Moć interpretacije – da li izvitoperavamo realnost?

Dominacija ljudske vrste vezuje se najvećim delom za naše umne sposobnosti. Jedan aspekat tih sposobnosti jeste mogućnost da prepoznamo značenja i implikacije različitih fenomena sa kojima se svakodnevno susrećemo.

U procesu spoznaje, nakon što čulno registrujemo fenomen, mi ga interpretiramo, dajemo mu određeno značenje. Ova naša sposobnost umnogome nam pojednostavljuje život, čini ga praktičnijim i razumljivijim.

Ali, ona ima i mračnu stranu. Zavisno od kvaliteta naše interpretacije, naša percepcija može biti iskrivljena raznim iluzijama. Naš um može biti brilijantan, ali isto tako može skliznuti u polje zablude i lažne intuicije.

Snaga čovekove pozicije u svetu zavisi od stepena adekvatnosti njegove percepcije realnosti. Što je ona manje adekvatna, to je on više dezorijentisan i nesiguran, pa su mu potrebni idoli na koje će se osloniti, i tako pronaći sigurnost. Što je ona adekvatnija, to čvršće on stoji na svojim nogama, i ima središte unutar samog sebe.

Erih From, „Umeće življenja“

Isto, a različito

Ljudi mogu isti fenomen doživeti na drastično različite načine.

Na primer, dva učenika mogu različito doživeti test u školi, u zavisnosti od svoje interpretacije istog. Jedan gleda na test kao na strogu procenu njegovih sposobnosti. Za njega je to stresno iskustvo praćeno anksioznošću. Za drugog je test prilika da stekne uvid u svoje trenutno razumevanje gradiva. Za njega je test prijatno i zanimljivo iskustvo.

Ili, na primer, dve osobe različito doživljavaju partnerovu preljubu. Za jednu je to dokaz sopstvene bezvrednosti, dok je za drugu to pokazatelj partnerovog nedostatka odanosti i discipline.

Značenja nisu inherentna samom iskustvu. Iskustvo je neutralno. Mi mu dajemo značenje, i mešamo ga sa „istinom“. Istina je subjektivna.

Ništa nije dobro ni loše, dok ga misao ne učini takvim.

Vilijam Šekspir, „Hamlet“

Kako štetna interpretacija može da zagorča čoveku život?

Šestogodišnja devojčica nastupa u školskoj predstavi i očekuje da roditelji prisustvuju. Roditelji nisu bili u mogućnosti da izađu sa posla i propustili su predstavu. Ona od svojih roditelja ne dobija adekvatno objašnjenje njihovog odsustva nego nemarni komentar da je posao važniji od predstave.

• Devojčica interpretira iskusvo na sledeći način: Ja sam nevažna svojim roditeljima.
• Interpretacija roditelja je: Nismo mogli da prisustvujemo predstavi zbog posla.

Onog trenutka kada je devojčica poverovala u svoju interpretaciju, ona je, metaforički, stavila naočare kroz koje posmatra sve dalje interakcije sa roditeljima. Sa svakom sledećom interakcijom koja potvrđuje njeno verovanje Ja sam nevažna svojim roditeljima, te naočare postaju deblje.

U određenom momentu, one će postati tako debele, da ni jedno iskustvo sa roditeljima koje nije u skladu sa njenim verovanjem, neće moći da prođe do nje. Ona će odrasti sa uverenjem da je nevažna, i imaće veliki problem sa intimnim odnosima.

Neki od faktora koji utiču na interpretaciju jesu:

• kulturne vrednosti,
• iskustvo,
• samopoimanje,
• verovanja,
• potrebe,
• očekivanja,
• želje.

Kulturne vrednosti

Kulturne vrednosti obezbeđuju strukturu, smernice i pravila za poimanje sveta oko sebe. One imaju najveći uticaj na formiranje koncepata – mentalnih grupisanja sličnih objekata, ljudi, događaja, ideja. Koncepti su proizvod logičkog grupisanja, ali i apstrakcije i generalizacije. Oni ubrzavaju proces razmišljanja, ali, bez nadzora svesti, mogu da dovedu do predrasuda i ograničenosti na sam koncept, gde se zaboravlja da je koncept samo model, a ne i ultimativna realnost.

U zemljama poput Amerike ili Velike Britanije, gde se vreme smatra dragocenim resursom, kašnjenje je izraz nepoštovanja, dok je u zemljama Bliskog Istoka ili Latinske Amerike, gde se vreme posmatra kao fleksibilno i izvan naše kontrole, ono prihvatljiva pojava.

