Među velikim piscima današnjice, Margaret Atvud je jedna od onih čija dela popularna kultura prihvata sa najvećim oduševljenjem. Nikada se, međutim, o njenom stvaralaštvu nije govorilo toliko kao ove godine, kada je u žižu javnog interesovanja lansirao uspeh adaptacije romana Sluškinjina priča (The Handmaid’s Tale).

Ekranizacija totalitarne distopije u kojoj su žene svedene na mašine za rađanje pobrala je gotovo jednoglasno pozitivne kritike i pozdravljena je kao pravovremeni podsetnik na značaj ženskih i ljudskih prava. Za one kojima su se dopale zastrašujuće zamisli Margaret Atvud, korisno je znati da ne moraju da se zaustave na Sluškinjinoj priči. Podjednako efektan – i isto tako uznemiravajuće proročki – distopijski svet Atvudova je stvorila i u trilogiji LudAdam (MaddAddam).

Distopije – mračna ogledala realnosti

Kao književni žanr koji prikazuje turobnu viziju imaginarnog sveta – direktno suprotstavljenu onoj idealnoj, utopističkoj – distopija snagu i ubedljivost crpi upravo iz spone sa realnošću. Pažljivo osmišljeni distopijski svetovi uspevaju da nas potresu i uplaše jer u njima ne vidimo samo fantaziju iz pera maštovitog pisca nego i odraz sveta u kome zaista živimo.

Tako, recimo, i Sluškinjina priča važan deo svog uspeha duguje trenutnoj političkoj klimi, zahvaljujući kojoj je dočekana kao svojevrsna alegorija Trampove ere u kojoj su ženska prava dovedena pod znak pitanja. Snažno prisustvo Sluškinjine priče osećalo se i na demonstracijama poput Ženskog marša, gde su transparenti, između ostalog, poručivali da moramo učiniti da Atvudova ponovo bude samo fikcija.

Sluškinjina priča privukla je, dakle, pažnju kao distopija u kojoj ekstremne verzije postojećih političkih i društvenih činilaca stvaraju fundamentalističku i do srži mizoginu zajednicu.

Atvudova se, međutim, jednako dobro snalazi i u distopijama koje počivaju na drugoj vrsti strepnje – onoj koju izaziva neobuzdani tehnološki razvoj i preteća ekološka katastrofa. Upravo u svetu razorenom ovakvim faktorima odvija se radnja njene distopijske trilogije LudAdam.

Do apokalipse i nazad: Život u trilogiji LudAdam

Roman Antilopa i Kosac (Oryx and Crake), kojim je 2001. godine otvorena trilogija, donosi prikaz ne samo jednog nego dva najgora moguća sveta – oba nedvosmisleno okrutna i mračna, uprkos bleskovima karakterističnog lucidnog humora, britke ironije i jezičke inovativnosti po kojima je Atvudova poznata.

Najpre se upoznajemo sa onim čiji su najbrojniji stanovnici Koščići, genetskim inžinjeringom stvorena „deca“ naučnika poznatog kao Kosac. Oni su stvorenja raznobojne kože, biološki programirana za savršenstvo – prelepa, miroljubiva i nesposobna za ljubomoru, stid i krivicu. I što je najvažnije, prilagođena su životu u surovim uslovima koji su zavladali nakon apokalipse u kojoj je istrebljeno čovečanstvo.

Sa Koščićima živi Snežni, kao neka vrsta futurističkog Robinsona Krusoa, uverenog da je poslednji predstavnik ljudskog roda. Njegove uspomene vode nas u zbrisani distopijski svet, onakav kakav je postojao pre apokalipse.

U svetu koga se Snežni seća, privid normalnog života održava se u kompleksima moćnih korporacija, dok se van njih, u plebejama, obični ljudi bore za opstanak u okruženju obeleženom nasiljem, oskudicom i zagađenjem.

Korporacije su pravi vladari sveta, dok su navodni lideri samo marionete koje se smenjuju kao na traci.

Tehnologija se razvija bez ikakvih ograničenja, pa se naučnici zabavljaju stvarajući bizarne nove vrste poput tvorakuna ili psovuka, a u Farmama Akciorganskog društva proizvode se svinjoni, mutanti koji služe kao neiscrpne zalihe novih organa za presađivanje. Dok se korporacije poput Mladolescencije i Zdravosvesti utrkuju da klijentima ponude što zavodljiviju iluziju mladosti i večnog života, istovremeno proizvode bolesti da bi zaradili lečeći ih.

