Učestvujući u organizaciji jedne kolektivne izložbe pre par godina, susreo sam se sa značajnom dilemom. Biti sirovina i otpisati minimalističku umetnost kao baljezgariju i umetnost lenjih – ili – pokušati da pronađem nekako vrednost ovog pravca i prelomiti “na dobro”.

Razmišljao sam.

minimalizam

Teoriju znam i to nije problem. “Sve što umetnik napravi je umetnost, umetnost je subjektivna, posmatrač je saučesnik… bla-bla, truć-truć”. Ipak, to mi nije pomagalo, jer šta mi vredi teorija kad je praksa takva da dve linije i tri tačke, pred mene pompezno postavljene kao da su likovni analog nečeg očigledno veličanstvenog poput Ajfelove kule, uvek izazivaju reaktivno stanje koje mi govori da me neko zajebava.

Ćutke i u sebi, da ne bih uvredio koju dobru dušu svojom nesuvislošću, pitao sam se u tim trenutcima da li sam ja lud, ili svet? Poput Sokrata, išao sam potom kod različitih građana, ispitujući pesnike, državnike, zanatlije i besednike tražeći odgovor na pitanje, vredi li šta taj buđavi minimalizam?

Želeo sam da uzviknem “Car je go!” ali nisam bio siguran u to da me oči ne varaju.
Potporu sam nalazio sa strane, za oba stava ali ne i razložnost. Kao da su ljudi umetnosti pristupali isključivo gledajući je kroz prozor naučenih predrasuda, koje se nikada zapravo ne dovode u pitanje.

Slikovato pojašnjeno, nekakva kvazi-liberalna elita koju bih susretao, oduševljeno bi tvrdila da dve tačke i tri linije jesu umetnost i da je minimalizam stvarno nešto “vau”, dok bi umetnička desnica opet olako odbacivala ovakav pristup, kao koještariju i prodavanje magle.

Poklonici minimalističkog umeća neretko bi postupali poput papagaja koji ponavlja napamet naučene reči, a otvorenost uma koju su oni zastupali imala je oblik skučenosti koja samo zna da nešto jeste tako s tim da to zna isključivo na osnovu toga što je to čula od nekog drugog, koga poštuje, mada joj ni samoj nije jasno zbog čega je to baš tako i da li zaista jeste.

Oni nisu imali odgovore na moja pitanja, strukturalno oformljena oko onog dečijeg „Zašto?“.

Ovi, drugi, opet, suviše su mi ličili na neke uplašene kromanjonce slične meni, zatočene u Bekonovim idolima pijace, pećine, trga, kafane. Oni su samo znali da to ne valja ali i poput prvih, nisu umeli da objasne zbog čega – mada mi jesu delovali, kao oni koji razmišljaju svojom glavom ili makar, kao oni koji osećaju svojim emocijama, od kojih je preovlađujuća nekakav čudan strah.

Činilo mi se da je njihova glavna briga bila, da ukoliko se dopusti da minimalizam i slične, moderne umetničke orijentacije, zaista budu prihvaćene kao grane koje imaju jednaku težinu, poput onih klasičnih i pređašnjih, umetnička delatnost će biti destilovana i izgubljena u tom rastapajućem progresu.

Zbog toga su se, pretpostavljam, i njihovi argumenti dali svesti na aksiomatiku “To je tako pa je tako.”, tvrđenje koje mene nikad nije zadovoljavalo.

Neki urođeni defekt ili šta već, shvatio sam da ću morati lično da istražim ovu temu ako hoću bilo kakav odgovor. Nisam mogao da stvar prosto pustim i da se složim sa svojim desničarima-kromanjoncima, jer još od ranije imam fiks ideju, da ukoliko se neka stvar svidela makar jednoj osobi: u njoj mora biti nešto vredno, što ja ne vidim.

No, šta ja to nisam video u minimalizmu, a što drugi, pa makar i njegovi autori, jesu?
Moj kampbelovski mini-hero-quest otpočeo je rešenošću da dođem do ove spoznaje, a pri ispitivanju, počeo sam od početka, pitajući se šta je to minimalizam.

