Prošao je vijek od početka Prvog svjetskog rata, ali nijedna ustanova ne nosi ime Momčila Gavrića. U školama i udžbenicima se malo spominje. Ovo je još jedan od junaka koji su nepravedno zaboravljeni.

Momčilo Gavrić bio je najmlađi vojnik svih armija u Prvom svjetskom ratu. Rođen je 1. maja 1906. godine u Trbušnici kod Loznice kao najmlađe dijete Alimpija i Jelene Gavrić.
U avgustu 1914. godine austrougarski vojnici iz 42. Hrvatske domobranske divizije (tzv. Vražje divizije) ulaze u selo i ubijaju mu čitavu porodicu.

Kad je naišla austrougarska vojska i prešla preko Drine, Drinska divizija bila je u Loznici i borila se dokle god je mogla. Moj otac čuo je tu pucnjavu i sve i kaže: „Momčilo idi kod mog brata i zamoli ga da nam da kola i dva vočića ili junca da možemo da potrpamo vas malu decu, nešto hrane i neki ćilim da bi otišli u bežaniju.“

Dok sam ja otišao kod mog strica, koji je bio udaljen nekih možda kilometar – dva i dok sam se vratio austrougarska vojska je stigla gore do moga sela, do naše kuće i tu su napravili čudo jedno. Tu sam video u svom dvorištu da su napravili jedan pokolj, jedan masakr. Ubili su mi sedam braće i sestara i oca i majku. Kad sam video plamen da gori čardak, kuća, stao sam iza jednog grma. Video sam pun dvorište krvi i nisam smeo nijedne reči da progovorim, prisjetio se u jednoj emisiji Momčilo Gavrić.

Momčilo Gavrić
Momčilo Gavrić

Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije kojim je komandovao Stevan Tucović. Srpski vojnici su isti dan osvetili Gavrićevu porodicu, a on je postao vojnik. Po naređenju komandanta Tucovića, svaki dan je morao da tri puta da puca iz topa. Tucović je za staraoca malom Momčilu Gavriću odredio Miloša Mišovića.

Učestvovao je u Cerskoj bici. Uz pomoć još jedne divizije, neprijatelje su udaljili do Drine i spustili se do Loznice. U Loznici je odlikovan u čin kaplara i dobio je vojničko odijelo.

Preživio Albansku golgotu

Krajem 1915. srpska vojska se povlačila preko albanskih i crnogorskih planina suočavajući se sa surovim uslovima. Može se reći da je Albanska golgota najteži period za Srbiju u toku Prvog svjetskog rata. U toku povlačenja umrlo je više od sto hiljada ljudi od bolesti, gladi i niske temperature. Bilo je pojava da su promrzli ljudi stavljali dijelove tijela u lešine mrtvih konja kako bi se zagrijali.

Među onima koji su se povlačili bio je i Momčilo Gavrić.

Sa teškom smo mukom podnosili tu Albaniju. I ja sam to najgore podneo. Da mi nije bilo jednoga venčića saraga, koji mi je jedan vojnik dao i kazao: „Kaplare, ovo ti dajem u ime mog unuka, ako je on živ, njemu za život, ako je on mrtav, njemu za duše. Vodi računa da ne jedeš ništa više nego samo jednu ribicu na dan.“ Poslušao sam ga, tako sam mjesec dana kroz Albaniju preživeo.
Vojnici su bajonetima komadali jednog mrtvog konja. Ja nisam mogao prići jer sam bio suviše mali i slab. Jedan vojnik odbaci parče kože i malo mesa. Pritrčao sam u sneg i uzeo. Posle neki vojnici magarećom balegom založili vatru. Jedan mi na bajonetu ispeče jedno parče konjskog mesa, pričao je Gavrić.

