Bio je 28. avgust 1963. godine. Topao, letnji dan u Vašingtonu. Linkolnov memorijal okruživalo je oko 250 hiljada ljudi; mirno su marširali za građanska i ekonomska prava Afroamerikanaca. Među poslednjima je za govornicu stao baptistički sveštenik iz Atlante, Martin Luter King.

Svoj govor Martin Luter King započeo je referencom u vezi sa Proklamacijom o emancipaciji Abrahama Linkolna, kojom su oslobođeni milioni robova. Nije slučajno što su stajali baš ispred spomenika podignutog u čast šesnaestog predsednika SAD.

Imam san da će jednog dana, na crvenim brdima Džordžije, sinovi robova i sinovi robovlasnika moći da sede za istim stolom, stolom bratstva.

Imam san da će čak i država Misisipi, država u kojoj vladaju nepravda i ugnjetavanje, postati oaza slobode i pravde.

Imam san da će moje četvoro male dece živeti u zemlji gde će ih neće vrednovati po njihovoj boji kože, već po njihovom karakteru.

Imam san da će jednog dana u Alabami, u kojoj su zlobni rasisti i guverner sa čijih usana klize reči kao što su „intervencija“ i „anuliranje rasne integracije“, da će baš u Alabami mali crni dečaci i devojčice pružiti ruke malim belim dečacima i devojčicama kao braći i sestrama.

Danas, ja imam san!

Imam san da će se svaka dolina uzdići, svako brdo i planina spustiti, bregovita mesta poravnati, a neravna ispraviti. Slava Gospoda biće svima vidljiva i svako će je spoznati.
Ovo je naša nada, i uverenje sa kojim će se vratiti na Jug. Sa ovim uverenjem, biću sposoban da od planine očajanja načinim kamen nadanja. Sa ovim uverenjem, mi ćemo biti sposobni da neskladnosti naše nacije pretvorimo u zvuke predivne simfonije bratstva.

Sa ovom spoznajom, bićemo sposobni da zajedno radimo, zajedno se molimo, zajedno se borimo, zajedno idemo u zatvor, zajedno ustajemo za slobodu, sa spoznajom da ćemo jednog dana biti slobodni. (…)

Kad dopustimo  slobodi da dođe, kad joj dopustimo da dođe iz svakog grada i seoceta, iz svake države i svakog grada, tada ćemo ubrzati dolazak dana u kome će sva Božja deca – crnci i belci, Jevreji i pagani, protestanti i katolici – svi će jedni drugima pružiti ruke i pevaće stare crnačke duhovne pesme: Konačno slobodan! Konačno slobodan! Veliki svemogući Bože, mi smo konačno slobodni!

Govor Martina Lutera Kinga ganuo je prisutne kao nijedan drugi tog dana. Ali, ne samo to.

Bio je televizijski i radijski najviše ispraćen, inspirisao je milione, ušao u istoriju i postao jedan od ključnih događaja borbe za rasnu jednakost u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i jedan od manifesta nenasilne borbe za ljudska prava.

Martin Luter King
Martin Luter King

Položaj crnih ljudi 60ih godina prošlog veka

Iako su zvanično bili oslobođeni ropstva, i dalje se smatralo da jedan crni život vredi mnogo manje nego beli.

Posebno je bilo strašno na jugu (sever je bio mnogo liberalniji). Kju Kluks klan ih je tukao i linčovao (o čemu govori poznata i izuzetno potresna pesma Strange Fruit Bili Holidej).

Nisu imali pravo glasa, niti su smeli da se mešaju sa ostalima – imali su posebne škole, restorane, sportska takmičenja, mesta u prevozu i bioskope. Išlo je toliko daleko da nisu smeli ni da piju vodu sa istih česmo kao belci. Ova pojava se zove segregacija, a uveli su je zakoni Džima Kroua.

Parola je glasila odvojeni, a jednaki. Bili su odvojeni, ali teško da su bili jednaki.

Ipak, malo po malo, crnci su se borili za svoja prava i vojevali male, ali značajne pobede. Jedna od njih je kad se 1954. godine Rov Braun izborio da pošalje svoje dete u belu školu (mada, ko zna kako su se ostala deca u školi ponašala prema njemu).

Druga se desila godinu dana kasnije. Bojkot autobusa u Montgomeriju nastao je nakon što su Roza Park, a par meseci ranije i Klodet Kolvin, odbile da ustupe svoja mesta u gradskom prevozu belim osobama.