U različitim sredinama, drugačije se gleda na izražavanje neslaganja. U Americi ili Nemačkoj, potpuno je normalno reći Ne slažem se, i na to se gleda kao na iskrenu komunikaciju. U nekim istočno-azijskim zemljama, naročito Japanu, to se smatra nepristojnim.

Iskustvo

Iskustvo utiče na našu percepciju tako što mozak čulnu informaciju kombinuje sa prošlim iskustvima vezanim za iste ili slične stimulanse. U tom smislu, dominantno prošlo iskustvo može imati presudan uticaj na formaciju percepcije. Dominantno je ono iskustvo koje je izazvalo najjače emocije, pa se najsnažnije utisnulo u memoriju.

Na primer, osoba koja je bila zanemarivana u detinjstvu (što je indukovalo snažne negativne emocije), otkazivanje sastanka od strane prijatelja ili partnera interpretiraće takođe kao zanemarivanje (Nije mu/joj stalo do mene). Osoba koja je imala dominantno prijatna iskustva u bliskim odnosima, interpretiraće isti stimulans drugačije, npr. On/a je u gužvi i sada nije najbolji trnutak za druženje.

Samopoimanje

Samopoimanje je mentalna konstrukcija sačinjena od verovanja o sebi. To je celokupna predstava koju imamo o sebi i obuhvata elemente poput: fizičkog izgleda, inteligencije, sposobnosti, karakternih osobina, dostignuća, pola, rase…

Uzmimo primer posmatranja raskida (na inicijativu partnera) kroz filter samopoimanja. Osoba koja sebe vidi kao nedovoljno dobru u nekom smislu (nedovoljno lepa, pametna…) posmatraće raskid kao posledicu sopstvene neadekvatnosti. Osoba koja je zadovoljna svojom slikom o sebi, posmatraće raskid kao razilaženje u pravcima, interesima, željama.

Očekivanja

Kada se ljudima kaže da će nešto biti dobro, naročito ako kritika dolazi od stručnjaka, bilo da se radi o knjizi, filmu, prehrambenom proizvodu, u velikom broju slučajeva postoji tendencija da se percepcija formira u skladu sa očekivanjem. To naročito važi za prehrambene proizvode.

U jednoj studiji iz 1964, istraživali su da li etiketa, odnosto brend, utiče na ocenu ukusa piva. Istraživači su pitali grupu studenata koji su odani određenom brendu da ocene ukus različitih piva bez ambalaža, među kojima je bio i njihov omiljeni brend. Učesnici nisu uspeli da prepoznaju razlike u ukusima.

Potrebe / Želje

Nekada posmatramo stvari kroz sopstvene potrebe. Na primer, devojka je ljubazna i prijateljski nastrojena. Muškarac A to tumači kao flert. Njegova interpretacija devojčinog ponašanja je odraz njegovih sopstvenih potreba i želja. Muškarac B ne posmatra ljude kroz svoje potrebe. On ljubaznost tumači kao ljudsku vrlinu.

Za čim god se traga unutra, samo to zvoni u našim ušima. Ako neko traži bogatstvo, na pitanje: Hoćeš li tražiti religiju? – on će misliti da ga pitate u vezi bogatstva.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Višestruka interpretacija

Brojni faktori utiču na našu interpretaciju. Svakako da postoji granica između kritičkog razmišljanja i zablude. No mi je često prelazimo. Dozvoljavamo da se proces interpretacije odvija podsvesno. Prihvatamo opciju koja nam se nudi, bez preispitivanja.

U skladu sa našom percepcijom, u nama se bude emocije. Ukoliko preformulišemo problematičnu interpretaciju, javiće se drugačije emocije, preduzećemo drugačije aktivnosti i dobićemo drugačije rezultate.

Adam Filips u knjizi Nezabranjena zadovoljstva govori o tendenciji superega da nam nametne određenu interpretaciju kao neosporivu istinu:

Tragični heroji uvek nedovoljno interpretiraju, uvek robuju jednoj ideji.

„Mi smo saglasni sa tumačenjem superega; verujemo da su naši prigovori istiniti; preterano smo impresionirani, ne primećujući to. Jedini način da se razume nešto od važnosti, jeste putem višestruke interpretacije; sagledavanjem pojave iz različitih uglova, kao proizvod različitih faktora. Višestruka interpretacija znači ne zaustaviti se na jednoj interpretaciji, koliko god to bilo primamljivo. Zaista, implikacija je – i ovde leži i Frojdova sumnja vezana za psihoanalizu – da što je više ubedljiva, neodoljiva, autoritativna neka interpretacija, trebalo bi je držati za manje kredibilnu. Interpretacija može biti nasilni pokušaj da se postavi granica tamo gde granice ne može biti.“

Višestruka interpretacija je dobra metoda kada nam je neophodno da neki fenomen razumemo. Ali u svakodnevnoj interakciji sa raznim pojavama, postoji tendencija da se objekat po svaku cenu uklopi u sopstveni model realnosti.

