Erazmo Roterdamski rođen je, verovatno 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Holanđanin po rođenju, umro je kao Švajcarac, u Bazelu, 1536. godine. Bio je znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma.

Na ličnost samog autora utiču dva važna istorijska događaja, otkriće Amerike, koje Erazmu obezbeđuje intelektualno samopouzdanje, i reforma crkve koja mu je obezbedila dobru podlogu za pisanje. Kako je Erazmo kao mlad ostao bez roditelja i bio primoran da napusti školovanje, kao dete sveštenika o njegovom odgoju i obrazovanju nastavljaju da se brinu sveštenici pri manastiru, te je odrastao po strogim crkvenim pravilima. To mu je takođe dalo ideju za kritiku crkvenog života, i materijal za titulu koju mu mnogi istoričari dodeljuju, titulu jednog od glavnih teoretičara reforme.

On je rastao i sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Kao inspiraciju za pisanje Pohvale Roterdamskom je poslužila satira Brod Ludaka Sebastijana Branta, ali je pristup temama individualan i autentičan.

Pohvala ludosti je jedno od najznačajnijih dela renesanse. Napisana je u šesnaestom veku 1509. godine. Erazmo ju je napisao za samo osam dana, u kući svog prijatelja Tomasa Mora. Objavljena je 1511. u Parizu, gde je odmah podvrguta kritici. Za samo nekoliko meseci dostigla je sedmo izdanje i dospela na index librorum prohibitorum (indeks zabranjenih knjiga).

Ovo delo nastaje u vreme slavnih Kopernika, Holbajna, Mikelanđela, Leonarda, Makijavelija, Lutera… Smatra se satiričnim delom sa predočenim duhovnim, crkvenim i društvenim prilikama, ali i ličnim stavovima samog autora koji je progovorio o socijalnim i religijskim problemima svoga doba.

Kako se Erazmo često služi karnevalskim jezikom i simbolima ovo delo spada u dela latinske smehovne književnosti. Svet smehovnih formi i manifestacija suprotstavljao se oficijelnoj i strogoj crkvenoj i feudalnoj srednjevekovnoj kulturi. Pohvala ludosti, napisana je u doba kada je postojala nada u pobedu razuma.

U ovom proznom delu, u prvom licu Ludost drži govor upućen zamišljenoj publici koju naziva arhiludaci. Ludost je kći Plutona i Neote, nejvedrije Nimfe. Ona nije plod dosadne bračne dužnosti, niti zakonito dete kao bangavi kovač. Začeta je nakon zabave na kojoj je njen otac više popio. Znači li to da i sam život nastaje iz neke ludosti, da pod njenim okriljem počinje?

Još u samom naslovu vidi se parodija samog žanra, jer je pohvala srednjevekovni književni žanr u kome se slave i veličaju dela svetaca, a ovde se veliča ludost sama. O žanru koji koristi i njegovoj nameni Erazmo progovara u Pohvali:

…moj cilj nije da pretresam život prelata i sveštenika da ne bi kome izgledalo da sastavljam satiru mesto da pevam pohvalu…

Ironija se ogleda u kritici društva koje se nalazi pod vlašću ludosti. Otkriva se ništavilo najuglednijih instititucija. Erazmo se osvrće na opšteljudske probleme i nedostatke, kritikuje konkretne primere čovekove banalnosti kroz pojedine profesije.

Za gramatičare kaže da su nesrećni zbog svog uverenja o visokoj učenosti, pravnicima pripisuje samoljubivost, trgovcima škrtost… Daje svoju viziju hrišćanstva, i upućuje kritiku crkvi. Kaže da papska vlast koja bi trebala da prenosi i predstavlja volju Hristovu, zapravo znači njeno poricanje, očite su crte tragedije, u prikazu izopačenog sveta u kome papska i carska vlast ne obavljaju svoj posao.

… Jednu stvar imaju sveštenici zajedničku sa svetovnim ljudima: svi se tresu nad prihodom i novcem, i svi dobro poznaju uslove pod kojima se stiču…Čovek je stvoren tako da ga više privlači laž nego istina. Ako neko želi jasan pristupačan dokaz za to, neka ode na propoved u crkvu.
Pozivajući na pažnju Ludost još na samom početku napominje kakav vid pažnje zahteva: Ona ne sme biti kao na svetim propovedima , već napregnite svoje uši kao kad slušate vašarske telale, lakrdijaše, šarlatane…

Pored značaja istorijske i mitske podloge, između kritike i osude, razotkrivanja društvenih i socijalnih okolnosti, stanja svesti i razuma, izvanrednim umećem baratanja rečima Roterdamski je humorom gradeći rečenice, dovodio do ozbiljnih, istinitih i posve lepih pouka. Pronalazi sličnost između dece i starih.