Martin Luter King: život

Rođen je kao Majkl King Džunior 15. januara 1928. u Atlanti, u državi Džordžija.
Odrastao je u porodici punoj ljubavi, a živeli su u delu grada poznatom kao Sweet Auburn iliti crni Vol strit, gde su crnci vodili uspešne poslove, čak i sa ograničenim pravima koja su imali, i gde su se nalazile crne crkve.

U njegovoj porodici se cenilo obrazovanje – oba roditelja su mu završila koledž, dok su mu otac i deda sa majčine strane bili sveštenici u prestižnoj baptističkog crkvi Ebenizr. Otac, Majkl King Senior, nekoliko godina posle rođenja sina promenio je ime u Martin Luter King, u čast osnivača protestantizma i vođe reformacije; tada je i Džunior dobio novo ime.

Sa rasnim nejednakostima se prvi put susreo kad je imao 6 godina; tadašnji najbolji drug rekao mu je da mu je mama zabranila da se više druži sa njim, jer će krenuti u odvojene škole – on u onu za belce, a mali Martin u onu za crnce.

Sledeći događaj koji je ostavio utisak na njega bio je kada je, sa 15 godina, proveo leto radeći na farmi duvana u Konektikatu. U ovoj državi na severu nije bilo segregacije. Roditeljima je napisao pismo puno čuđenja: Ne mogu da verujem da osoba moje boje kože može da jede u bilo kom restoranu.

Treća stvar koja je oblikovala njegove poglede na svet bile su studije teologije u Pensilvaniji koje je pohađao. Konkretno, njegov mentor, Bendžamin Mej, koji je dosta uticao na njega svojim stavovima o rasnoj jednakosti i podstakao ga je da razmišlja o hrišćanstvu i veri kao sili za promenu društva nabolje.

U tom periodu provedenom u Pensilvaniji, upoznao se i sa filozofijom nenasilja Mahatme Gandija. U svojoj knjizi opisao je kako se osećao nakon predavanja posvećenom poznatom Indijcu: Njegova poruka bila je tako duboka i sjajna da sam odmah otišao i kupio 5-6 knjiga o njegovom životu i delu. Spojio je Gandijevu filozofiju nenasilnog otpora sa svojim hrišćanskim uverenjima.

Inače, bio je izuzetan učenik i student; upisao je koledž sa samo 15 godina. Nakon što je dobio diplomu iz sociologije, otišao je na već pomenute studije teologije u Pensilvaniji.  Zatim je upisao je doktorske studije na Univerzitetu u Bostonu, na kojima je upoznao Koretu Skot, svoju buduću ženu, sa kojom će dobiti četvoro dece. Disertaciju je odbranio 1955. godine, kada je imao 25.

Borba za jednakost Martina Lutera Kinga

Kingov angažman u pokretu za prava Afroamerikanaca kreće sa bojkotom autobusa u Montgomeriju, gde je izabran za vođu protesta. Tada je već dobro izučio Gandijevu filozofiju, metode i strategije nenasilja; tome je naučio i ostale, i na tome je njihov protest bio zasnovan.

Nakon 382 dana muke, hodanja umesto vožnje na posao, uznemiravanja, čak i nasilja, grad Montgomeri ukinuo je zakon o segregaciji u gradskom prevozu.

Sledeći korak bio je osnivanje Jugoistočne hrišćanske konferencije o vođstvu. Osnovali su je afroamerički sveštenici, a King je bio nominovan za predsednika. Za vreme njihovog rada, proputovao je više od million kilometara i održao 208 govora.

U oktobru 1960. godine, učestvovao je u takozvanim sit-in protestima, koje su pokrenuli crni studenti. Sastojali su se od sedenja za stolovima u restoranima predviđenim za belce.
Bio je uhapšen, što je samo jedan od 30 puta da je završio iza rešetaka.

Pismom iz zatvora objasnio je razlog i poentu ovakvih akcija:

Možda se pitate: zašto direktna akcija? Zašto ne pregovarate sa njima, umesto što organizujete sit-in-ove, marševe i slično?U pravu ste kad pozivate na pregovore. Zapravo, to je sama svrha direktne akcije. Ona nastoji da stvori takvu krizu i podstakne takvu tenziju, da je zajednica, koja konstantno odbija pregovore, prisiljena da se suoči sa problemom.

