Milica Stojadinović Srpkinja — zaboravljena pesnikinja i prvi ratni izveštač

Kao što to biva pojave se u jednom narodu značajna imena koja su doprinela svojim radom u jednom toku njegove istorije, ali se po nepravdi i zaborave. Ali ono što je vredilo uvek će da ispliva i da pronađe svoj put iz zaborava i da se ponovo otkrije svetu.

(1828-1878)

Milica Stojadinović Srpkinja

Iz mračne dubine sokaka izviru dolazeći ovamo, ka vatrama oko kojih sedimo, sve novi i novi naoružani dobrovoljci, i ljudi i žene, kao da izviru iz slavne prošlosti, kroz koju se uvek za slobodu vojevalo. Kako koji stigne do barikade, zauzima busiju ništa ne pitajući; namešta pušku, skida torbu, gleda put zidina turske tvrđave, i tek kada vidi da nije od potrebe u onom istom trenu pucati i klati se sa Turcima, okreće se polako i on ka vatri, seda, pripaljuje čibuk i počinje razgledati drugove…

Otprilike ovim rečima peštanski Mađarski Dnevnik prenosi uzavrelu atmosferu sa gradskih ulica, tog davnog jula 1862. godine, opisanu rečima svog ratnog izveštača iz Beograda, Milice Stojadinović Srpkinje. Nedugo zatim ovaj izveštaj će preneti i ostale evropske novine, po prvi put upoznajući javno mnjenje Starog kontinenta sa stradanjem civila, bezobzirnim bombardovanjem i ubijanjem nedužnih građana od strane osmanlijskih zavojevača.

Nakon sukoba na Čukur česmi, 15. Juna 1862. godine, ubistva srpskog dečaka u redu za vodu, i turskog razaranja grada, posebno nakon prvih izveštaja Milice Stojadinović, Beograd su preplavili strani novinari. Naslovne stranice celokupne evropske štampe vrvele su od brojnih zločina, koje su činile tadašnje vlasti, stvarajući diplomatsku atmosferu koja će knezu Mihailu, pet godina kasnije, omogućiti da se konačno obračuna sa Osmanlijama i zauvek ih protera iz Srbije. Najveći doprinos tome dala je upravo Milica Stojadinović, prvi ratni izveštač u istoriji Srpskog žurnalizma, romantična duša, čiji će životni usud ići od hvalospeva i sazvežđa, do očaja i beznađa.

Biografija Milice Stojadinović Srpkinje

Danas se manje govori o njenoj poeziji, koja pripada starijem pesničkom naraštaju 40-ih godina XIX veka, a više o samoj njenoj pojavi.

Naime, bila je prva žena novijeg vremena koja se isključivo bavi pisanjem pesama, lepa i otresita, sveštenikova kći, sa ogromnim patriotskim nabojem, morala je u ono vreme izgledati kao pravo čudo. Čak toliko, da su ljudi sa raznih strana dolazili samo da je vide.

Rođena je u Bukovcu. Miličino školovanje je bilo neuredno, ali još pre nego što je otišla kod majčinih roditelja u Banovce, kraj Dunava, znala je sva slova. Majka Jelisaveta učila je decu pesmama, tako da je Milica znala mnoge pesme pre nego što je umela da piše, kao na primer knjigu o knezu Lazaru. Njeno školovanje trajalo je ovaj put samo sedam-osam nedelja. Slušala je časove iz istorije, katihizisa i časlovca.

Sa dvanaest godina nastavila je školovanje u Varadinu (Petrovaradinu), gde je ostala godinu ili dve kod gospođice Klušak. Išla je u Nemačku školu oberšul gde je naučila nemački jezik a verovatno i slovački, kao i da svira na gitari. Iz jednog pisma Franklu saznajemo da je kasnije u Vrdniku verovatno sama učila italijanski i francuski.

U Nemačkoj školi je bila suočena sa posprdnim odnosom prema njenoj naciji, čak i od njene učiteljice, inače odrođene Srpkinje: Ti si vrlo darovita, šteta što si od racke porodice! A kad je jedna Nemica upitala: Zar ste i vi Cigani imali svoga cara?– odgovorila je: Zar nije dosta što je moj narod izgubio svoju samostalnost? Dvostruk je bol što je izgubio poštovanje sveta. Ja se ponosim svojom narodnošću.

