Reći da živimo u eri kojom dominiraju mediji i medijski spektakl je danas gotovo suvišno – oni su postali toliko neodvojivi deo naših života da ih skoro i ne primećujemo kao nešto što je odvojeno od svakodnevnice. Televizija, novine i naročito internet danas su nešto što se smatra uobičajenim izvorom informacija, no da li to ostavlja prostora za manipulaciju?
Pojedini teoretičari XX veka bavili su se pitanjem da li mediji ne samo utiču nego i kreiraju našu stvarnost. Iako su mnogi ove teorije osporavali kao previše paranoične, čini se da su one danas istinitije i stvarnije nego ikada.
Mediji ne samo da imaju ogroman udeo u našim životima, već se čini da ih donekle diktiraju. A kako to da su mediji postali toliko snažni da drže toliku moć nad današnjim društvom?
Odgovor bi mogao ležati u fenomenu medijskog spektakla.
Šta je to medijski spektakl?
Kada govorimo o ovom fenomenu, prvi teoretičar kog treba spomenuti je Gi Debor koji je 1967. objavio knjigu Društvo spektakla. Ovaj fenomen definiše se kao „događaj koji je spoj slika, predmeta i iskustva koja nemaju mnogo veze sa stvarnim životom.“
Naime, spektakl se oslanja na iskustva iz stvarnog života, ali ih modifikuje tako što ih dovodi do ekstrema kako bi ostavio jači utisak na publiku.
Ova teorija nastavlja se na Marksove ideje o opsednutošću robom, reifikaciji i otuđenosti. Drugim rečima, Marks je smatrao da radnici bivaju tretirani kao roba, a da roba, odnosno prizvod kao takav, počinje da vlada i radnicima i potrošačima. U takvoj postavci, potrošači su označeni kao pasivni element koji samo prihvata ono što mu se servira.
Prevedeno na današnju teoriju spektakla, može se reći da su današnji gledaoci samo nemi učesnici u predstavi.
Medijski spektakl kao predstava koja potpuno očarava publiku, do te mere da ona i ne razmišlja kritički o onome što vidi, danas se može sresti u svim sferama života, od vesti, ekonomije, pa sve do industrije zabave.
Štaviše, čini se da mi danas živimo jedan neprekidni medijski spektakl koji se sastoji od više akumuliranih spektakala.
Istorija medijskog spektakla
Iako se danas, pre svega, vezuje za medije, medijski spektakl postojao je oduvek u ljudskoj istoriji.
Daglas Kelner navodi razne primere. Antički Grci, na primer, imali su Olimpijske igre, razne festivale, rasprave, ali i ratove. Stari Rimljani imali su orgije, javne obrede i cirkuse, a u Cezarovo doba i neverovatno pompezne parade kojima se slavila pobeda.
Svi ovi događaji redom se mogu interpretirati kao spektakli – oni su jedna velika predstava, puna preterivanja, osmišljena da gledaocu prenese određenu poruku, ali i da ga u neku ruku zabavi.
Današnja inkarnacija spektakla u mnogome zavisi od tehnologije, koja je, čini se, glavno obeležje našeg doba. Nas možda ne mogu zabaviti klasične parade i obredi u toj meri u kojoj su naše pretke, ali nas zato serije, filmovi i drugi programi fasciniraju.
Kelner, ipak, proširuje definiciju tako da medijski spektakl danas obuhvata više od medija – on obuhvata i događaje koji u svom preterivanju pokušavaju ili da imitiraju ono viđeno u medijima, ili da se trude da sebe oblikuju po ugledu na ono što mediji prenose. Tako on u moderne spektakle ubraja sportske događaje, političke skupove, a naročito vesti.
Razmislite o tome. Koliko često viđate naslove koji tvrde da će vas šokirati, oduševiti, rasplakati? Koliko često sa televizije odjekuju reči „najnovije ili poslednje vesti“? U današnje vreme sve je do te mere senzacionalno i neverovatno da se čini da su ljudi jednim delom postali naviknuti na takve pojave.
Ako je svaki naslov u novinama senzacionalan, a svaka vest na internetu klasičan mamac za klikove, onda to postaje standard. Onda kada takve stvari postanu norma i nešto što je uobičajeno, lestvica senzacionalizma se pomera i tera medije da izmisle nešto još senzacionalnije. I tu kreće vrzino kolo.
Medijski spektakl je svuda oko nas
Nesvesno ili svesno, tek događaji i javna dešavanja, čini se, danas previše liče jedni na druge. Sa strane gledano, izgleda kao da se svaki od njih odigrava po ranije ustaljenom šablonu. Ovakva sumnjiva sličnost zatim tera prosečnog gledaoca da se zapita koliko je ono što gleda zapravo stvarno, a koliko je se unapred osmišljeno i režirano.
