Misterija japanskih ninđa klanova

Fascinacija ninđama (ninđa, a ne nindža) je opštepoznati fenomen u svetskoj popularnoj kulturi. Priče i legende koje su se na Dalekom istoku prenosile o ljudima iz senke, začinjene maštom i kreativnošću savremenih stvaralaca iznedrili su ceo jedan fiktivni svet.

Na taj način su  priče došle do nas. Ipak, stvarnost na kojoj ta fikcija počiva slabo je poznata. Fiktivni svet sa stvarnim nema puno toga zajedničkog. Do toga je moralo doći sa razlogom. Zašto su mnogi autori u različitim vidovima umetnosti i izražavanja rešili da modifikuju sliku baš ove organizacije?

Odgovor bi mogli da tražimo u tome što se o ninđama nije znalo mnogo, čak i u vreme kada su postojali. Njihovi rituali, veštine i sposobnosti su bili brižljivo čuvani. To je mučilo um običnog čoveka, koji je želeo da dokuči šta se krilo iza tog vela tajnovitosti.

Oni zaintrigirani su želeli da zavire u jazbine ninđi, verovatno žudeći da im provere sadržaje džepova ili da demistifikuju kako to njihove veštine deluju nadljudski. Zaintrigirani um je kao entuzijasta koji dolazi na mađioničarsku predstavu ne bi li shvatio principe po kojima se magija odvija. Iz svesti takvih ljudi, namotavana je nit fikcije, koja je do danas oblikovana u jedno poveće klupko. Sadržaj tog klupka bi fascinirao i same ninđe iz perioda feudalnog Japana.

Pretpostavka je da bi oni bili presrećni da su mogli da izvedu sve za šta ih savremena fikcija tereti danas.

Istorijska pozadina

U vreme kada se izdigla ratnička klasa samuraja (XII vek), seljaci dve oblasti su se posvetili nečemu drugome.

Naime, umesto da se iz njihovih redova proizvedu najamni ratnici, nastala je drugačija ratnička grupa, specijalizovana za određene borbene zadatke. To su najčešće bile veštine infiltracije, pravljenje diverzija, rukovanje specijalnim oružjima i napravama. Sposobnosti koje su imali su vremenom nazvane ninđucu (u prevodu: tajna veština), a u rukovanju veštinama su se isticale oblasti Iga i Koga.

U ove dve oblasti su se nalazile uređene ninđa: republike ili klanovi. Ipak, najčešći naziv koji su ninđe koristile za svoje organizacije su skrivena sela. Iga i Koga su bili najbolje trenirane ninđe.

Uspomene na njihove veštine imaju odjeka i u naše vreme. Oblikovane u škole borilačkih veština (ryuha), neke od veština se istražuju i treniraju i dan danas. Ninđe su ostale upamćene i po nazivima šinobi (šunjala), kao i rappa i suppa ratnici, sve u zavisnosti od dijalekta tada neujedinjenog Japana.

Ninđe, kao ni samuraji, nisu izbegle sudbinu da budu unajmljivani i da učestvuju u ratovima koje su vodili šoguni zarad objedinjavanja lične vlasti nad što većom teritorijom. Šoguni su bili vojni komandanti, ili gospodari rata, koji su zahvaljujući velikom broju odanih samuraja mogli da svoju vlast nametnu oružjem. Oni su vlast sticali osvajanjem i objedinjavanjem teritorije, pa su tako kroz istoriju imali veću vlast i od samog cara.

U ekspediciji koju je u XIV veku poveo šogun Jošimisu Ašikaga (1368-1394) protiv pobunjenog stanovništva, na strani pobunjenika bili su unajmljene ninđe iz Iga i Koga oblasti. Zahvaljujući njihovoj spretnosti i gerilskom načinu ratovanja, šogunov napad je odbijen.

Čitav vek kasnije, opet je došlo do obračuna. Sin slavnog šoguna, Ode Nobunage (1534-1582) je, želeći da se dokaže pred ocem, pokrenuo napad na Iga oblast ninđi. Uprkos brojnoj nadmoći, sin slavnog oca nije uspeo da pokori ninđa organizaciju. Razjaren zbog toga, sam Oda Nobunaga je krenuo u ekspediciju. Opkolio je ninđa selo, napao iz šest pravaca, sa ogromnom vojskom, uništavajući sve pred sobom.