Nakon što je završila školu, i pošto je bila talentovana i neobične lepote, brzo je pronašla svoje zaštitnike i mecene. Vuk je nazivao moja kći iz Fruške, Ljubomir P. Nenadović je veličao u svojim stihovima, Ivan Mažuranić je dolazio da je upozna, knez Mihailo joj je bio zaštitnik i odan prijatelj, u Beogradu su je pisci dočekivali kao nikoga pre toga, a nadaleko su slavne Njegoševe reči: Ja pojeta ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto knjeginje Crnoj Gori!

                                              “Ja sam svoje pesme počela pevati još kad nisam znala ni pisati drugo do na plajvaz propis, i prva pesma postala je baš pri motanju konca.” (pisala je Vuku 1854. godine)                  

                 

Podvig

Godine 1848. dok su u Vojvodini vladali sukobi, Milica je htela da pođe i da sa gitarom junacima peva junačke pesme, kao u Francuskoj što je činila Jovana Orleanka. Otac ju je od toga odvratio. Mada postoji pretpostavka da je u drugoj prilici učestvovala sa grupom protestanata, obučena u tri narodne boje, i da su tada pevali pesme Narodnoj Trobojci i Slavjanskoj lipi.

Često  je tražila odobrenje da joj se izda pasoš za odlazak u Beograd, putovala je sa sestrom Katicom, sa majkom ili sama. U vreme bombardovanja Beograda, juna 1862. godine, odlazila bi preko Save kako bi bila očevidac; često je bila na barikadama, odakle je pisala Đorđu Rajkoviću kako bi on, potom, napravio iz pisma izvode za novine. U Peštanskom dnevniku objavljeni su delovi Miličinih tekstova.

Nisam mogla srcu odoleti, da ne vidim vojnike srpske… Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i gledanju radnika oni…

Dnevnik U Fruškoj gori 1854

Jedno  od njenih najznačajnijih dela je upravo Dnevnik U Fruškoj gori 1854. Dnevnik je počela da beleži odmah nakon povratka iz Beča, 3 maja. 1854. godine. Radost povratka, susret sa svojim bližnjima, obilazak dragih mesta u Vrdniku, u Fruškoj gori, posete rođaka, prve su stranice kojim započinje dnevnik koji je nadživeo njenu poeziju i dao joj mesto u literaturi.

U Beču se Milica srela sa Njegošem, Brankom, Franklom, prevodiocem naših narodnih pesama, potom sa Sajdlom, sa Milica Stojadinović SrpkinjaKnezom Mihailom i njegovom ženom Julijom koji su tada bili u izgnanstvu.

U dnevniku takođe piše o susretu sa Vukom Stefanovićem Karadžićem. U dnevniku je Milica zapisala da ju je Vuk posetio prvi put 1850. godine. Prvo njeno sačuvano pismo Vuku je od 1. novembra 1849. godine, gde se ona zahvaljuje na necenjenom daru a taj dar su bile Srpske narodne pesme.

U jednoj rečenici, punoj oduševljenja i poštovanja, ona kaže da je svaki Srbin već čuo za Vuka i da zna da bi mu bez njega, mnogi dragoceni spomen narodnosti i zaboravnosti propao, zna da su srpske junačke pesme samo u prostim kolebicama i uz gusle čuti mogle, al se rodoljubivi Vuk potrudio, njih u dvorove gospodske uvesti.

Vuk ju je voleo i nazivao ju je moja kći iz Fruške. Brinuo se oko njene udaje, savetovao ju je da pođe za jednog Nemca: Ne puštajte vi tog vašeg Nijemca ako mu ne nalazite druge mane osim što nije Srbin. I ja sam se oženio Njemicom pa zato ni jednu dlaku nijesam manje postao Srbin nego što sam prije bio. Milica odbija i odgovara Vuku: Moja mati zna moje čežnje, a zna i moje jogunstvo da što se tog koraka tiče nit me ko može naterati, ni namoliti, ni nasavetovati. Bog je hteo da je moja duša izbor učinila, pa sad što iz tog bude.

Neostvarena ljubav

Ljubomir Nenadović pesnik i putopisac, prvo brat od Avale, kasnije pesnik od Avale jedna je od najprisutnijih ličnosi u Miličinom životu.

