Priče su sastavni deo ljudskog društvenog života. Retke su osobe koje će objektivno ispričati šta se zapravo dogodilo. U usmenom pripovedanju, zavisno od govornika, prisutne su lične impresije, subjektivni doživljaji i, neretko, iskrivljene činjenice koje se već posle trećeg prepričavanja uopšte ne podudaraju s polaznim, poput gluvih telefona.

Kako se delovi priče vremenom gube, kao što sa mozaika otpadaju komadići kamena u boji te je mozaiku potrebna kvalitetna restauracija, tako je i ljudski mozak u stanju da izvrši restauraciju priče, te na osnovu poznatih delova zaglavljenih u sećanju popuni one koji nedostaju. Tu pojavu proučila je psihologija i dala joj adekvatan naziv –rekonstruktivnost.

Potreba da se nešto ispriča poznata je (pra)istoričarima i arheolozima još sa zidova pećina prvih ljudi, preko hijeroglifa i crteža unutar piramida, mitova i legendi raznih naroda širom sveta, pevanja uz ritmičku muziku ili milozvučni instrument, a da ne govorimo o objavljivanju i štampanju knjiga i pisanju.

Potreba za pričanjem, ali i slušanjem kroz istoriju u stopu prati svaki čovekov korak. Ono što se menja je samo forma kojom se pripoveda. Smatramo da je važno da se zabeleži sadašnjost radi budućnosti.

„Napisao sam roman zato što me je spopala takva želja. Verujem da je to dovoljan razlog da se otpočne sa pripovedanjem. Čovek je po svojoj prirodi životinja pričalica.“

Umberto Eko, „Ime Ruže“

knjige

Da li postoji potpuno izmišljena priča?

Pomenuta je već pojava ili sposobnost reskonstrukcije sećanja, događaja, koja se bazira na prethodnim saznanjima i iskustvima. Da li je izmišljanje priča svesni produžetak ove pojave? U teoriji književnosti jedna struja govori o odvajanju dela od autora. Drugi, pak, tvrde da čitajući romane nekog pisca ili poeziju nekog pesnika, možemo upoznati samog pisca.

Neretko glavni akteri priče, iako je čitav roman fikcija, imaju slične karakterne osobine i sličnog su zanimanja kao i autor. Dešava se da je pisac pravnik, a glavni lik njegovog romana advokat ili sudija ili pak student prava. Ako se pak profesije ne slažu, u romanu se nekad mogu uočiti pojedine sitne ili krupne greške, u zavisnosti od istraživačke sposobnosti autora, od strane onih koji se tom profesijom zapravo bave.

Osim sličnosti u profesiji, tu su i detalji: šta glavni lik voli da jede, kuva, koju muziku sluša, šta čita… Tako, na primer, kroz dva potpuno nepovezana romana Bernharda Šlinka javlja se devojka sa jedva primetnom rupicom na obrazu, a glavni likovi popularnog romanopisca kome je prošle godine za dlaku izmakla Nobelova nagrada za književnost, Harukija Murakamija, po pravilu slušaju Mocarta, Djuran Djuran, Bič Bojse, vole da kuvaju, jedinci su ili ne govori o bližoj porodici, neprilagođeni su u društvu i vole da plivaju.

Haruki Murakami, By wakarimasita of Flickr, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=3226075
Haruki Murakami, By wakarimasita of Flickr, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=3226075

Pomenute sličnosti se mogu videti u većoj ili manjoj meri kroz čitavu bibliografiju Murakamija, pa se upoređivanjem dela Bezbojni Curuku Tazaki i njegove godine hodočašća i Južno od granice, zapadno od sunca stiče utisak da ste dva puta čitali istu knjigu s drugačijim rasporedom figura, što naravno nije usamljen slučaj u književnosti.

O umeću pripovedanja

Udaljimo se na tren od umetnosti i književnosti. Pripovedanje je uvek bilo zanat, a najbolje zanatlije su uzimale najveći deo kolača. Prepričavanje suvih činjenica je dosadno. Da bi se zauzela pažnja publike potrebno je uneti zanimljivosti, dodati sočnu informaciju, ispripovedati sve na način koji će, iako je priča relativno duga, održati svu pažnju čitaoca.

U industrijskim revolucijama, ni jedan zanat nije ostao samo zanat. Danas je mnogo lakše pisati nego ranije. Više je izdavačkih kuća, svako može sam objaviti svoju knjigu, može pisati blog ili svoju priču ispričati u vidu članka na nekom internet portalu.

U svom tom moru priča i pripovedača teško je razabrati prave majstore pripovedanja. Neretko ovu počasnu titulu dobijaju oni koji je istinski ne zaslužuju. Gomilanjem informacija, novih naslova i imena dobija se na kvantitetu, poput bujice koja ruši sve zidove i mostove, dok kvalitet u procentima, poput trenutka vremena koji teži nuli, u konačnom broju ostaje konstantan.

Uostalom, vreme će kazati, ili pak neki pripovedač iz budućnosti.

Piše: Marko Todorović

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.