Margita Stefanović: zamršen dlan linijom srca

1
16
Margita Stefanović
Margita Stefanović

Margita Stefanović (Magi), bila je klavijaturistkinja benda Ekatarina Velika (EKV). O njoj su govorili da je blaga i nežna, ali istovremeno energična i savršeni sluhista.

Umela je da zamisli muziku, a da reči prevede u note. Neki kažu da je nadimak Magi skraćenica za reč magična. Bila je i ostala simbol novotalasnog i drugačijeg.

Promeniću svet do kraja pesme

Margita je od ranog detinjstva bila okružena muzikom. Kao petogodišnjakinja, na koncertu Đorđa Marjanovića, odlučila je da se popne na binu i zaigra. Ne samo da je tada shvatila da ne postoji strah od publike nego je shvatila i da muzika usrećuje.

Kao devetogodišnjakinja svirala je sa Beogradskom filharmonijom. Njeno detinjstvo bilo je ispunjeno klavirskim probama i odgovornošću. Završila je srednju muzičku školu i postala najbolji mladi pijanista u klasi.

S obzirom na svoj talenat, dobila je ponudu da nastavi školovanje na Moskovskom konzervatorijumu. Taj muzički put prekida njena majka, govoreći da za Margitu nije dobro da bude tako daleko od kuće. Smatrajući da nije ni perspektivno da upiše muzičku akadamiju, njena majka se takođe protivila i ovoj Margitinoj odluci.

Međutim, ona je deo sebe pronašla u arhitekturi i pokazalo se da je to za nju bio dobar izbor. Umetnost je, na ovaj ili onaj način, pronašla svoje mesto u Margitinom životu.

Iako se u tome lepo snašla, muzika je bila i ostala njena najveća ljubav. Govorila je da ne žali za karijerom arhitekte, ali da je za karijeru pijanistkinje njena satisfakcija bila Ekatarina Velika.

Emotivna zadovoljstva mogu se postići i sviranjem rok muzike, ali na znatno drugačiji način nego u klasici.

Nemam vremena da bih mislio na to

Pre nego što je postala klavijaturistkinja EKV-a, Margita je retko svirala rok muziku. Neko ko je celog života svirao Baha i Debisija postao je zainteresovan za grublji zvuk.

Nagla promena je odgovor na kruto ponašanje koje je diktirala njena majka. Bila je devojčica koja je dosta vremena provodila za klavirom i nije se igrala sa drugom decom da ne bi povredila prste. Zbog koncerata je često nosila jednoličnu garderobu. Držanje joj je bilo strogo i stegnuto kao i njena pletenica koju joj je majka svakog jutra plela.

Početak osamdesetih godina prošlog veka doneo je sa sobom novotalasni zvuk. Beogradska omladina volela je rokenrol filozofiju, a ispostavilo se da je volela i Margita.

Nije to bio samo rokenrol, pre jedan od mogućih načina drugačijeg izražavanja u muzici.

Preko svog rođaka i tadašnjeg gitariste Ekatarine, Dragomira Mihailovića Gagija, Margita je upoznala Milana Madenovića. Tada počinje i uspon jedne od najboljih jugoslovenskih grupa svih vremena.

Govorili su da se uklopila kao savršeno parče slagalice. Umela je da sluša muziku, da se poveže sa njom i komunicirala je sa publikom preko svojih dirki.

Njena majka nije bila oduševljena činjenicom da ona sada svira u nekoj grupi. Zbog toga njeni roditelji nisu posećivali koncerte Ekatarine. Živela je u uverenju da je razočarala svoju majku, ali je i verovala da muzika ne može biti toliko loša ako se ona dobro oseća kad svira.

Prilikom jednog intervjua iz 1989. godine, na pitanje o muzici i radu Ekatarine odgovorila je:

Ta muzika je svesno napravljena da ne pripada ničemu. Ona ide od početka uz vetar. Svako od nas je pod uticajem svega što se dešava i onoga do čega lično dođe. Sve je to uzrokovalo neku univerzalnu muziku koja je samo naša muzika.

Margita Stefanović
Margita Stefanović, izvor: YouTube screenshot https://www.youtube.com/watch?v=iuSthfwzjPs

Čitavog života je tražila sebe. Pronašla se u muzici i navikavala se da joj je mesto među notama i tonovima. Iako je maštala da će ona krojiti svoj život klasičnom muzikom, isti taj život je za nju imao druge planove.

Napuštanje svih konvencionalnosti na kojima je odrastala bio je krupan korak u njenom životu.

Verovatno zbog toga nije mogla da odgovori na pitanje gde sebe vidi za deset godina. Samo se iskreno nadala da će rokenrol za pedeset godina biti u boljoj poziciji – da ne mora da bude stvaran ispočetka.

Kažu da… ne prepoznaju me

Iako je većinu tekstova za Ekatarinu napisao Milan Mladenović, postoji nekoliko pesama koje je napisala Margita. Među njima su Kad krenem ka, Zemlja, Sedam dana, Sinhro, Par godina za nas (koju je napisala zajedno sa Milanom Mladenovićem).

Svaka od ovih pesama zaslužuje tumačenje na način koji je svojstven bio samo Ekatarini Velikoj.

Pesma Zemlja kao jedna od najpoznatijih, za Margitu je značila domovinu. Kada je Jugoslavija počela da se raspada, domovina kao hrvatska reč nije bila poželjna. Sada je to bila otadžbina. Za Margitu su obe reči mogle da budu zamenjene jednom – Zemlja.

I sama je nazivala ovu pesmu tragedijom slovenskih života.

Ipak, Par godina za nas bila je i ostala najpoznatija pesma u čijem je stvaranju Margita učestvovala.

Neki kažu da predviđa tragičnu sudbinu. Neki da je optimistična i da slavi život bez obzira na sve nemire i brige koje nailaze. Nekima je sinonim za lošu politiku devedesetih.

Par godina za nas je rezultat energije koja je kružila u bendu i koji je Margita nazivala užasno jakim kvadratom sastavljenog od intuicije i talenta.

Margita Stefanović u popularnoj kulturi

Za nju se vezuje prvi grafit koji je nastao u Beogradu, na kome je bilo ispisano – Margita je dečak. Ovaj grafit duhovito je najavio nastanak benda Idoli koji su pre toga bili poznatiji kao Dečaci.

Margita nikada nije bila dečak, niti je ikada svirala sa Dečacima.

Ali je bila drugačija od ostalih devojaka, atipična i posebna. Nije bila Dečak ali je njena ličnost privukla pažnju.

Muzičar Zoran Predin, osnivač slovenačkog rok benda Lačni Franz, nazivao je crnom princezom beogradskog novog talasa. Bio je oduševljen njenim načinom govora, smirenošću i stavovima. Posvetio joj je pesmu Kosa boje srebra.

Glumac Svetozar Cvetković kao njen dobar prijatelj o njoj je rekao:

Išla je ispred vetra. Nije išla tuđim tragovima, a njene nisu uspevali da prate. Govorila je svojim jezikom koji sam pokušavao da naučim, mislila samo svojim mislima čiji se sistem kretao moždanim vijugama brzinom koja se samo budućnošću mogla pratiti. Pisala je znacima, ne slovima, pa i kad bi bila slova, to su bili samo njeni znaci… Da kaže, ne i pokaže koliko je boli… Godinama tako.

I ne, nije volela da govori kako sebe vidi za deset godina. Ostalo je upamćeno da mačke žmure kada gledaju u budućnost.

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here