Ta dva doba imaju mnogo sličnosti: samo starci imaju više bora na licu i više rođendana za sobom. Inače se sve podudara: seda kosa, bezuba usta, neugledno telo, želja da se pije mleko, mucanje, brbljivost, ludorije, zaboravnost, lakomislenost — jednom rečju: sve!

Decu volimo jer im je primamljiva čar ludosti kojom zaslađuju muke onima koji ih podižu. Zatim dolazi mladost, čiju lepotu Ludost takođe pripisuje sebi:

A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost.

Što se čovek više odaljava od detinjstva to postaje mudriji, dosadniji, napuštaju ga pratilje ludosti: laska, zaboravnost, lenjost, razuzdanost…

Pozovem čoveka koji je sasvim blizu groba da se vrati u detinjstvo. I tako svet s pravom za stare ljude kaže da su podetinjili.

Starci se napiju zaborava, odminu brige, blebeću, govore gluposti… To je taj začin za podmlađivanje koji Ludost ima. Zaključujemo da je najlepša draž detinjstva i starosti to što se oslobađa pameti.

Mrzim dete čija pamet sazri pre vremena… Ko bi, pak, izdržao da ima svakodnevno posla sa starcem koji bi sjedinio u sebi veliko životno iskustvo, živahnost duha i bistrinu suda? Zbog toga mi čovek duguje zahvalnost što u starosti podetinji.

Zato deca vole starce, i obratno. Sličan se sličnom raduje.

Ludost pored toga što sebi daje za pravo da sama sebe hvali, dala je sebi i pravo da govori o ženama na šaljiv, pomalo zajedljiv način, što pravda time što je i ona sama ženskog roda.

Majmun ostaje uvek majmun, pa makar bio odeven u skerlet, isto tako i žena ostaje uvek žena, tj.luda, ma kakvu masku metnula na sebe. Ja svakako ne mislim da je ženski pol toliko budalast da bi mi zamerio što mu pripisujem ludost, jer sam i sama žena i uz to oličenje Ludosti. Pa ako se stvar pravično proračuna, žene imaju da zahvale Ludosti što su u mnogo čemu srećnije od muškaraca…

Da li ćemo u ovim delovima ovu pohvalu iliti pokudu, pripisati Ludosti kao ženi, ili Erazmu kao muškarcu, zavisi iz kog ugla budemo posmatrali, mada se Roterdamski ogradio od stavova koje Ludost iznosi. Ako pisca pak ne budemo distancirali od stavova Ludosti možemo, možda, reći da je kao muškarac lepo primetio da su žene slabe na hvalospev o svom fizičkom izgledu, da vole laskanja – zbog lepote koju one s’ pravom uzdižu iznad svih stvari…

Šta one drugo žele u životu nego da se što više dopadaju muškarcima? To je jedini cilj onom pustom udešavanju, mazanju, kupanju, češljanju, mirisanju; s tim ciljem upotrebljavaju mnoga veštačka sredstva da ulepšaju lice, da oboje obrve i da neguju kožu.

U opisu lica muškaraca:

Odakle inače u muškaraca ona strašna spoljašnjost: hrapava koža, gusta brada što ga čini starijim – ako ne od štetne mudrosti? I opisu lica žena: Uvek imaju glatka lica, umilan glas, nežnu kožu kao da uvek podražavaju večnoj mladosti. Možemo naslutiti poruku da su žene lepe, a muškarci mudri, ali da tu mudrost ženina lepota podaštava i nadilazi jer pomoću nje mogu tiranisati i same tirane. Ipak, lepota je u oku posmatrača, ne postoji univerzalna lepota za sve ljude: Svakom svoje izgleda lepo, i starac je zaljubljen u svoju staricu baš kao i dečak u svoju devojčicu… Ako neki muž ima strahovito ružnu ženu, pa mu se ipak čini da se ona po lepoti može meriti i s Venerom, zar to za nj nije isto kao da je ona odistinski lepa? Ako neko ima sliku, kakvu ništavnu brljotinu, u crvenoj i žutoj boji, pa je zagleda i divi joj se misleći da je original Apela i Zeuksida, zar neće biti srećniji od onoga koji je za skupe pare kupio prava dela tih slikara, a možda ne uživa toliko u njima?… Ako otac tvrdi da njegov razroki sin ima Venerine oči — pa šta je to ako ne sušta ludost?