Kada su se pojavili rijaliti programi, bili su momentalni hit među publikom upravo zbog toga što su svojim imenom obećavali da se u njima radi o nečemu stvarnom, odnosno da nam prenose deo realnosti, istinite događaje. Nakon nekog vremena, međutim, ispostavilo se da iza tih programa stoje i režiseri i producenti, da programi imaju malo ili nimalo stvarnog u sebi, a da se scenariji za njih pišu onako kako se pišu za popularne filmove i serije.
Očekivali biste da im je nakon toga popularnost opala i, nažalost, prevarili biste se. Iako se zna da su rijaliti programi potpuno izrežirani, popularnost im je nikada veća, a granice do kojih idu u kreiranju spektakla graniče se sa bolesnim. Ipak, ljudi ih i dalje prate. Zašto?
Kritičari ističu da se radi o jednostavnom procesu. Rijaliti programi, kao i svaki medijski spektakl, poseduje nešto što se definiše kao entertainment value, odnosno zabavni potencijal jednog spektakla. Medijski spektakl je, dakle, tu da zabavi, i to je pre svega ono što publika traži. Onda kada program sam sebi postavi granicu do koje ide, ona kod publike postaje nešto već viđeno, te zahteva da se granica dodatno pomeri.
U svojoj popularnosti, ovi spektali kao da nadrastaju sam život, te često utiču na publiku do te mere da medijski spektakl postaje neodvojivi deo njihovih života.
Kelner se dotiče jednog primera koji je nama lično, na ovim prostorima, dosta blizak. Naime, on kaže kako je januara 1999. godine glavna vest u medijima širom sveta bila objava Majkla Džordana da se povlači iz košarke. Premda je očekivano to što je vest bila važna i što su je preneli svi mediji od Japana do Perua, zanimljivo je to do koje je mere ona gurnula u senku neke druge vesti. Tako je, na primer, bosanski nacionalni Dnevnik u udarnom terminu preneo Džordanovo saopštenje kao glavnu vest, dok je u isto vreme vest o ratu na Kosovu koji se tada uveliko zahuktavao bila skrajnuta kao manje važna.
Razlog tome leži upravo u medijskom spektaklu. U odnosu na rat (za koji Kelner tvrdi da je takođe jedna vrsta medijskog spektakla, naročito čuveni Hladni rat), sportski događaj neuporedivo je snažniji spektakl jer, pre svega, poseduje veći zabavni potencijal, a pritom je i prisutniji i u medijima i na tržištu.
Štaviše, sportski događaji danas su jedan od najvećih spektakla koji postoje. Pomislite samo na Olimpijske igre, svetska i evropska prvenstva u raznim sportovima, a šta tek reći za finala Lige šampiona, NBA prvenstva ili američki Superbowl! Važni sportski događaji čine se većim od života, a trud i novac koji odlaze na televizijska prava i medijsku ispraćenost neverovatno su visoki.
U svom romanu Podzemlje, američki pisac Don DeLilo razmatra temu medijskog spektakla i njegovog značaja, pa tako za centralni događaj koji će povezati njegove likove uzima presudnu bejzbol utakmicu. Svi redom će svoj život posmatrati u odnosu na taj meč, a pojedini će tvrditi i da su prisustvovali samoj utakmici iako su samo pratili radio prenos.
Upravo je, dakle, ta sveprisutnost spektakla kroz medije presudna za njegovu moć – onda kada nešto prožima svaki deo vašeg života, postaje nešto prema čemu upravljate sve ostalo što se dešava.
Alternativna stvarnost, alternative vesti
Šta se, međutim, dešava onda kada mediji dozvole sebi da manipulišu javnošću?
Ako nas kao publiku zanima samo zabava i pristajemo i na ono što je očigledno iskonstruisano, kako da znamo do koje mere mediji konstruišu i druge tipove programa, ne samo one koji su eksplicitno namenjeni zabavi?
Ovo je pitanje naročito relevatno danas, a posebno ove godine kada je postao popularan fenomen lažnih vesti (fake news). Svakako ne postoji osoba koja nije čula za medijski spin, i način na koji mediji menjaju teze, te tumače reči i događaje onako kako im odgovara, ali čini se da su ove godine ljudi postali svesni da je spin prerastao samog sebe.
Naime, tumačenja kao da su postala toliko slobodna da više nije ni bitno šta je vest i šta akteri imaju da kažu – mediji konstruišu priču vrlo često i onda kada ne barataju činjenicama. Pomislite koliko ste puta u poslednje vreme otišli na neki sajt da pročitate neku vest, i napustili sajt a da nijednu informaciju zapravo niste dobili.
Ne samo da postoji manjak informacija iako je vesti sve više nego se čini da vesti nastaju samo da bi nastajale, a da iza njih vrlo često i ne postoji nikakav, ili makar nikakav bitan, događaj.