Za vrijeme proboja Solunskog fronta, Gavrić je smješten u selo Sorović, gdje je po skraćenom postupku završio četiri razreda osnovne škole. Poslije toga mu je dato 20 mazgi i toliko mazgovodaca, pomoću kojih je prenošena municija na front. Naredbom komandanra Živojina Mišića unaprijeđen je u čin podnarednika.

Kada je probijen Solunski front i rat završen, Stevan Tucović ga je poslao u Englesku. Tamo se zadržao tri godine i završio gimnaziju Henri Rajt u Faveršamu. U Jugoslaviju se vratio 1921. godine. Završio je grafičarski zanat i obuku za vozača u Beogradu.

Za vrijeme Drugog svjetskog rata njemački okupatori su ga dva puta zatvarali u logor, a pred streljački stroj izvodili su ga i partizani. Nakon rata bio je hapšen od strane OZNE, jer je izjavio da Albanci nisu srpska braća.

Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez, a Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu.

Francuski predsjednik Miteran dodijelio mu je orden 1985. godine, a general Lepardije je rekao:

Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima.

Umro je 28. aprila 1993. godine.

2 KOMENTARI

  1. Prvi svjetski rat bio je jedan od
    najkrvavijih oružanih sukoba u
    ljudskoj povijesti. Suprotnosti
    razvoju kapitalističkih država,
    pojačana njihovim imperijalističkim
    pretenzijama, dovela su do formiranja dva vojno-politička bloka
    krajem 19. i početkom 20. stoljeća:
    središnjih sila (Njemačka, Austro-
    Ugarska i Italija – koje se nazivaju i
    Trostrukim savezom) i Antente
    (Velika Britanija, Francuska) i Rusija). Svaka od država sudionica
    ovih saveza imala je svoje ciljeve.
    Najveće raspoloženje za rat bilo je u
    vladajućim krugovima Njemačke,
    koji su željeli osvojiti kolonije i sfere
    utjecaja svojih rivala, pokoriti velike dijelove Europe i steći dominaciju u
    svijetu. Austrougarska je sa svoje
    strane nastojala učvrstiti svoju vlast
    nad potlačenim, pretežno
    slovenskim narodima, porobljavati
    Srbiju i Crnu Goru i uspostaviti prevlast na Balkanu. Neposredni
    povod rata bilo je atentat na
    austrijskog prestolonasljednika
    nadvojvode Franza Ferdinanda (28.
    lipnja 1914.) u Sarajevu, Gavrila
    Principa, člana tajne organizacije Mlada Bosna. Austro-Ugarska je
    okrivila Srbiju za atentat i,
    nagovaranje Njemačke, najbolje
    pripremljene za rat, 23. srpnja
    uručila je ultimatum koji sadrži tako
    ponižavajuće zahtjeve da će se unaprijed računati da će biti
    odbijena. Austro-Ugarska prekinula
    je diplomatske veze sa Srbijom i
    objavila rat 28. srpnja. Njemačka je
    stala na stranu Austro-Ugarske i 1.
    kolovoza objavila rat Rusiji, a Francuskoj 3. kolovoza. Ujedinjeno
    Kraljevstvo objavilo je rat Njemačkoj
    (4. kolovoza) jer je njena vojska
    izvršila invaziju na neutralnu Belgiju i
    Austro-Ugarsku Rusiju (5.
    kolovoza). Crna Gora je stajala uz Srbiju, sve dok se Italija nije
    pridružila partnerima Trojnog
    saveza, ali proglasila je neutralnost,
    kasnije da bi prešla Ententu. Japan je
    23. kolovoza objavio Njemačkoj rat,
    a Turska je 29. listopada ušla u rat sa središnjim silama. Početkom rata u
    Europi su stvorene tri fronte
    (Zapadna fronta), koja se borila
    protiv njemačke vojske s jedne, i