Erazmo veliku počast odaje mašti, kada bi se na svet gledalo realnim očima, i mislilo pametnom i mudrom glavom sve bi izgledalo mračnije, ružnije, realnije, sivo.

Mašta se ostvaruje vrlo lako i dovodi do sreće bar kao i stvarnost, ako ne i više.

Ludost podrazumeva podavanje samovolji strasti, ona stoji na suprotnoj strani od razuma. Razumu preostaje jedino da viče do promuklosti i da daje moralne pouke… Koji to dan života ne bi bio žalostan, brižan, dosadan, budalast, težak ako ga ljudi ne bi zasladili uživanjem…?

Laž nije u saglasju s razumom, ona je na drugoj strani, na strani ludosti, mada je Erazmo u više navrata osuđuje, i pripisuje upravo razumu:

Ludaci imaju još jedan veliki dar koji ne treba nipodaštavati: jedino oni iz prostodušnosti govore istinu. A šta je dostojnije hvale od istine? Iako ponekad laž donosi i sreću i uživanje. Ja poznajem čoveka koji je poklonio svojoj mladoj ženi nekoliko lažnih dijamanata, uveravajući je — duhoviti lakrdijaš kakva ga dao bog — da su ne samo pravi i prirodni već izvanredne i neprocenjive vrednosti. Pitam vas, šta se to ticalo žene koja je na staklu isto tako prijatno napasala oči i duh i igračku bez vrednosti čuvala pod ključem kao neko veliko blago? Muž je, međutim, uštedio izdatak i uživao u ženinoj zabludi, a ona mu nije bila ništa manje odana nego da joj je poklonio ne znam kakvu dragocenost.

Muža je pratila Naslada, ženu Lakomislenost, sve same pratilje Ludosti.

Kada govori o ljubavi autor ove pohvale posebnu hvalu ima za ljubav koju čovek ima prema sebi samom, kaže da samoljublje usrećuje, i pita se koji čovek može voleti drugog čoveka ako ne voli sebe samog?

Recite mi, molim vas, može li čovek voleti drugoga ako mrzi sebe sama? Zar se može slagati s nekim onaj ko se sam sa sobom ne slaže? Može li kome prirediti uživanje onaj koji je samom sebi težak i dosadan? Čovek mora biti zadovoljan sobom, nema ničeg lošeg u tome da laska sebi, da ulaguje, u tom zdravom egoizmu koju ludost svakom od nas po malo dodeli i to u odnosu pola uncije prema asu (24:1).

Današnjem čitaocu posebno su zanimljivi delovi u kojima Erazmo kometariše odnos muškaraca i žena, jer se tu do danas suštinski ništa značajno nije promenilo.

Ludost zaljubljenih najveća je sreća u životu.

Ukoliko je ljubav dublja utoliko je ludost veća, i zaljubljenost i ljubav u takvom čarobnom stanju zanesenosti održava ko drugi nego ludost.

Koliko bi se razvoda brakova dešavalo svuda i još gorih stvari od razvoda, kad kućnu zajednicu muža i žene ne bi održavale i potpomagale: Laska, Šala, Popustljivost, Lukavost, Pretvornost — sve same moje pratilice? Ah, kako bi se malo brakova sklopilo kad bi muž bio pametan da ispita koje igre je njegova mlada, na izgled tako čedna i stidljiva, igrala već mnogo pre braka? I koliko bi se već sklopljenih brakova rasturilo kad ne bi većina ženinih grehova ostala mužu nepoznata zbog njegove nemarnosti ili lakovernosti!

Erazmu se može zameriti to što ponekad previše ”drži stranu” muškarcima, u situacijama u kojima neverstvo pripisuje isključivo slabijem, ili kako i sam kaže, lepšem polu.

Mužu se rugaju, nazivaju ga rogonjom, papučićem i kako još ne, a on nežnim poljupcima pije suze sa obraza svoje neverne bračne drugarice. A koliko je tek srećniji što živi u zabludi nego da dopusti da ga nagriza crv ljubomore i da mu stvara tragične sukobe!