Priča kaže da je čak unajmio i ninđe iz oblasti Koga, kako ne bi bilo iznenađenja u njegovoj ekspediciji. Mnoge Iga ninđe su poginule, ali je napad obustavljen, dok su preostale snage  bile u utvrđenju iščekujući odsudni čas. Nobunaga je umro iste godine, a za održanje Iga ninđi se postarao slavni zapovednik samuraja Hatori Hanzo. Ovaj taktičar i desna ruka narednog šoguna se postarao da se jedinice ninđi uvedu kao standardna vojska novog šogunata. Inkorporirao ih je u sastav vojske Tokugava šoguna, koji su Japanom vladali skoro dvestapedeset godina.

Naredni incident sa Iga ninđama beleži se početkom XVII veka, 1606. godine, kada je došlo do pobune ove organizacije protiv vlasti šoguna. Sin Hatori Hanzoa i njegov naslednik na mestu desne ruke šoguna je jedne ninđe suprostavio drugima. Pobuna je ugušena. Ninđe su se konačno skrasile u službi nosioca vlasti ujedinjenog Japana. Ipak, zbog prošlih događaja, Koga ninđe su imale prvenstvo nad saborcima iz Iga oblasti.

Neki podaci kažu da su Koga ninđe dobile samurajska zvanja, te da se šogun okružio njima kao telesnom gardom. Kako to obično biva, naslednici tih prvih telohranitelja su postali oholi plemići, koji su zapostavili učenja svojih predaka. Odali su se telesnim uživanjima i drugim porocima, pa se čak i njihova funkcija svela na ceremonijalno prisustvo šogunovim zabavama.

Tek sredinom XVIII veka, odredi ninđi Iga i Koga oblasti su raspušteni, a obaveštajne zadatke u šogunatu je preuzela grupica treniranih agenata.

Ninđa organizacija, trening i delovanje

Ninđe su, u vremenu kada su postojale, bile na prilično lošem glasu. Pre svega, njihova delatnost je bila nepoznata i nedostupna običnom čoveku srednjovekovnog Japana. Strah od nepoznatog je ninđe okarakterisao kao okrutne i nemilosrdne zločince. Tome je doprineo metod delovanja i dostupnost njihovih usluga. Ninđe rade isključivo za novac. Zadaci koji su im bili povereni često su oni koje mogu da izvedu samo izuzetno spretni ljudi. To je uticalo na cenu.

Zadaci su najčešće bili atentati na imućnije ličnosti, državne zvaničnike ili uticajne pojedince. Takve narudžbine su mogli izdati samo ljudi koji od smrti moćnika imaju lične koristi. Dakle, ostali uticajni ljudi. Kako uticaj i novac često idu pod ruku, svote za unajmljivanje ninđi na takve zadatke su bile abnormalno velike. Rezultat toga je da su usluge ninđi bile dostupne samo bogatijim ličnostima.

Skrivena sela su imala svoje kodekse. Njihovi ratnici su kao prioritet gledali izvršenje zadatka. Izvršenje je moralo doći i po cenu vlastitog života. Metod, odnosno, način na koji će doći do izvršenja bio je beskompromisan. Ninđe su se služile svakojakim podvalama, lukavstvima i lažima – sve za potrebe ispunjenja cilja.

Upravo zbog takvog metoda, ninđe su najčešće ideološki antonimi samuraja, čiji je moralni kodeks, bušido, prezirao bilo kakav nečastan metod u izvršavanju svoje dužnosti.

Lojalnost u ninđa svetu je lojalnost prema klanu. Ona se postiže tako što se biva odan naručiocu. Ako, pak, naručilac nije mogao ili želeo da ispoštuje svoj deo dogovora (da isplati ninđe), lojalnost prema klanu se manifestovala tako što bi verolomni naručilac postao sledeća meta.

U okviru svojevrsnih ninđa republika, postojala je hijerarhija ninđi. Vođa jednog skrivenog ninđa sela nosio je tituli đonina. Bio je vrhovna vlast u selu, primao je narudžbine, određivao svoje vojnike za zadatke, vršio sudske dužnosti, primao isplate. Sve njemu podređene ninđe su bili genini.

Oni su od malena obučavani za izvršavanje najrazličitijih zadataka. Najčešći slučaj je bio da se pojedinac obučavao za jednu određenu veštinu. To je bio važan deo ninđa obuke. Veštinu bi najčešće određivala neka telesna ili mentalna specifičnost. Primera radi, ninđe koje su bile niže rastom, obučavane su za infiltriranje na  manje dostupna mesta, jer im telesna konstitucija dozvoljava provlačenje kroz otvore manjih dimenzija.

Veštine ninđi su bile podjednako dostupne za oba pola. Žene su imale tu prednost, da koristeći veštinu zavođenja, budu korisni doušnici ili atentatori u postelji.