U ovoj praksi prednjače svakako tabloidi, koji su od medija niže vrste danas postali toliko dominantni da vrše uticaj i na one medije koji su nekad imali daleko više standarde.
Tako se danas u tabloidima može čitati o tužnim i potresnim životnim situacijama poznatih, o tome šta vole a šta ne vole, ali isto tako i o tome kako su izašli na ulicu i šta su tom prilikom obukli, a ako su kojim slučajem bili sa nekim u društvu – eto iskre iz koje će nastati serija vesti o jednom takvom događaju.
Po ugledu na tabloide, danas i mediji koji se bave daleko ozbiljnijim temama od poznatih pevača i glumaca, poput politike, ekonomije i drugih, svoje vesti oblikuju na sličan način. Naslovi i najave postaju pompezni, a teme duboko senzacionalističke. U ekstremnim slučajevima, pojedine ozbiljne teme bivaju objavljenje uz pratnju nečega što za samu temu nije relevatno, ali računa na efekat kod publike koji bi trebalo da im odvrati pažnju od onoga što vest zapravo želi da prenese.
No, čini se da nisu mediji jedini krivci za ovakav razvoj situacije. Koliko god oni bili odgovorni za ono što plasiraju, i publika je ta koja na indirektan način kreira medijski sadržaj. Naime, ako se uzme u obzir to da mediji pre svega baziraju svoje delanje na osnovu rejtinga, te toga šta publika gleda ili kupuje, onda se čini da konci jesu, makar delimično u rukama publike.
Isključi TV/internet?
Postavlja se pitanje – zašto onda publika nastavlja da gleda ono što očigledno više nema veze sa stvarnošću i ono što ne nosi u sebi nikakvu istinsku vrednost ili informacije o društvu u kome živimo?
Eto rešenja, rekli bi entuzijastičniji među nama. Publika prestane da gleda i takvi će se programi ukinuti. Ne, neće.
Razlog tome leži u činjenici da, iako je rejting osnovna jedinica mere jednog programa, valja se setiti da mi danas živimo u opako kapitalističkom društvu. Kompanije koje plasiraju svoje proizvode takođe kreiraju program i to tako što direktno biraju šta će platiti, te samim tim i na čemu će mediji insistirati.
U redu, ali, zašto bi neko platio, na primer, reklamu u terminu programa koji niko ne gleda, ako već publika odluči da ga ne gleda? Pa, zato što će se tako nešto teško desiti. Koliko god medijski spektakli često umeli da budu gotovo neukusni, oni se oslanjaju na jednu bitni karakteristiku svakog ljudskog društva, a to je – aktuelnost.
Bilo da se radi o rijaliti programima, vestima ili običnim člancima na internet portalima, takve pojave računaju pre svega na relevantnost u sadašnjem trenutku.
Drugim rečima, kako je čovek socijalno biće i teži da se sa drugim ljudima poveže, svaki medijski spektakl je potencijalna osnova za nalaženje zajedničkih tema. Lepo je pričati o klasičnoj umetnosti, ozbiljnim književnim delima i filozofiji, ali su veće šanse da ćete u svakodnevnim razgovorima sa prijateljima pre razgovarati o nečemu što je prvo manje komplikovano, drugo popularno i aktuelno u vašoj okolini.
Zbog ovoga zapravo medijski spektakl i opstaje kao pojava, ili se bar tako čini. Razmislite li o tome, sigurno ćete se setiti svih onih ljudi koji „rijaliti programe ne gledaju“ ali zato uredno znaju ko se s kime posvađao, ko je koga tukao, a bogami i ko se kome sviđa. Isto tako, setićete se i ljudi koji ne čitaju ni tabloide ni portale koji mame klikove, ali ti mediji imaju zavidnu posećenost i tiraž, pa samim tim i privlače velike oglašivače.
U biti, nije publika željna lošeg programa i jeftine zabave. Ne žele ljudi da im se serviraju lažne ili polu-lažne vesti i senzacionalistički i sentimentalni naslovi. Ljudi žele da budu u toku. Onda kada ste u toku, vi ste odgovorno društveno biće, što znači da ste sposobniji da nađete zajedničku temu sa različitim osobama koje biste mogli upoznati. Time se vaš društveni krug širi i vi napredujete na tom planu. Ne mora da znači da će publika hvaliti program – ljudi se mogu povezati i tako što zajedno kritikuju nešto, ali i dalje moraju biti u toku sa navedenim programom kako bi o njemu mogli da razgovaraju.
I upravo je to karta na koju igraju mediji. Ne samo danas, to je karta na koju mediji igraju od pamtiveka, samo je pitanje u kom su se obliku pojavljivali. Nama kao publici ostaje da vidimo jedino kako će se ova praksa u budućnosti ostvariti.