    francuske, belgijske i britanske
    vojske s druge; Istočni, gdje se ruska vojska sukobila s
    austrougarskim i njemačkim
    snagama, i Balkan, gdje su se borile
    austrougarske i srpske trupe. 1914.
    Najprije su započele borbe na
    Zapadnom frontu: Njemačka je u samo mjesec dana svladala Belgiju i
    bila na putu za Pariz. Početkom
    rujna, u bitci na rijeci Marne,
    francuski general Geoffrey prisilio je
    Nijemce da se povuku do rijeke
    Aene, gdje se front stabilizirao. Uslijedilo je razdoblje rovovskog
    rata: prednji dio je s obje strane bio
    ojačan dubokim rovovima
    okruženim bodljikavom žicom. Na
    Istočnom frontu operacije su
    započele 17. kolovoza, kada su se ruske trupe sukobile s njemačkim
    snagama. U Istočnoj Prusiji (blizu
    Tanenberga i Mazurskih jezera)
    Nijemci su Rusima nanijeli dva teška
    poraza, pa su se s velikim gubitkom
    povukli na desnu obalu rijeke Nyamen. Srpska vojska ostvarila je
    veliku pobjedu na Balkanskom
    frontu u bitki za Cer (kolovoz
    1914.), kada je general Stepa
    Stepanović prisilio neprijatelja da se
    povuče preko Drine. Bila je to prva pobjeda saveznika nad Centralnim
    silama u ratu. Zapovjednik
    austrougarske balkanske vojske
    general Pocerek pokrenuo je novu
    ofenzivu iz Bosne. Uporna obrana
    na Drini zaustavila je drugu austrijsku ofenzivu na Srbiju. Poslije
    su se razvile najkrvavije borbe od
    svih koje je srpska vojska vodila u
    Prvom svjetskom ratu (Drinska
    bitka). Srbi su se morali povući, prije
    svega zbog nedostatka municije. Beograd, Valjevo i niz drugih
    gradova su napušteni, a Beč je već
    proslavio konačnu pobjedu nad
    Srbijom. Međutim, na inicijativu
    zapovjednika 1. armije generala
    Živojina Mišića, srpska vojska krenula je u protunapad. U bitki za
    Kolubaru razbila je 5. i 6.
    austrougarsku vojsku i u samo 13
    dana (do 16. prosinca) protjerala
    neprijatelja iz Srbije. Čuvena
    Kolubara bitka jedan je od najbolje izvedenih manevara u povijesti
    ratovanja uopće. Britanski
    ekspedicijski korpus sletio je u
    Perzijski zaljev i pokrenuo vojne
    operacije protiv turskih snaga u
    Mezopotamiji. 1915. Početkom godine Njemačka je preusmjerila
    fokus djelovanja na Istočni front
    kako bi neutralizirala Rusiju, nakon
    čega će se okrenuti protiv
    Francuske. Nijemci su krenuli u
    ofenzivu iz Istočne Prusije (4. do 22. veljače) i uspjeli u bitci kod
    Mazurskih jezera, ali ruska ofenziva
    ih je zaustavila. Nakon početnih
    neuspjeha, Nijemci su sredinom
    travnja prebacili svoje najbolje
    divizije iz kojih je formirana 11. armija generala Makenzena, koja je
    2. svibnja probila ruski front ispred
    Gorlice. Krajem rujna Rusi su
    protjerani iz Galicije, Poljske i drugih
    područja. Konačno, prednja strana
    se stabilizirala duž pruge Dijester – Rice. Ne uspijevajući se probiti do
    njemačkog fronta na zapadu,
    saveznici odlučuju započeti
    operaciju Dardanelles protiv Turske
    početkom 1915. kako bi se povezali
    s Rusijom. Veliki napad izvršen je na poluotoku Gallipoli, ali zbog
    snažnog otpora turske vojske,
    pothvat nije uspio, a krajem 1915. i
    početkom 1916. francuske i
