Čemu možemo verovati? Sebi? Činjenicama? Svojoj memoriji? Kristofer Nolan nas je kroz svoje intrigantne filmove više puta navodio da preispitujemo sve to.

Motivi tipični za neo-noir filmove poput krize identiteta, memorije, dezorijentacije, osamljenosti, sumnjivog odnosa između subjektivnog i objektivnog prožimaju psihološki triler Memento iz 2000. godine.

Subjektivno naspram objektivnog

Film se odvija u dva naizmenična niza: obojeni koji predstavlja Leonardovu subjektivnu realnost i koji ide linearnim obrnutim tokom, tako da svaka sledeća scena objašnjava kako je došlo do prethodne, i crno-beli koji predstavlja objektivnu realnost, iz doba dok Leonard još nije patio od anterogradne amnezije, koji se odvija progresivno, i koji je stoga lakše pratiti.

Međutim, kako film odmiče, obojene scene postaju manje subjektivne, a crno-bele sve manje objektivne. Ova atipična struktura filma upravo je integralna doživljaju gledaoca, jer stvara osećaj napetosti. Bez nje, sama radnja bila bi možda suviše jednostavna.

Publika je stavljena u poziciju protagoniste, kako bi iskusila njegovu nesigurnost i zbunjenost. Lišena je informacija kojih je i on lišen. Ograničena raspoloživost informacija traži aktivnog gledaoca. U pravom životu nikada ne možemo putpuno spoznati svet koji je beskonačno kompleksan.

Uvek postoje praznine, nepoznanice, čak paradoksi. Ali to ne sme da nas zaustavi, već moramo da radimo sa tim što imamo.

Većina filmova prezentuje prilično komforan univerzum u kome nam je data objektivna istina, koju ne dobijamo u svakodnevnom životu. Mi nismo to hteli.

Kristofer Nolan

Nolan je hteo da kod gledaoca izazove nejasan osećaj za vreme, sa kojim se suočava i Leonard, koji je zaglavljen u jednom trenutku. Pošto zbog svog stanja ne može da se odmakne od tog bolnog trenutka, ne može ni da se oslobodi potrebe za osvetom.

Saživljavanjem sa Leonardom, gledalac je primoran da se nađe u poziciji preispitivanja onoga što se u prethodnom trenutku činilo očiglednim, što izaziva osećaj nelagode, straha, konfuznosti.

Sećanja naspram činjenica

Leonardovo neumorno traganje i pored njegovog beznadežnog stanja potkrepljeno je samopouzdanjem što ostavlja pomalo tragi-komičan osećaj. Jedna od njegovih tetovaža kaže „Ne veruj svojim slabostima.“

On je vođen razlogom, i rešen je da sprovede svoju misiju, pri čemu se uzda u svoj sistem beleženja.

Navike i rutine čine moj život mogućim. Vežbanje. Delovanje po instinktu.

U svojoj navigaciji oslanja se na činjenice – slike ljudi s kojima se susreće, poruke koje sebi piše, tragove koje tetovira. Ljude pažljivo posmatra i sluša kako bi prozreo kroz njih.

Sećanja su nepouzdana. Sećanja mogu da promene oblik sobe, boju auta. Mogu biti iskrivljena. Ona su interpretacije, ne snimak. Nevažna su ako imaš činjenice.

Izvesna sumnja u sećanja je opravdana, jer koji deo realnosti primećujemo, kako ga percipiramo i kako to kasnije prizivamo zavisi od brojnih faktora. Ali koliko su činjenice pouzdane? Verovatno onoliko koliko i njihov izvor i pretpostavke na kojima se zasnivaju.

I pored sumnje u sećanje, Leonard ne preispituje svoju dugoročnu memoriju koja mu daje podlogu i osećaj identiteta.

Za istinu treba hrabrost

Ono što najviše želiš da nađeš, nalazi se tamo gde najmanje želiš da pogledaš.

Defanzivnost je uobičajen odgovor kada nam se ukazuje na ono što smo od sebe sakrili. Leodarda biva defanzivan kada mu Tedi govori da preispita sebe. S obzirom na svoje stanje, on nema drugog izbora nego da veruje činjenicama i svojim instinktima.

Ali, na kraju filma vidimo da je sam sebe doveo u bezizlazni lavirint.

Kada ljudi dobiju neku informaciju koja se ne uklapa u njihovu predstavu realnosti, koja ukazuje da ono što su mislili da znaju zapravo nije tako, iz sigurne zone upadaju u oblast nesigurnosti. Tlo na kojem stoje se izmiče i upadaju u haos.

U haosu nije prijatno i ponovno traženje smisla nije lako. Zato će mnogi pribeći samoobmani kako bi se održali u sigurnoj zoni. Čak će stvoriti razne odbrambene mehanizme kako bi neželjene informacije držali podalje.

Moram da verujem da moja dela imaju značaj čak i ako ih se ne sećam. Moram da verujem da je svet i dalje tu kada zatvorim oči.

Tako je Leonard obmanuo sebe, kako bi i dalje trčao okolo rešavajući nerešivu zagonetku. Čovek žudi za smislom i sve će podneti ako mu se ponudi dovoljno dobar razlog. Iz straha da više nema razlog, neki će posegnuti za samoobmanom.

Dao sam ti razlog da živiš. Nisi želeo istinu. Izmislio si sopstvenu.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.