Određenje umetnosti i osvrt na različitost estetskih ukusa

U lovu na minimalističku bit, činio sam sitne žrtve, malodušno skrnavio svetinje. Definisao sam umetnost pragmatički, bezobzirno prelazeći preko njenog leša:

“Ona je delatnost, koja proizvodi umetničko delo, tvorevinu sa estetskom funkcijom, a jednoj takvoj tvorevini, koja se sastoji od forme (izraza) i suštine (duha), dozvoljeno je da bude ovakva ili onakva s tim da je imperativ to da nekome bude lepa.”

Na papiru mi je ovo zvučalo ok ali kada sam malo bolje razmislio podsetio sam se da se ne govori uzalud da je lepota je u oku posmatrača, a đavo – u detaljima. Jer, ukoliko bi svi ljudi, imali isti smisao za lepotu, ovo određenje umetničkog dela bi bilo odgovarajuće, što nije slučaj.

Ljudi se razlikuju po ukusu, o kojem se ne raspravlja, zbog čega se i tvrdi da je umetnost subjektivna.

Takva jednosmerna ulica nije dovoljna, onom koji želi da sazna šta umetnički ukus jeste. Moramo raspravljati, kako bi se razumeli i to ne jedni druge, nego sami sebe. Kako učiti ako ne iz grešaka i kako razumeti šta je lepo po sebi, ukoliko ne poznajemo lepotu koju vide drugi, a koja nama izmiče?

Ukoliko pretpostavimo, da se pred nama nalazi umetničko delo, koje poseduje lepotu, brine me to da li je vidimo.

Ako da, u kom njegovom delu? Ako ne, zbog čega?

Pitam se kako opažamo lepotu?

Sa jedne strane, opažamo je čulima – ukoliko se ona nalazi u formi ili izrazu umetničkog dela (njegovom materijalnom otelotvorenju), a sa druge – opažamo je duhom, ukoliko se ona nalazi u njegovoj suštini, odnosno duhu.

Jasno, postuliram to da se čulnosti opažaju čulima, a duhovnosti, duhom, a da je lepota nešto transcedenno ovim modalitetima, što se iskazuje unutar oba.

Odatle odlazim i korak dalje i predlažem, da ne budemo toliko isključivi u tvrdnji da je lepota, nekog umetničkog dela, prisutna samo u jednom njegovom delu. Neka se lepota dela, nalazi i u njegovom izrazu i u njegovoj suštini, u različitim merama prisutnosti.

Ukoliko je umetničko delo, uistinu umetničko delo po tome što poseduje lepotu, biće da je važan uslov toga da je mi opazimo i da ono ispuni svoju funkciju, to, da su naša čula ispravna, a duh istinit.

Naravno, ovde ne govorim ništa novo.

Ovo je krajnje hjumovska ideja, iz koje će kasnije iznići i ideja estetskog vaspitanja čoveka, no, ona nam pomaže ovde, jer pojašnjava poreklo različitosti ukusa gde smo i zapeli.
Može li slep čovek, da uživa i vidi lepotu u delima jednog Karavađa? Može li čovek, iskvarenog duha, da uživa u prosvetiteljskoj prozi?

Ukoliko posumnjam u tu mogućnost i dobijem potvrdu svojih sumnji, a ispostavi se da u međuvremenu celo čovečanstvo oslepi i iskvari se i da ne prepoznaje ova dela, znači li to da Karavađo nije umetnik? Ili da Dositej, i nije bio neki književnik?

Apsurdno, a opet značajno pitanje.

Da li je drvo koje je palo u šumi, a koje niko nije opazio, zaista palo?

Pojam lepote

Odgovor na ova i druga pitanja zavisi od toga kako poimamo lepotu, pa je zato to naša sledeća stanica. Ukoliko je lepota u oku posmatrača, subjektivna kategorija, onda zaista ne postoji tako nešto kao što je to umetničko delo po sebi.