Šezdesetih je njegova pojava već bila prilično prepoznatljiva u Americi. Baš kao i njegov otac i deda, postao je sveštnik u crkvi Ebenizr, ali je nastavio i sa društvenim angažovanjem. Bio je svestan moći koji poseduje masovni medij kakav je televizija, i obilato ju je koristio u svrhu svojih nenasilnih protesta, kao i da bi pridobio podršku što većeg broja crnaca i liberalnih belaca.

Dobio je i podršku predsednika Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona.

Sledeći važan događaj je legendarni Marš na Vašington i govor Ja imam san, kojim je ovaj tekst počeo. Godina koja je došla posle toga, 1964, bila je još bitnija.

U julu 1964. godine, potpisan je Zakon o građanskim pravima, koji je zabranio diskriminaciju rasnih, etničkih, verskih i nacionalnih manjina, kao i žena. Dobili su pravo glasa i ukinuta je segregacija.

U decembru, Kingu je uručena Nobelova nagrada za mir. Time je postao najmlađa osoba koja je, do tada, dobila tu prestižnu nagradu.

Danas prihvatam ovu nagradu sa trajnom verom u Ameriku i smelom verom u budućnost čovečanstva. Odbijam da prihvatim da ono što ljudska priroda sada jeste čini čoveka moralno nesposobnim da dostigne ono što bi trebalo da bude, što mu se večno suprotstavlja, rekao je na dodeli.

Ali borba se nije završila, i nije bila ni najmanje laka. Godine na čelu pokreta kao što je ovaj donele su mu mnogo neprijatelja: od onih koji su marševe koje je organizovao zabranjivali ili gušili u krvi, preko drugih boraca za građanska prava, prema kojima su njegove metode (koje je podržavala i bela srednja klasa) bile previše slabe i neefektivne, do onih koje je stekao kad je javno izjavio da je protiv rata u Vijetnamu.

Bio je umoran, ali nije stajao. I dalje je organizovao marševe i proteste, od kojih je poslednji bio onaj u Memfisu. Držao je govor na Maršu siromašnih u Memfisu.

Video sam obećanu zemlju. Možda neću stići do nje sa vama. Ali želim da znate da ćemo jednog dana, mi, ljudi, stići do obećane zemlje.

Bio je pravu. Nije doživeo da stigne do obećane zemlje.

Ubijen je sledećeg dana, 4. aprila, na balkonu svoje hotelske sobe.

Martin Luter King i njegov san 50 godina kasnije

Pre nekoliko dana, obeležilo se 50 godina od ubistva Martina Lutera Kinga.

Njegov rođendan se slavi kao nacionalni praznik. Ulice i škole širom Amerike nose njegovo ime. Sagrađen je Kingov memorijal, blizu onog Linkolnovog, gde je svetu poručio da ima san.

Uprkos nekim kontroverzama koje su isplivale nakon njegove smrti (kao što je sumnja da su na njega uticali komunisti ili da su neki od njegovih akademskih radova plagijati), Martin Luter King je američka ikona i simbol borbe za jednakost.

Ali, kakav je život Afroamerikanaca sada? Da li imaju jednaka prava? Da li mu se san ostvario?

Situacija je defnitivno bolja nego što je bila 50ih i 60ih godina prošlog veka. Međutim, daleko je od idealne. Više izvora navodi da je procenat obrazovanih u crnim zajednicama i dalje mnogo manji nego u belim, dok je verovatnoća da budu ubijeni čak  devet puta veća.

Američku javnost uznemirila su učestala ubistva nenaoružanih crnih ljudi u poslednjih nekoliko godina, koje je izvršila policija: Tamir Rajs (dvanaestogodišnji dečak koji se igrao igračkom pištoljem), Sandra Bland (ubijena nakon što je privedena zbog prekršaja u saobraćaju, po zvaničnom izveštaju izvršila samoubistvo) i Trejvon Martin (u rukama je, kad je ubijen, držao telefon i paketić Skittles bombona) samo su neka od imena.

Jedna od najvećih organizacija koja se trenutno bori za prava Afroamerikanaca, sa posebnim naglaskom na onima koju imaju invaliditet, pripadaju LGBT+ populaciji i ženama, nosi naziv #BlackLivesMatter. Redovno organizuje proteste, i nenasilne i nasilne, širom SAD.

Da li će naša generacija uspeti da se izbori sa sistematski raširenom i učenom mržnjom, ili će i nama obećana zemlja ostati nema i daleka?

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.