    britanske trupe evakuisane su u
    Solun. Na početku rata, Italija je proglasila neutralnost, a obje
    zaraćene strane nastojale su je
    osvojiti, obećavajući teritorijalne
    ustupke. U svibnju 1915. Italija se
    pridružila snagama Entente i za
    uzvrat joj je obećano slovensko primorje, Istra, Trst, dio Dalmacije,
    Albanija i drugi. Time je stvoren i
    Talijanski front. Na njemu su
    talijanske snage od lipnja do
    prosinca vodile više ofenziva na Soči,
    ali bezuspješno. Godina 1915. bila je presudna za Balkanski front.
    Povoljna okolnost za Središnje sile
    bilo je osvajanje Bugarske (u
    listopadu 1915.), koja je početkom
    rata proglasila neutralnost.
    Bugarske su snage napale srpsku vojsku odostraga (14. listopada), a
    Makenzen je prethodno napao
    Srbiju s 11. njemačkom i 3.
    austrougarskom vojskom iz Banata i
    Srema. Ne uspijevajući se oduprijeti
    napadima nadmoćnijeg neprijatelja, srpska se vojska povukla na
    Kosovo, odakle je krajem studenog
    započela povlačenje preko Albanije
    do obale Jadranskog mora, gdje se
    trebala ukrcati na savezničke
    brodove. Krajem prosinca, nakon mjesec dana mukotrpnog
    planinarenja albanskim ravnicama,
    na jadransku obalu južno od Skadra
    stiglo je samo 140.000 izgladnjelih i
    potpuno iscrpljenih srpskih vojnika.
    Tamo su ih u siječnju 1916. saveznici prihvatili i prevezli na otok Krf kako
    bi se oporavili, reorganizirali i
    pripremili za nove bitke. Nakon
    poraza od Srbije, austrougarske
    snage napale su Crnu Goru.
    Crnogorski serdar (general) Janko Vukotić uspio ih je zaustaviti u bitci
    kod Mojkovca početkom 1916., ali
    uslijedio je napad iz Boke Kotorske
    preko Lovćena, a za pet dana
    austrougarska vojska osvojila je
    crnogorsku prijestolnicu Cetinje. TIJEKOM RATA 1916. Nijemci su 21.
    veljače 1916. započeli bitku kod
    Verduna, koja je s prekidima trajala
    do 9. rujna. U borbu su uvedene
    velike snage s obje strane, a gubici
    su bili ogromni – po pola milijuna vojnika sa svake strane. Francuzi su
    uspjeli obraniti Verdena. U ljeto su
    britanske i francuske ofanzive
    počele na rijeci Soma u kojoj su
    Britanci prvi put koristili tenkove
    (15. rujna). Bitka je trajala do prosinca i završila sa savezničkim
    neuspjehom, jer cilj ofenzive nije
    postignut. Gubici su bili veći na obje
    strane nego na Verdenu. Rusi su
    sredinom lipnja pokrenuli veliku
    ofenzivu protiv Austrijanaca na Istočnom frontu. Pod
    zapovjedništvom generala Brusilova
    probili su se ispred i brzo
    napredovali. Od lipnja do kolovoza,
    Brusilov je zarobio Bukovinu i dio
    Galicije i zarobio više od 400 000 neprijateljskih vojnika. Međutim,
    njegov napredak nije dugo trajao,
    jer je vojska bila iscrpljena i slabo
    opskrbljena. Rumunjska je 28.
    kolovoza ušla na rat na strani
    Antente, ali njezina je vojska do prosinca pretrpjela slom s Nijemcima
    – veći dio Rumunjske, zajedno s
    Bukureštom, izgubio je. Saveznici su
    11. rujna pokrenuli ofenzivu protiv
    Bugara u Makedoniji na Solunskom
    frontu, a u oštrim borbama srpska vojska je 18. rujna zauzela planinski
    vrh Kajmakchalan i tako zakoračila