Jasno, smatram da to nije slučaj te da umetnost nije samo područje subjekta.

Već duže vreme posmatram sve one stvari o kojima mislim, kao potencijale, mogućnosti, ono-što-nije-a-moglo-bi-biti, pa mi na tom tragu i lepota liči na jednu takvu stvar.

Uistinu, deluje da lepote kao nečeg ostvarenog nema bez posmatrača ali da ipak postoji lepota kao potencijal, kao mogućnost da se nešto, doživi kao lepo – tj. mogućnost date stvari da kroz sebe svetu pruži određenu količinu lepote.

Mislim da je je to ono što bi trebalo biti kriterijum vrednosti jednog umetničkog dela. Koliko potencijalne lepote, ono sadrži?

Takođe, lepotu možemo shvatiti i kao jedan aspekt ili atribut Bića, pa u panteističkoj paradigmi, nije besmisleno tvrditi da sve poseduje Lepotu. No, nije li u takvoj postavci, sve što postoji nekakvo umetničko delo?

Pa spram Bića ili Boga u filozofskom smislu, što da ne?

“In imago Dei…”

A ni taj, gotovo luciferijanski konstrukt, o čoveku kao malom Bogu, koji sopstvenim stvaranjem podražava Boga, Stvaraoca sa velikim S, nije nov… Čitava renesansna hermetika, koja u srednjem veku nije bila malo zastupljena, vrtela se oko tog motiva, a Bruno je čak goreo na lomači zbog te i sličnih propozicija.

Sreća je autorova pa smo u 21. veku.

Pojmovi umetničkog pravca i umetničke vrste

Opet, pomeramo se.

Umetnost i umetničko delo su nam tu, na prstohvatu ali i dalje nam nedostaje minimalizam.

I određenju minimalizma prilazim neobavezno pa ga određujem kao posebni umetnički pravac, no da bih pojasnio to posebni, iliti to čemu je on poseban aka. različit spram drugih umetničkih pravaca, moram prvo razumeti po čemu im je sličan.

Ne mogu to da uradim ukoliko ne definišem umetnički pravac, a onda se postavlja i pitanje određenja umetničke vrste.

Čukunčukunčukun-čukundeda svih filozofa, Anaksimen, priskočiće mi na ovom mestu upomoć, svojom postulacijom temeljne dijelektičke suprotnosti kvanitet-kvalitet.

“Yes, I’ve got it”, kaže Amerikanac u meni, “Zdravstvujte” dobacuje Rus, u momentu iskrsnuća definitivnog rešenja u mom umu.

Umetnička vrsta je kvalitativna određenost umetničkog dela zajednička mnogim takvim delima.

Umetnički pravac je kvantitativna određenost umetničkog dela zajednička mnogim takvim delima.

Kada je reč o umetnosti, pod kvalitativnom određenošću podrazumevam medij i format umetnosti. Recimo, ukoliko umetnost deluje pretežno na čulo sluha, posredstvom ritmično uređenog zvuka, umetnička vrsta koja odgovara ovoj kvalitativnoj određenosti je muzika. Ukoliko umetnost deluje pretežno na čulo vida, posredstvom nekakve podražavajuće slike, umetničke vrste koje odgovaraju ovoj kvalitativnoj određenosti jesu slikarstvo, crtanje i druge.

I sl.

Kvanitativna određenost umetničkog dela odnosi se na njegovo polje mogućnosti, koje je sadržano u duhovnoj suštini dela, a koje je fiksirano isprva pravcem, a zatim izrazom.
Pošto smo o pravcima već govorili, kako se kvantitet umetničkog dela određuje izrazom i na šta se on odnosi?

Ovde je reč o interpretativnom kvantitetu nekog dela koji je obrnuto proporcionalan bogatstvu izraza koje poseduje. Dela bogatog izraza, poput Gojinog Trećeg maja, moguće je, valjano, interpretirati na manje načina, spram nekakvog minimalističkog izraza, u vidu kvadrata sa tačkom u sredini.