No i iz ovih komičnih delova možemo pričitati između redova, da se za sreću ponekad mora zažmureti na jedno oko, ponekad i na oba. Roterdamski govori i o prijateljskoj ljubavi u kojoj se kaže mogu primeniti ista pravila koja se primenjuju i u braku, sličnost je temelj prijateljstva, ono je jedina stvar koju treba poštovati iznad svega i da je čak neophodno kao vazduh, vatra i voda… i da je ono, najzad, tako vredno poštovanja.

I ovde je Ludost umešala svoje prste, mi prikrivamo poroke prijatelja, volimo njihove mane, zavaravamo se. Poznato je da sve ljudske stvari imaju dva lica. Svi mi nosimo neke životne maske koje skidamo pred spavanje i ujutru navlačimo ponovo na sebe, tako zavaravamo i sebe i druge, pa nam ono što na prvi pogled izgleda lepo kasnije postaje ružno, korisno kao štetno, sramno kao slavno, veselo kao tužno.

Šta je drugo ceo ljudski život nego neka vrsta komedije u kojoj ljudi igraju svaki pod svojom maskom i svaki svoju ulogu, dok ih reditelj ne odvede s pozornice? A on često jednom istom glumcu daje različite uloge, tako da onaj ko je maločas predstavljao kralja u skerletu, odjednom postaje rob u prnjama. Sve je na svetu prividno, pa se ni komedija života ne izvodi drugačije.

Sve u životu prikriva veo ludosti, privid koji boji ono što surovost života oblači.

Ko ne zamišlja kralja kao bogata i moćna gospodara? Pa ipak, nije obdaren nikakvim duhovnim svojstvima! Pa ipak se ne zadovoljava ničim od onoga što ima! On je, prema tome, najveći siromah…

Roterdamski šalje jasnu poruku da je prava vrednost jedino ona koju čovek nosi u sebi, a ne na sebi, samo su odelo i šminka , u stvari obmana, ta fasada kojom bojimo sebe ne donosi onu istinsku sreću, i spokoj. Materijalni život gubi bitku spram duhovnog.

Duh će, svakako, pobediti i posrkati telo.

Mudrost leži u iskustvu. Svaki čovek, ma koliko mudar bio, da bi stekao iskustvo mora biti pomalo lud. Mudrac se zagnjuruje u knjige… A ludak neprestano učestvuje u svemu i ne haje za opasnost, stiče pravu mudrost. Ludost sjajno oslobađa od svih tih teškoća, oslobađa straha i stida, i dopušta nam da dođemo do mnogih spoznaja do kojih bez nje ne bismo došli. Istina je da se čovek vođen nagonima i strastima puno puta opeče, no da nije probao ne bi ni spoznao da li bi uspeo.

Mudri se ne hvali mudrošću svojom.

Ironijom pomešanom sa komikom i šalom, kojom se Roterdamski služi, proziva i provocira mudrace i one koji smatraju da to jesu.

Znak je prave pameti da ne želiš biti nadljudski mudar kad si već rođen kao čovek, nego da sa čitavim svetom ili dobrovoljno zatvaraš oči pred pogreškama ili se uljudno pretvaraš. Ludost je najbolji prijatelj u nevolji, njome se svi služe u bezizlaznim situacijama, i na nju pozivaju.

I sam Isus kada se molio za svoje neprijatelje izgovorio je: “Oče, oprosti im, ne znaju šta rade.”.

Pohvala Ludosti iako je nastala pre pet vekova lako je čitljiva, i iako je vremenski toliko udaljena, tematikom je veoma bliska današnjem čitaocu. Sam kraj dela poziva na jednu srećnu atmosferu, na jedan lagodan završetak, sa šaljivim tonom. Ludost parodira svoje prethodne misli i poziva se sama na sebe, tako se delo i navršava.

Vidim da očekujete epilog. Ali ste sasvim ludi ako mislite da se ja još sećam šta je bilo u onoj gomili reči koju sam istresla pred vas. Stara izreka glasi: ”Mrzim druga u piću koji se svega seća.” A ja vam kažem: ”Mrzim slušaoca koji se svega seća.”

Na samom kraju Roterdamski čitaoce poziva da se raduju, pljeskaju, igraju, piju, napominje da život nije večan, te ga ne smemo olako traćiti na prosipanje pameti, i zanemarivanje uživanja. Naziva nas poklonicima Ludosti, jer u svakom od nas kako Roterdamski zaključuje čuči poneka luda.

Uz to se setite i one grčke poslovice: Često i lud čovek govori ispravno!

piše: Tamara Softić

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.