.

Ovaj mač je bio toliko moćan da se Artur bojao mogućnosti da on dospe u pogrešne ruke, pa se potrudio da ga se niko ne dočepa. Pred svoju smrt, nakon što je primio smrtonosni udarac, Artur je bacio Ekskalibur u jezero pokraj bojnog polja u Avalonu i tako ga poverio na čuvanje Gospi od jezera.

No, i ovu verziju treba uzeti s rezervom, jer se priče i ovde razilaze. Naime, one verzije legendi koje prihvataju da je Ekskalibur zapravo mač iz kamena, spominju još jedan čaroban mač po imenu Kaledfulč koji je Artur dobio upravo od Gospe od jezera, a kojoj će ga kasnije, pred smrt, i vratiti. Kaledfulč je navodno bio sve ono što danas verujemo o Ekskaliburu ‒ mitsko oružje, toliko moćno da može pobediti bilo kog neprijatelja, i praktično čini onog ko ga poseduje nepobedivim.

Prema tog priči, Ekskalibur, iako dovoljno magičan da prepozna pravog kralja, uništen je već u prvom dvoboju. Naime, kralj Pelinor je u bici pobedio Artura i polomio Ekskalibur na pola, nakon čega je bilo potrebno naći novi mač, pa na scenu stupa Kaledfulč. S druge strane, postoji i verzija po kojoj je Kaledfulč samo drugo ime za Ekskalibur.

Konačno, treći mač bio je Klarent, mač mira, još jedno magično oružje kralja Artura, međutim, daleko manje popularno. Navodno, Artur nije koristio ovaj mač ni često, ni rado. U ratovima se oslanjao na svoj moćan Ekskalibur, a Klarent mu je služio za viteške turnire. Ipak, iako se retko spominje, Klarent ima jednu od ključnih uloga u ovoj legendi. Naime, upravo je Klarent usmrtio Artura i to tako što ga je Morderd, uz Ginevrinu pomoć, ukrao i ranio Artura njime u bici. Nakon tog smrtonosnog udarca, Artur umire.

Ipak, pojedine legende kažu da su njegove poslednje reči bile da ide u Avalon da izvida rane nakon čega će se vratiti svom narodu. Ovo je ujedno i osnov za tvrdnje narodnih pesama o Arturovoj besmrtnosti, jer se ovo obećanje o mogućem povratku gotovo izjednačava sa drugim Isusovim dolaskom, pa bi Arturov povratak mogao označiti početak rajske vladavine.

Kralj Artur nije vaskrsao, ali legenda o njemu jeste

Malo je reći da je ljudska istorija imala malo previše obaveza pre Srednjeg veka, pa su tako narodne pesme i priče više služile da se u narodu podstakne moral i da se, gledano iz današnje perspektive, plasira propaganda. Tako je legenda o kralju Arturu, iako popularna, bila tek priča za mase i uglavnom su je potezali kada bi trebalo da se povuče paralela sa nekim od aktuelnih vladara.

Knjiga o kralju Arturu
Legenda je zaživela u književnosti

Kako je prolazio Srednji vek, tako je i ova legenda zamirala, iako nikad potpuno. Zamirala, samo da bi ponovo oživela, jer u 19. veku vaskrsava u svoj svojoj veličanstvenosti.

Zahvaljujući romantičarskom pokretu, ali i gotskom žanru, obnovljeno je interesovanje za ovu legendu, jer znamo da su i romantizam i gotika pre svega usko vezani za nostalgiju za starim sistemom vrednosti, uređenjem društva i društvenih normi.

Tako Artur postaje ono što je danas, mitski pravednik, zaštitnik slabih, neustrašivi borac na strani dobra čiji bi povratak doneo blagostanje.

Priča o Svetom gralu

Otprilike u ovo doba zaživeo je i hrišćanski podtekst ove starobritanske legende i to tako što je priči dodat Sveti gral. Naravno, Sveti gral bio je element pojedinih narodnih pesama i priča o kralju Arturu i mnogo ranije, ali nije bio nužno vezan za hrišćansku prirodu kralja Artura i njegovih poduhvata.

Sam Sveti gral, veruje se, vuče poreklo iz keltskih mitova u kojima se pojavljuje Koldron ‒ jedan od 4 magičnih talismana koje su staroirski bogovi doneli iz mitskih gradova u kojima je otkrivena magija. Koldron je u keltskoj mitologiji posuda takozvanog Dobrog boga po imenu Dagda i paralela je rogu izobilja, s tim što ima i moć da vrati u život.