Ljubomir Nenadović
Ljubomir Nenadović

Pesme koje je spremala za objavljivanje prvo je slala da ih pročita Nenadović, kako bi on dao svoj sud, kako bi mu se ona dopala. Za nju je on bio najveći pesnik koga je poznavala, čak i više od toga, prema njemu su postojala osećanja koja ni sebi nije htela da prizna. Kritičare je osuđivala što ne pišu više o Ljubinoj Slavenskoj vili i Dojčinović Vojinu. Redovno je čitala Sedmicu očekujući čuvstvitele pesme svog pesnika. Putnička pisma preporučuje svima za čitanje.

On je dolazio kod nje u Vrdnik 1853. godine, ona kod njega u Beograd često. Njegova slika stalno je na njenom radnom stolu. Nenadović joj je posvetio pesmu Jednoj Srpkinji nakon čega je usledila njena pesma Odziv Srpkinje.

Vuk je znao Miličine simpatije prema Ljubi. U jednom pismu ona piše vuku o svom boravku u Beogradu, i o tome, kako pri povratku kući, kada je trebalo da prođe pored njegove kuće nije smela da pogleda na tu stranu, mada su prozori bili niski a zatvoreni i brat mi je bio u sobi, a ona se setila, šta vam je knjaz kazao… htedoste da mi date vojna te sad nemam ni brata a s’ kojim sam toliko godina zaista sestrinski živela.

Sa njim je odlazila na Topčider i kod Ajduk-česme, pisali su zajedno pesme, posvećene knezu, i ona se u pismu žali Vuku što svega toga više nema, jer je saznala šta su ljudi za nju govorili, provodadžisali, te ju je stid da mu kuću i pogleda. Za Vrdničku vilu Ljuba Nenadović nije bio samo pesnik, nije bio samo brat, bio je nešto mnogo više, a što ni Milica nije mogla da izgovori.

Dolazak u Beograd

U Beograd dolazi na poziv mitropolita Mihaila, sa idejom da je potrebna svom narodu, da ga bodri svojom pesmom i podstiče u godinama uoči konačnog sticanja nezavisnosti. Istina, više nije bilo njenog pokrovitelja kneza Mihaila, ali se nadala razumenvanju dobrostojećih, rodoljubivih srpskih građana,  koji bi mogli biti zaštitnici takvog pesnika i umetnika.

Nažalost, nije ih bilo. Beograd i Beograđani ogrešili su se o svoju herojsku pesnikinju, kako su je nazivali samo par godina ranije, prepuštajući je sebi, svojoj sudbini i neumitnom kraju. Ona koja je čitav život posvetila pevajući o srpstvu, Karađorđu, o Knićaninu i njegovim dobrovoljcima, o vojvodi Stevanu Šupljikcu i davnim srpskim junacima poput Lazara i Obilića, dočekala je da je Srbi zaborave za života.

U Beograd je stigla uoči srpsko-turskih ratova 1876. Godine, gde se odmah prijavila za bolničarku. Osiromašena bolešljiva i tuberkulozna, stanovala je u Savamali, u kući jednog Grka trgovca. Kosta Hristić je zabeležio da se ulicama često viđala jedna visoka, bleda i uvela žena, koja je posrćući i spotičući se išla praćena podsmehom gradske dečurlije.

Poslednje dane provela je u velikom siromaštvu, o čemu svedoči u svome pismu koje je uputila svome prijatelju Ludviku Avgustu Franklu:

Ako  želite da vam pišem, pošaljite mi onda hartije i kuvertu sa markom, jer ja nemam ni pare da bi ih mogla kupiti. Zato i pesme više ne pišem.

Milica je umrla u Beogradu 1878, potpuno zaboravljena. Tek 1912 godine, u Vrdniku će joj, kraj tamošnjeg manastira biti postavljen spomenik. Danas se, Milici u čast, svakog oktobra održava pesnička svečanost Milici u pohode, a u okviru programa se, od 1994. godine, dodeljuje prstižna književna nagrada koja nosi njeno ime.

 

Milica Stojadinović SrpkinjaPlemenita krasna dušo, hvala ti na trudu tvom.

   Ti ćeš ostat’ večno mila u junačkom rodu svom.   

               (Svetolik Lazarević)

 

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here