Da bi se fenomen u celosti sagledao, potrebno ga je posmatratati sa otvorenošću uma, sa radoznalošću i spremnošću da prigrlimo paradoks, bez pokušaja da na njega projektujemo sopstvene standarde, potrebe, želje.

Abraham Maslov govori o problematici uobičajenog načina interpretacije stvari, potrebi ljudu za preteranim pojednostavljivanjem, kao i crno-belom posmaranju sveta:

„U uobičajenom procesu spoznaje, objekat se ne posmatra sam za sebe, već kao član grupe, instanca u većoj kategoriji. Ovu vrstu percepcije nazivam kalupiranje. Ovo nije potpuno sagledavanje svih aspekata objekta ili osobe koja se posmatra, već je vrsta nomenklature, klasifikacije, etiketiranja i stavljanja u jedan ili drugi fajl. U mnogo većoj meri nego što uviđamo, ovakva interpretacija podrazumeva smeštanje na kontinuum. Podrazumeva automatsko upoređivanje, ili procenu, ili osuđivanje. Podrazumeva bolje od, veće od, manje od, više od…“

„Kao da manje razvijeni ljudi žive u arostotelskom svetu u kom klase i koncepti imaju oštre granice, i međusobno su isključivi i inkompatibilni. Na primer: sebično-nesebično, odrasli-dete, srdačan-okrutan, muško-žensko, dobar-loš. A je A, i sve ostalo nije A. Tako je u Aristotelovoj logici. I nikad se dvoje neće sastati. Ali svestan čovek vidi da se A i Ne-A preklapaju, i da su jedno.“

On govori i o potrebi razvijanja sposobnosti da se „apstrahuje bez odustajanja od konkretnosti, i da se bude konkretan bez odustajanja od apstraktnosti“:

„Apstrakcije koliko su korisne, toliko su i pogrešne. Rečju, posmatrati objekat apstraktno, znači ne uzeti u obzir neke njegove aspekte. To jasno implicira selekciju nekih osobina, zanemarivanje drugih, i kreiranje ili izvrtanje trećih, tako da je proizvod ovakvog posmatranja naša sopstvena kreacija.“

Potrebno je shvatiti u kojoj meri naše logičke pogreške, predrasude, neuroze mogu da izvitopere realnost. Naša interakcija sa stvarnošću je kompromitovana našim nedostatkom svesti.

Američki naučnik Dejvid Bom opisuje obmanjujuću karakteristiku misli i daje vrlo otreznjujuće poglede na problematiku izostanka svesnog tumačenja:

„Misao uvek obavlja veliki posao. Ali voli da kaže da nije uradila ništa. Da ti samo govori kako stvari stoje. Ali misao utiče na sve. Ono što misao predstavlja kao percepciju, što mi uobičajeno nazivamo percepcijom, pod velikim je uticajem misli. Misao može proizvesti iskustva bez naše svesti o tome da su proizvedena od strane misli.“

On je smatrao neupućenost ljudi u samu prirodu misaonog procesa uzrokom gotovo svih konflikata. Dijalog je video kao moćno oružje za istraživanje i rešavanje nesporazuma i kriza sa kojima se čovečanstvo suočava.

„Dijalog omogućava istragu i razumevanje procesa koji fragmentiraju i ometaju ispravnu komunikaciju između pojedinaca, nacija, čak i različitih delova jedne organizacije. U modernoj kulturi, ljudi imaju razne mogućnosti interakcije – mogu da pevaju, plešu, igraju se bez teškoće; ali, kada je reč o razgovoru na teme koje su za njih od dubokog značaja, tu dolazi do rasprave, podele, čak nasilja. Po našem mišljenju, ovo stanje ukazuje na duboke i sveprisutne defekte u procesu ljudske misli.“

Bitno je razlikovati dijalog od rasprave u kojoj ljudi drže fiksirane pozicije i iznose tvrdnje u odbranu svojih stavova, sa jedinim ciljem da pridobiju drugu stranu.

Bom je slepo držanje za svoj stav nazivao apsolutnom neophodnošću. Ljudi koji su njome inficirani postaju defanzivni i ni u kom slučaju ne dozvoljavaju preispitivanje svog položaja. Dijalog sa druge strane, podrazumeva relativnost, a ne apsolutnost. Cilj dijaloga je širenje uvida, povezivanje, kreativno rešenje.