Predstava Magično popodne (Magic Afternoon) govori o letargiji, beznađu i nesnađenosti. O potrošenoj mladosti i promašenim životima ljubavnog četvorougla Birgit, Čarlija, Džoa i Monike. Uloge tumače: Bane Trifunović, Jelena Stupljanin, Ivan Jevtović i Dubravka Kovjanić.

Uticaj epohe na tumačenje dela

Ovaj komad zapravo je delo austrijskog dramskog pisca Volfganga Bauera iz daleke 1967. godine, koje je napisano za nemačko govorno područje, a dramaturškinja Jelena Mijović i rediteljka Ana Grigorović donele su ga početkom ove godine u Beograd, na malu scenu Petar Kralj – Ateljea 212.

Naša premijera je odigrana u januaru, i još uvek je aktuelna. U poslednjoj deceniji predstava je aktuelizovana i na maternjem jeziku, pa su se 2009, 2011 i 2014. nizale premijere u Hamburgu, Inzbruku, Landes Teatru u Lincu, Folks Teatru u Beču.

Iako je predstava univerzalna i vanvremenska, u pravom smislu je prilagođena našoj aktuelnoj stvarnosti. Ipak, suština ostaje netaknuta. Dosta surovije okolnosti sadašnjice samo su pomogle da se ovaj klasik savremene austrijske drame sagleda iz jednog oštrijeg ugla mnogo bistirijim očima.

magično popodne u ateljeu
Magično popodne u Ateljeu, izvor: http://atelje212.rs/repertoar/magicno-popodne-v-bauer/

Radnja koja nema radnju
Problem koji nema izlaz?

Komad se bavi promašenom i prevarenom mladom generacijom koja je okovana stagnirajućom tranzicijom, tako da i sami tapkaju u mestu. Bavi se anesteziranim pojedincima u atmosferi društvene apatije.

Siže ove predstave možda bi najbolje stao u čuvene rečenicu američkog predsednika Kenedija:

Ne pitajte šta ova zemlja može da učini za vas, već pitajte šta vi možete da učinite za ovu zemlju.

Zatočeni u sobi, oni deduktivno sagledavaju strašni svet oko sebe. Dosada im isparava iz zidova i prihvataju nemoć kao životni moto. Njihov bunt se istopio u infantilnost, a njihovoj mladosti manjkaju ideje.

Poigravanje sa pojmom mladosti

Kako je u savremeno doba sve pomereno i iščašeno, danas možete da prođete kao mladi i sa 39 godina. To je takozvani fenomen rastegljive mladosti – želja da se što više proživi, ili pak alibi zbog nesposobnosti da se pravovremeno reše egzistencijalna životna pitanja.

Tako su i naši današnji junaci znatno stariji od onih iz originalne predstave od pre pola veka, što dodatno naglašava poruku komada i pojačava dojam kod publike o njihovom porazu i beznađu.

Razvlače se, nikakvi. Šetnja je vrhunac njihove aktivnosti. Oni nisu sposobni čak ni da kreiraju jedno lepo i sadržajno – magično popodne. Bez volje, bez novca, bez perspektive, stižu do ništavila. Bez svetla na kraju tunela mrak je u ćorsokaku.

Na sceni se odvija najviši oblik eskapizma. Ti otužni mladi ljudi beže od stvarnosti. Ali beže u pogrešnom pravcu, u opijate – u alkohol i drogu. Logično, rađa se nasilje, agresija, bes… I kao krajnje ishodište dolazi smrt, koju toplo učaureni omladinci i ne primećuju i najnormalnije nastavljaju da troše vazduh u svojim ispraznim monotonijama.

 

Začarani krug

Takav samopodsticaj svakako je srećniji epilog od ubistva – kobnog ishoda, kako se i završava ova predstava. Čudno ili ne, oba ova državnika na identičan način završili su svoje živote – kobnim ishodom.

Možda ih je ubio baš neki junak iz ovog komada čime se u jednoj tački susreću i sudaraju ova dva suprotna pravca iz citata i formiraju pun krug (vrzino kolo) odnosa između (nemoći) društva i (nesposobnosti) pojedinca.

Piše: Aleksa Ćelap

DELI

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here