Najstarije legende pronašle su sličnosti između Koldrona i Svetog grala i pripojile mu njegove osobine. Verovalo se da je Josif iz Arimateje doneo Gral upravo u Britaniju. Tako modernije verzije koje su se pojavile u 19. veku tvrde da je Artur išao u potragu za Gralom (neke veruju i da ga je našao) ponajviše kako bi istakle njegovu viteštvo i suštinsku povezanost sa silom dobra.

Svrstavši ga na pravu stranu hrišćanske religije, moderne legende su osigurale njegovu popularnost u narodu, jer je on postao blizak ljudima širom Evrope kao univerzalni božji vitez, a ne tek neki tamo keltski, britanski kralj, njima lično nepoznat i nebitan.

Legenda o kralju Arturu u književnosti

Arturovo pojavljivanje u književnosti 19. veka vezuje se, pre svih, za romantičare. Motivi iz ove legende pojavljuju se redom u Vordsvortovoj Egipatskoj sluškinji i, još bitnije, Tenisonovoj Ledi od Šalota. Kada je Tenison u pitanju, za popularnost ove legende daleko je bitnija zbirka pesama Kraljeve idile, koja je ujedno verovatno jedan od glavnih krivaca za ono što je figura kralja Artura danas.

U njima, Artur je klasični tragični junak, čija urođena mana leži u njegovoj ljudskosti, a zbog koje on ne uspeva da uspostavi kraljevstvo opšteg blagostanja na zemlji.

Ova je legenda jednako inspirisala i pisce i pesnike u Americi, pa je Artur postao glavna figura u knjigama poput Tvenovog Jenkija na dvoru kralja Artura. Ne samo to, popularnost nije opala ni nakon što su romantičari rekli svoje, pa tako Tomas Hardi, T. H. Vajt, i u najnovije vreme Kazuo Išiguro i Stiven King uključuju elemente ove legende u svoja dela.

Smatra se da je kralj Artur inspirisao i T.S. Eliota da osmisli svog Kralja ribara u čuvenoj Pustoj zemlji.

Filmske adaptacije legende

Legenda o kralju Arturu ponajviše je inspirisala filmsku industriju, čini se, pa smo tako svedočili različitim adaptacijama ove priče. Najranija bi mogla biti adaptacija gorepomenutog Tvenovog romana iz 1949. godine, koji ima prilično futurističku priču.

Kasniji filmovi uglavnom su birali da se, holivudski, fokusiraju na romantičnu stranu ove legende, pa je često akcenat bivao bačen na odnos između Artura i Ginevre, i ljubavnog trougla u koji se uključio Lanselot.

Jedan takav je i film Vitezovi okruglog stola iz 1953.u kome je Ginevru igrala čuvena Ava Gardner. Sličan zaplet, deset godina kasnije, gledamo i u filmu Lanselotov mač, odnosno Lanselot i Ginevra, ali i u filmu Kamelot iz 1967.

Povremeno, priča je menjana manje ili više i fokusirala se na ovaj ili onaj aspekt legende. Tako se zaplet Prvog viteza iz 1995. fokusira na Ginevrinu otmicu, a prikazan nam je kralj Artur u nešto starijem dobu (maestralno ga tumači Šon Koneri), dok je i dalje prisutan motiv ljubavnog trougla između Artur-Ginevra-Lanselot (Ričard Gir).

druge strane, filmovi Ekskalibur (1981) i Kralj Artur (2004) smatraju se najverodostojnijim originalnim pričama o Arturovim pohodima.

Legenda o kralju Arturu jednako je inspirisala i komičare, pa su tako popularni Pajtonovci snimili čuveni Moni Pajton i Sveti gral, koji će kasnije postati poznati mjuzikl Spamalot. Isto tako, ova legenda inspirisala je i tvorce animiranih filmova, pa se pojavila i kao Diznijeva adaptacija Mač u kamenu iz 1963.

Najnovije adaptacije legende o kralju Arturu pojavile su se ove godine. To su film koji je režirao Gaj Riči Kralj Artur: Legenda o maču i Transformersi: Poslednji kralj. Oba filma umnogome odstupaju od originalne priče, ili svojevoljno kombinuju različite delove iz različitih izvora, ali su odličan primer kako se ova legenda može adaptirati za savremenu publiku.

No, i pored toga, filmovi nisu prošli sjajno ni kod publike, ni kod kritičara.

Serijski format je podjednako pogodan za ovu legendu

U opsesiji kraljem Arturom, filmu može da parira jedino serijski format, jer TV adaptacija ove legende ima gotovo jednako koliko i filmova.