Za to vreme, većina stanovništva zatupljeno zuri u virtuelnu zabavu, a one retke koji pružaju otpor nemilosrdno progoni okrutna Korpolicija.

Iste svetove, ali iz drugačijeg ugla prikazuje sledeći roman u trilogiji, Godina poplave (The Year of the Flood). On popunjava narativne praznine iz prethodnog romana i otkriva neočekivane veze među likovima koje smo već upoznali, stalno nas iznenađujući i primoravajući da sagledamo događaje iz izmenjene perspektive.

Za Godinu poplave bi se stoga moglo reći da je pre književni saputnik Antilope i Kosca, nego klasični nastavak. Atvudova se ovde vraća ženskim pripovedačima i prati živote Tobi i Ren, otkrivajući njihovu prošlost i spletove okolnosti koji su im pomogli da prežive apokalipsu. U njihovom životu pre katastrofe, usredsređujemo se na zajednicu Božjih baštovana, neobične grupe pod vođstvom misterioznog Adama Jedan, naklonjene pčelama, lekovitom bilju i halucinogenim pečurkama, koja proriče dolazak razorne Bezvodne poplave.

Margaret Atvud
Margaret Atvud, “Margaret Atwood” flickr photo by Mark Hill Photography https://flickr.com/photos/coldday/5208684218 shared under a Creative Commons (BY-ND) license

Roman LudAdam završni je deo istoimene trilogije, koji ujedinjuje sve likove iz prethodna dva romana i prati njihovu zajedničku borbu za preživljavanje. Istovremeno pratimo i razvoj Koščića, obuzetih željom da slušaju priče o svom poreklu – jednom od mnogih tipično ljudskih težnji koje se probijaju kroz savršenu prirodu kakvu je projektovao Kosac.

Nesumnjivo najoptimističniji od sva tri dela, roman nagoveštava mogućnost novog početka i nekog oblika obnove čovečanstva – iako ne znamo da li će ta obnova svetu doneti dobro.

LudAdam i Sluškinjina priča – dva lica istog straha

Nema sumnje da je trilogija LudAdam za sada ostala u senci Sluškinjine priče, od čije se distopijske vizije – makar na prvi pogled – drastično razlikuje.

Dok u jednoj priči do propasti dovodi eskalacija kulturnih tenzija, u drugoj je uzrok katastrofe tehnološki napredak koji se oteo kontroli i uništio planetu. Ali ako se pažljivije zagledamo u ove vizije, otkrićemo da su one, zapravo, lice i naličje iste strepnje.

U Sluškinjinoj priči, katalizator koji izaziva uspostavljanje novog poretka je ekološka katastrofa koja je učinila ogroman broj žena neplodnim. Sa druge strane, iza razorenog sveta LudAdama stoji politički poredak u kome su korporacije postale apsolutni vladari i oduzele moć i slobodu ostatku sveta.

U oba slučaja, osnovna tema Margaret Atvud je kompleksna interakcija političkih, kulturnih i ekoloških faktora koji dovode do uništenja. A podloga njenih najmračnijih vizija je strah da ovih faktora nećemo biti svesni, ili da ćemo biti previše slepi da bismo pokušali da ih zaustavimo, dok ne bude prekasno.

Ovo je česta sudbina junaka Margaret Atvud, bilo da se radi o ženama poput Serene Džoj, koje pomažu da se uspostavi poredak koji će ih potom slomiti, ili mase LudAdama koja hipnotisano juri za novim kozmetičkim tretmanima, da bi u potrazi za večnim životom izazvala sopstvenu smrt.

I zato, ako nam se dok čitamo Margaret Atvud njeni sumorni svetovi čine zastrašujuće bliskim, u njima treba da vidimo upozorenje koje nam otvara oči pred mračnim tendencijama sopstvenog doba. Moguće je da se upravo tu krije jedna od najznačajnijih funkcija distopijske književnosti – da bude znak za uzbunu dok su mogućnost izbora i nada još pred nama.

Čitajući distopije Margaret Atvud, možda smo za korak dalje od toga da jednog dana živimo u nekoj od njih.

Piše: Aleksandra Vukelić

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.