I da niste najveći filmofil na svetu, skoro je nemoguće da niste pogledali barem jedan film Martina Skorsezea!

Ovaj reditelj je iz Amerike, ali sa italijanskim poreklom, što se donekle može i primetiti u njegovim filmovima. Rođen je u Njujorku 1942. godine, i tokom odrastanja njegova prvobitna želja da postane sveštenik se polako gasila upoznajući svet kinematograifje. Njegovi roditelji su bili veliki ljubitelji filma, pa su to neizostavno preneli i na svog sina.

„Gledajući filmove iz 1940ih i 1950ih, živeli smo kroz emocionalne istine na ekranu, koje su uglavnom bile ispoljavane u malim stvarima poput pokreta, pogleda, reakcija između likova u filmu, svetlosti i senki. To su bile stvari o kojima inače nismo pričali niti davali bilo kakav značaj u svakodnevnom životu.“

Nakon školovanja na filmskoj akademiji, neko vreme je bio i predavač u školi filma. Prvi dugometražni film snimio je sa 27 godina. Pored velikog broja nominacija, osvojio je dugo željeni Oskar za najboljeg reditelja za film Dvostruka igra, ali isto tako i Oskare za najbolji film, adaptirani scenario i montažu.

Poster za film „Dobri momci“, film Martin Skorseze
Poster za film „Dobri momci“

„Film kakav smo oduvek poznavali, je skoro nestao.“ – piše Martin Skorseze u svom eseju o jeziku kinematografije. On dalje raspravlja o tradicionalnim formama filma, tvrdeći da su danas slike stalno i svuda oko nas i da se kreću kao vizije mnogo brže nego pre. Stoga, nemamo izbora nego da gledamo na njih kao na jezik, iliti način sporazumevanja. Moramo da razumemo šta gledamo i nađemo sredstva da to rasporedimo u glavi i shvatimo na svoj način.

Omiljeni filmovi Martina Skorsezea

1. Stenli KjubrikOdiseja u svemiru (1968)

2. Federiko Felini:  (1963)

3. Andrzej Vajda: Pepeo i dijamanti (1958)

4. Orson Vels: Građanin Kejn (1941) 

5. Lućino Viskonti: Leopard (1963)

6. Roberto Roselini: Paisa(1946)

7. Majkl Povel i Emerik Presburger: Crvene cipele (1948)

8. Žan Renoar: Reka (1951)

9. Frančesko Rosi: Salvatore Đulijano (1962)

10. Alfred Hičkok: Vrtoglavica (1958)

11. Džon Ford: Tragači (1956)

12. Mizoguči Kendži: Ugetsu Monogatari (1953)

Od ovih dvanaest, Martin Skorseze izdvaja Vrtoglavicu od Hičkoka, naglašavajući njegovu veličinu i divljenje njegovoj hipnotišućoj lepoti. Bez ovog dela, on ne može ni da zamisli svet filma.

Slika Hičkokovog filma „Vrtoglavica“ Valdimira Markovskog
Slika Hičkokovog filma „Vrtoglavica“ Valdimira Markovskog

Ovaj neizmerni ljubitelj filma ne prestaje da prenosi tu emociju na svoju publiku kad god mu se za to ukaže prilika. Da li to bilo preko filma, ili povremenih tekstova u novinama, ta strast i vernost se neprestano osete. Njujorški reditelj sa italijanskim duhom pokušava da ne ostavi nikoga ravnodušnim i upravo zato umesto mog zaključka ovog teksta, ostavljam tu privilegiju njemu:

„Kada god čujem da ljudi odbacuju film kao „fantaziju“, i kada prave veliku razliku između realnog života i filma, mislim da je to samo izbegavanje moći koju kinematografija ima. Naravno da nije život, ali je prizivanje života i neprestani dijalog sa njim.“

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.