Mihail Jurjevič Ljermontov živeo je samo 27 godina. Poginuo je, kao i njegov idol Puškin o kome je napisao kontroverznu pesmu, u dvoboju 1841. godine.

Njegov roman Junak našeg doba od ogromnog je značaja za rusku, ali i svetsku, književnost. U njemu Ljermontov daje sliku Pečorina, prvog ruskog suvišnog čoveka i daje osnove za razvoj psihološkog romana. Prvenstveno je pisao pesme i poeme. Bio je poznat i kao pesnik Kavkazaa upravo na Kavkaz ga je proterao ruski car Nikolaj I Pavlovič, i to, ni manje ni više, nego zbog pesme o Puškinu.

Mihail Ljermontov
Mihail Ljermontov
  • Ima ljudi kod kojih je i očaj smešan.
  • O, taštino! Ti polugo, kojom je Arhimed hteo da digne zemaljsku kuglu!
  • Ponekad ja sebe prezirem… Ne prezirem li druge zbog toga? Postao sam nesposoban za plemenite pobude; plašim se da ne ispadnem smešan u svojim očima; drugi bi na mom mestu ponudio knjeginici son coeur et sa fortune, ali reč ženidba ima nad mnom neku magičnu moć; ma koliko vatreno voleo neku ženu, ako mi samo nečim nagovesti da treba s njom da se oženim – zbogom ljubavi! Moje srce se pretvara u kamen i ništa ga više ne može zagrejati. Osim ove, ja sam spreman na sve žrtve; dvadeset puta ću svoj život, čak i čast staviti na kocku, ali svoju slobodu neću prodati. Zašto je tako cenim? Šta imam od nje? Za šta se ja to spremam? Šta očekujem od budućnosti? Zaista ništa. To je nekakav urođeni strah, neobjašnjivo predosećanje… Jer ima ljudi koji se nagonski boje pauka, bubašvaba, miševa.
  • Da budeš nekome razlog bola ili radosti, a da nemaš na to nikakva posebna prava – nije li to najslađa hrana našeg ponosa? A što je zapravo sreća? Zasićen ponos.
  • Strasti nisu drugo nego ideje u prvom svom razvitku; one su svojina mladog srca i glup je onaj ko misli da će one celoga života njime vladati. Mnoge mirne reke počinju bučnim slapovima, a nijedna ne skače i ne peni se iz samog mora.
  • Moja ljubav nikome nije donela sreće zato što ja ništa nisam žrtvovao za one koje sam voleo. Voleo sam radi sebe, radi svog ličnog zadovoljstva. Zadovoljavao sam samo čudnu potrebu srca pohlepno gutajući tuđa osećanja, tuđu nežnost, tuđe radosti i patnje i nikad se nisam mogao nasititi. Tako onaj kojega mori glad iznemogao zaspi i vidi pred sobom obilna jela i penušava vina, on sa zanosom guta vazdušne darove svoje uobrazilje i čini mu se da je lakše; ali čim se probudi, sna nestaje… Ostaje dvostruka glad i očajanje.
  • Urođena mi je strast da se nečemu protivim; celi je moj život samo niz žalosnih i neuspelih protivljenja srcu ili razumu.
  • Nema ništa paradoksalnijeg od ženskog razuma: žene je teško uveriti u nešto, treba ih dovesti dotle da se same uvere. Dokazi kojim one nište svoje predrasude vrlo su originalni; da bi se naučila njihova dijalektika, treba naopako okrenuti sva naučna školska pravila logike.
  • Nema ženskog pogleda što ga ja ne bih zaboravio gledajući zupčaste gore, obasjane južnim suncem, gledajući plavo nebo ili slušajući šum potoka, što pada s hridine na hridinu.
  • Ne, ja te tako vatreno ne ljubim,
    Ljepota tvoja ne blista za mene:
    U tebi svoje prošle patnje ljubim
    I mlade svoje dane izgubljene.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.