Goja Treći maj
Goja “Treći maj”

U oba slučaja broj interpretacija je, jasno, beskonačan, no jedna beskonačnost veća je od druge.

Hiperrealizam bi stoga mogao biti shvaćen kao umetnički pravac najviši po meri kvantitativne određenosti, impresionizam kao kvantitativno osrednje određen umetnički pravac, dok je najmanje kvantitativno određen umetnički pravac, najsiromašniji po izrazu, a najbogatiji po broju mogućih interpretacija, upravo minimalizam.

Sad kad konačno znamo šta je, možemo i pronaći njegovu vrednost, ukoliko otkrijemo gde se ona nalazi.

Maksimalistička vrednost minimalizma

A gde se nalazi?

U izrazu ili interpretacijama? U formi ili suštini?

Šta su, uostalom ove stvari?

Umetnički izraz jeste delimično ostvareni idealni umetnički oblik nekog potencijalnog umetničkog dela, dok je interpretacija delimično ostvarenje njegove idealne umetničke suštine, odnosno istine.

Kažem delimično, jer su i oblik i bit umetničkog dela neiscrpni. Uvek je moguća nova interpretacija, nov doživljaj istog. Uvek je moguće usavršiti njegov izraz i posao umetnika se nikada ne završava, samo se prekida.

Lepota svakog umetničkog dela je različito preraspoređena unutar ovih aspekata, a u minimalizmu zadatak ostvarenja lepote zapada na suštinu dela, odnosno njegovu interpretativnu mogućnost, u kojoj u velikoj meri učestvuje uživaoc jednog takvog dela, publika umetnika.

Ono stoga, ima vrednost ali je ta vrednost neobično relativna, u smislu da je u najvećoj mogućoj meri pronalazi i ostvaruje, onaj koji dato delo posmatra. To se naravno dešava i sa delima koja po kvantitativnoj određenosti pripadaju drugim umetničkim pravcima, no relativna vrednost je u minimalističkoj umetnosti naglašenija, budući da apsolutna vrednost umetničkog dela u drugim pravcima delimično se ostvaruje i kroz izraz, pa stoga umetnik ima više udela u “uspehu” jednog takvog dela, a u minimalizmu je ona u svojoj ostvarljivosti ništa drugo do puki zbir svih mogućih relativnih vrednosti, određen trenutnim stanjem sveta.

Kao takva ona je skrivena, što je dodatno uvećava, jer jednu takvu pronađenu vrednost čini posebnom kroz retkost iznalaženja. Dragocenom čak, jer ne nudivši ništa posmatraču, minimalistički umetnik mu nudi sve, ali ne na tacni, kao što to rade drugi.

Strogo govoreći, ne daje mu gotovo ništa – i tu leži njegov specifikum.

Funkcija minimalističkog dela se stoga pokazuje kao podsticaj uživaocima dela, da saučestvuju u stvaranju lepote i da sa delom koje je pred njima razviju aktivan odnos, spram pasivnog.

Ironija je, par exellance, mislim, to što se sirotinja minimalističkog izraza uzeta u tom kontekstu pokazuje kao jedno izobilje, jer uklanjanjem sebe iz samog dela, umetnik pravi prostor za publiku, omogućavajući joj to da ona u delo koje je njegovo unese sebe u većoj meri nego što je to obično moguće, odnosno, u onoj meri u kojoj je ona sposobna da se poda drugome i da iscrpi svoje biće bez straha, predavši se mašti koja je ona sama.

Minimalizam tako postaje maksimalizam, u potencijalu koji je apsolutan i može ali ne mora biti ostvaren, zbog čega je ujedno i relativan i zbog čega do izražaja na ovom mestu dolazi i priča o odgovornosti kao ključ kroz koji možemo razumeti celokupnu istoriju umetnosti ali i ljudskog roda uopšte.