Prvi pomen motiva ove legende beleži se 1950. kada se pojavljuje britanska serija Avanture ser Lanselota. Iako se pojavljuje u seriji, lik Artura nije glavni fokus ove serije, kao što će to, na primer, biti u hvaljenoj seriji Artur od Britona iz 1970-ih. Ova serija svoju popularnost duguje detaljnom pristupu raznim verzijama legendi i tome što se marljivo bavi poreklom legendi u keltskoj mitologiji.

Jedna od popularnijih TV adaptacija je i mini-serija Merlin iz 1998. koja govori o Merlinovoj borbi sa Morganom i tome kako je spasio Artura i pomogao mu da postane kralj. Iako ima svega 2 epizode, serija je doživela popriličan uspeh, koji možda duguje sjajnoj glumačkoj postavi. Merlina glumi sjajni Sem Nil, Morgana je uvek maestralna Helena Bonam Karter, a ako vam je Ginevra odnekud poznata, to je zato što vam je Sersei iz Igre prestola još uvek na umu ‒ tumači je genijalna Lina Hidi.

Čarobnjak Merlin često je bio fokus TV serija, pa se 2008. pojavila istoimena BBC-jeva serija koja prati mladog Merlina i Artura. U ovoj adaptaciji, oni su vršnjaci, a Artur je isprva daleko od pravičnog viteza; serija ga isprva prikazuje kao pravo razmaženo derište. No, istini za volju, on doživi svojevrstan preobražaj.

Novije pominjanje ove legende vezano je za Starz-ovu adaptaciju pod još jednim originalnim naslovom Kamelot koja, iako prati mladog Artura koji dolazi na vlast, odstupa od legende, jer je interpretira prilično slobodno, i čak je kombinuje sa pojedinim šekspirovskim elementima.

Naime, Juter je otrovan, Artur ga nasleđuje, ali mora da se nosi sa svojom polu-sestrom Morganom (Eva Grin briljira u ovoj ulozi) koja je glavni zlikovac serije i čini sve kako bi preuzela vlast. Nažalost, ova serija nije poživela dovoljno dugo da vidimo kuda bi odvela ovu legendu, jer je snimljena samo jedna sezona, nakon čega autorima serije nije obnovljen ugovor.

Motivi legende o kralju Arturu pojavljuju se i u ABC- jevoj seriji Jednom davno, ali i u Bibliotekarima, a očekuje nas i snimanje serije Pendragon koja bi mogla biti futurističko čitanje ove legende.

Ostali primeri legende o kralju Arturu u umetnosti

Legenda o kralju Arturu pojavljivala se i u drugim umetničkim formama. Na primer, Vagner je komponovao čak tri opere inspirisane pričom o ovom vitezu i to redom opere Loengrin, Tristan i Izolda i Parsifal.

Veliki broj predstava inspirisan je pojedinim elementima ove legende, premda su najpopularniji bili brodvejski mjuzikli Merlin iz 1983. i već pomenuti Spamalot iz 2004. Kad već spominjemo Spamalot, treba istaći i domaću adaptaciju ovog komada sa Nikolom Kojom u ulozi kralja Artura.

Kralj Artur ovekovečen je i na brojnim slikama, a legenda je pre svega pronašla svoje mesto u okvirima pre-rafaelitskog slikarstva. Tako se razni motivi iz ove legende pojavljuju u delima različitih slikara, pa Džon Vilijam Votehaus i Vilijam Holman Hant slikaju svaki svoju Ledi od Šalota, ser Edvard Koli Bern-Džons slika Prevarenog Merlina, a Dante Gabrijel Roseti slika Gospođicu Svetog grala. Savremeni američki umetnik Hauard Dejvid Džonson takođe uradio je više ilustracija po motivima legende o kralju Arturu koje su izložili univerziteti Kembridž i Oksford.

Možda neočekivano, ali kralj Artur inspirisao je i tvorce stripova i video igrica, u kojima se uglavnom pojavljuju samo motivi ove legende, a priča se slobodnije interpretira. Tako često imamo junake koji su se nekim zapletom obreli na dvoru kralja Artura, poput DC-ovog Demona i Blistavog viteza, ali i Marvelovog Crnog viteza ili Pitera Vizdoma koji putuje kroz vreme i na kraju bude odgovoran za to što je Ginevra prevarila Artura sa Lanselotom.

1 KOMENTAR

  1. Jedan od najboljih i najtemeljnijih tekstova o Kralju Arturu kroz sve aspekte umjetnosti.
    Iako sam dosta i znala, hvala na podsjecanju i na par novih informacija!
    Sjajno

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.