Veštine koje bi ninđe dovele do savršenstva, raznovrsne su. Bile su to usavršene upotrebe različitog oružja: mačeva, štapa, šurikena (metalnih zvezdica sa dva i više  naoštrenih krakova), eksploziva, luka i strele. Postojala su i skrivena oružja, neimenovana ali delotvorna.

Jedan od stavova ninđucua jeste da se sve može upotrebiti kao oružje. Dalje, ninđa je mogao biti vešt jahač, spretno skakati i doskakivati sa vrlo visokih objekata, biti majstor prerušavanja, spretan plivač i ronilac.

Pripisivano im je i kroćenje životinja, vešto sakupljanje informacija i upravljanje kanapom, kao i razrešavanje čvorova. Neki su mogli da se kreću bez da ostavljaju buku ili trag iza sebe. Drugi su bili odlični poznavaoci anatomije čoveka, te su umeli da iskoriste ta znanja u borbi, kako bi onesposobili protivnika ili čak izazvali fatalan ishod.

Uglavnom, bili su to obučeni ljudi koji su treningom veštine dovodili do savršentva. Kada bi se desilo da pred nekim demonstriraju svoje sposobnosti, ninđe su ostavljale utisak nadljudi ili u najmanju ruku demona. Svest srednjovekovnog stanovnika, obuzeta sujeverjem i strahom od svega i svačega je i iskonstruisala ovakvu sliku.

Odjeci danas

Modifikovanjem predanja o ninđama, a i putem fikcije, do nas dolazi slika o ninđama kao prilikama obučenim u crno, sa maskama i mačevima na leđima. Ovaj fenomen je opovrgnut, iako se mora priznati da ovakav prikaz ninđe ostavlja snažan utisak.

Suština ninđa delovanja je bila da se infiltriraju u okolinu. Zbog toga, odevna kombinacija je birana kako ninđa ne bi odudarao od sredine u kojoj dela. Ako bi, recimo, skupljali informacije u nekom selu, najčešće bi bili odeveni u seljačku odeću ili u odeću trgovačkog putnika.

Identitet ninđe je takođe brižljivo čuvana tajna. Lice koje bi pokazao u svojim akcijama najčešće nije bilo njegovo. Zato su među svet slati najbolji majstori prerušavanja.

Crnih odeždi što se tiče, dokazano je da je i to zabluda. Tamna odeća se koristila isključivo tokom nekih noćnih akcija ili prepada. Čak i tada, prvi izbor bi bila tkanina bojena u tamnoplavo, jer se na taj način dobijala solidna kamuflaža u mraku.

Kao što je napomenuto, uspomena na postojanje ninđi se čuva i danas. Postoji mnogo škola ninđucua danas, gde se treniraju veštine, ali i filozofija ratovanja ninđi.

U Japanu, u Mie provinciji, gde se nekada nalazila Iga oblast, i dalje se čuvaju tradicije ninđi. U vidu festivala, najbolji pojedinci iz savremene Iga ryu škole, demonstriraju veštine zainteresovanoj publici.

Svet fikcije je bogat delima sa tematikom ninđi. Postoje dela koja za svoje aktere imaju ninđe iz Iga i Koga plemena. Primer iz književnosti, dostupan i na srpskom prevodu je knjiga Grigorija Šalvoviča Čhartišvilija, poznatijeg pod svojim pseudonimom Boris Akunjin. U seriji krimi romana o avanturama Erasta Fandorina, jedanaesta knjiga je posvećena susretu mladog ruskog diplomate sa ninđama iz Iga plemena. Naziv knjige je Dijamantska kočija, a oba njena toma su izuzetna. Sam Akunjin je japanolog, što samo potkrepljuje verodostojnost događaja i likova o kojima piše.

Popularna kultura anima obiluje primerima koji u sebi sadrže tematiku ninđi. U tom moru dobre zabave, izdvojili bismo anime Bazilisk. Ovaj anime iz 2005.godine,  rađen po knjizi Jamade Futaroa, je kasnije dobio svog blizanca na filmskom platnu u režiji Tena Šimojame. Film je izašao 2006. godine pod originalnim naslovom Shinobi: Heart under Blade. Priča animea i filma prati rivalitet Iga i Koga plemena. Ipak, primat u ova dva dela ima zabranjena ljubav dvoje ninđi iz protivničkih klanova, pa bi se moglo reći da je ovde reč o Romeu i Juliji na japanski način.

Piše: Muroga Slepi