Kratka istorija umetnosti posmatrana u iznetom ključu

Odgovornost u izvornom smislu, u smislu sposobnosti pružanja ličnog odgovora na datu situaciju ili čak hajdegerski, u smislu nužnog i neizbežnog odgovaranja nagovoru bitka, oduvek je postojala kao fenomen budući da čovek, od kada ga je, odgovara na stvarnost kao jedan njen segment.

A imajmo u vidu i to da je njegov istorijski put, put od nesvesnog bića (koje ne odgovara, već pasivno trpi), ka biću koje je svesno (koje odgovara na stvarnost pokušavajući da je menja) i konačno ka biću koje je samosvesno i koje razume da nije stvarnost ta koja je datu čoveku da je menja, već isključivo on sam, zbog čega jedan takav čovek prvenstveno odgovara samom sebi i sam na sebe, a promenu koju traži u svetu, gandijevski rečeno, pronalazi najpre iznutra.

Istorijsko kretanje umetnosti, njen razvoj iz neolitskih pećina Altamire i drugih ka Marini Abramović koja trenira prisutnost, slično je. Isprva je čovek kroz oslikavanje predmeta magijski težio da utiče na prirodu i svet, a zatim se kako je postajao svesniji i samosvesniji, njegova umetnost sve više okretala ka unutar i manje bavila spoljašnjim svetom, a sve više sobom ali i samim čovekom.

Ne zaboravimo ni to da se ideja o umetnosti kao ekspresije individualne biti čovekovove, javlja u istoriji poprilično kasno, a da poslednji koji na tu scenu stupa jeste umetnik minimalističke orijentacije koji odustaje od svake kontrole nad drugim i koji prestaje da veštim zamasima četkice ubeđuje svoju publiku u dopadljivost autorskog dela, vodeći računa jedino o tome da se njegovo delo, dopada njemu samom.

“Šta će se vama svideti, vaša je stvar!” – poručuje on, ostavljajući estetski smisao modernog artiste kao otkrivajuću zagonetku koju ne objašnjava.

Estetika minimalizma

Ali zbog čega se njemu dopada jednostavnost i zbog čega su za njega proste tačke i linije i boje i praznina minimalističkog izraza, vrhunac estetskog?

Deluje mi da se odgovor na ovo pitanje krije u tome, što se minimalizam u umetnosti, javlja kao poslednji drastično različit i kao poslednji istinski nov pravac. On je starost umetnosti i njena mudrost, koja poput Minervine sove dolazi kasno u noć, onda kada je dan već odavno izmakao, a svi poslovi pozavršavani.

On je realizacija da je i manje nekada više, da je sva kompleksnost koju čovek dodaje, nepotrebna… Da je život sam po sebi dovoljan, a da bi umetničko delo, koje bi ga podražavalo, moglo biti isto takvo.

I nije toliko reč o tome da je umetnik sebe odstranio iz izraza, pa je zato taj minimalistički izraz “siromašan” koliko se ovde radi o tome da je minimalistički umetnik prevashodno sebe odstranio iz svog života, kako bi za njega napravio više mesta, pa je, posledično, taj nedostatak ličnog Ja, koji bi ometao prirodan tok i gušio maštu i stvaralaštvo, ono što je u njegovom delu najizraženije.

Što bi jedna moja drugarica rekla – “Život je jednostavan, a mi smo ti koji smo komplikovani” – pa je i minimalistička umetnost, bez minimaliste, jednostavna, i vredna po sebi i za sebe, poput života.

U njoj nema ničeg suvišnog, zbog čega je minimalizam u svojoj zrelosti, esencijalizam. On nam predstavlja bit i ništa drugo, iznoseći suštinu bez ukrasa koja poznaje sebe kao dovoljnu.
Zbog toga, dokazavši se u mladosti kroz stvaranje kompleksnih i misaonih dela, minimalistički umetnik se u poznom dobu vraća gore pomenutom životu i jednostavnosti detinjstva, penzionerski podetinjivši sticanjem realizacije da za dokazivanjem nema potrebe, niti ju je ikada ni bilo.

“Da, dve tačke i tri linije – to je čitav svet! I šta bi vi više?!” – govori nam artist.

Kao takav, minimalistički umetnik je u suštini – povratnik. On se vraća svojim korenima, svom detinjstvu, svojoj suštini, prirodi, zavičaju; samome Bogu. On se vraća svemu, na jedan nov način, ukidajući ideju progresa, a vlastitim kružnim kretanjem on briše istoriju i vraća svet u jedan grčki modus, u cikličnu ideju vremena.

Kraj i početak isto su, za umetnika minimalističke orijentacije koji odigravši svoju predstavu dopušta da zavese padnu, a da se iluzija razbije.

Privilegijom koja je zaslužena, njemu biva dato da prvi istinski vidi umetnost i otkrije ono što je unutar sebe oduvek znao: da je umetnost slična životu, da je ona životna mimetika i večita igra, minijatura Nirvane u Samsari i jedna duševna blagodat osmišljena za čoveka, od Čoveka, dar koji je ljudski rod darovao sam sebi…

Zmijski car ili šešir?

“To see the world in a grain of sand and a heaven in a wildflower” reči su romantičara Blejka koje s vremenom postaju prerogativ svakog pravog umetnika. Minimalista odlazi i korak dalje, pretvarajući maksimu Blejkovih stihova u nužnost svog postojanja.

Pa zar ne deluje, tada i u tom svetlu, da se mi i pitamo, “A gde je vrednost minimalističke umetnosti?“ prevashodno kako bismo tu vrednost negirali, plašeći se onog skoka u nepoznato ka kom nas ona vodi?

Jer, zaista, u minimalizmu očito postoji taj eksperimentalni momenat, nalik performansu. U njemu interakcija između umetnika i posmatrača jača i dolazi do zamene uloga.

Umetnik postaje posmatrač, a posmatrač – umetnik.

Kao da delo koje autor minimalista stvara nije primarno samo očiti umetnički produkt, već je to i intimna reakcija publike, pri čemu je upadljivi nedostatak samog artista u svom delu instrument kojim se ona podstiče na kreativni ili destruktivni momenat.

Tako minimalizam vraća uživaoca umetnosti ka korenima sopstva čime ako ništa drugo ovaj pravac postaje barem predmet kontroverze i kao takav sličan delima koja mu priričemo, neodređen; zbog čega ostavlja preko potrebnog lufta za znatiželjnog tragaoca i pronalazača.
Da, on i bez svog dela osuđuje čoveka na njega samoga dajući mu šansu da unutar istog pronađe sebe, a potom na istom mestu i sav kosmos, usput tvrdoglavo odbijajući da mu to garantuje.

On mu poručuje i čika ga, zavodljivo šapćući; “Želiš li – e pa dođi i uzmi sam!”– nudeći izbor i slobodu, kao ličnu bit koja im je zajednička.

Ovaj umetnički pravac stoga ne može biti prodavanje magle, jer ono što kupac minimalističkog dela kupuje, jeste uvek ono što sam u njega uloži.

I deluje da maglu čovek može prodati jedino sam sebi, zbog čega je minimalistički prodavac magle jedino onaj, koji pravi delo, koje se njemu samom ne dopada i koji lišen istine, vrednost tog dela ne vidi, kao što ne vidi ni onu sopstvenu.

Delo koje takav čovek stvara, on i razume isključivo (kao i sve ostalo u svom životu) kao svoj produžetak, posed i kitnjasto ogledalo, u koje odbija da gleda ne bi li otkrio da je ono slobodno i da nije zapravo njegovo.

Takav artist, koji je je lažan, najviše se plaši toga da je bez dela koje bi mogao nazvati svojim – ništa.

A minimalističko delo, uvek oslobođeno svog autora, otelotvorenje je slobode u umetnosti i njen krajnji ishod.

Da li je i najviši, to je već druga tema.

piše: Marko Šijačić

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.