    na zemlju. Srbi su zajedno s
    Francuzima ušli u Bitolu 19.
    novembra i protjerali Bugare.
    Sredinom prosinca, zbog poraza Rumunjske u sukobu s Nijemcima,
    kao i iscrpljenosti srpske vojske,
    Antenta je obustavila ofenzivu na
    Solunski front. Krajem studenog
    Grčka je ušla u rat na strani Antente.
    Na moru se 31. svibnja većina britanske i njemačke flote sukobila u
    bitci na Yitlandu, najvećem
    pomorskom sukobu u Prvom
    svjetskom ratu. Britanci su izgubili
    više brodova, ali njemačka je flota
    prestala boriti i povukla se u svoje luke. 19. veljače Njemačka najavljuje
    saveznicima “neograničeni
    pomorski rat”, što znači da će
    njegova flota ubuduće napadati sve
    brodove koji plove prema
    neprijateljskim lukama. Veljača revolucija izbila je u Rusiji početkom
    ove godine, djelomično paralizirajući
    svoju vojsku. Oko dva milijuna
    radnika prosvjedovalo je u Austro-
    Ugarskoj. 14. srpnja SAD su ušle u
    rat na strani Antente, koju su podržavale i financijski podržavale
    od početka sukoba. Za oslobađanje
    francuske vojske koja je preživjela
    krizu, Britanci su od srpnja do
    studenog vodili bitku kod Flandrije.
    Nanijeli su Nijemcima velike gubitke, ali nisu se uspjeli probiti na njihovu
    frontu. Početkom lipnja Istočni front
    je oživio. Koristeći okolnost da su
    ruski vojnici odbili daljnju borbu,
    austrougarska i njemačka vojska
    probila je ruski front 19. srpnja i istjerala Ruse iz Bukovine i dijelova
    Galicije. Nezadovoljstvo ruskih
    vojnika na frontu i civilnog
    stanovništva u pozadini vladine
    politike kulminiralo je Oktobarskom
    revolucijom. Austro-ugarska vojska, zajedno s Nijemcima u bitci na
    Kobaridu, nanijela je teški poraz
    Talijanima, koji su se ipak uspjeli
    konsolidirati uz pomoć francuskih i
    britanskih trupa na rijeci Piavi i
    zajedno s njima odmaznuti austrougarskim snagama sljedeće
    godine. Turci su Britance izgubili
    Bagdad i Jeruzalem na Bliskom
    Istoku. 1918. Početkom godine
    njemačka vojska ostvarila je
    značajne pobjede na Istočnom frontu, a 3. ožujka nove vlasti u
    Rusiji potpisale su mirovni ugovor s
    Njemačkom u Brest-Litovsku s
    odredbama nepovoljnim za Rusiju.
    Iako je rat na Istočnom frontu bio
    prekinut, Njemačka je bila ekonomski iscrpljena i spriječeno je
    da transportira sirovine iz Velike
    Britanije. Kao krajnje sredstvo,
    Njemačka je u proljeće pokrenula
    ofenzivu na Zapadni front, u čemu je
    sudjelovalo 90 divizija. Probili su se kroz frontu i ozbiljno zaprijetili da će
    “ugurati” britansku i francusku
    vojsku. Međutim, početkom travnja
    Nijemci su zatočeni uz intervenciju
    francuske vojske. U jesen je uslijedila
    ofenziva Antente, najprije na Solun, a potom na Zapadni front. Na
    Solunskom frontu proboj je učinjen
    15-18. rujna. U roku od deset dana
    bugarska vojska bila je potpuno
    uništena. 23. rujna srpska vojska
    izbila je na bugarsku granicu u blizini Tsareva Sela i Krivog Palanke,
    a Bugarska je kapitulirala 29. rujna.
    Srpske i francuske trupe oslobodile
    su Srbiju i porazile nekoliko slabih
    njemačkih divizija koje su
    pokušavale zaustaviti svoj napredak. Beograd je pušten 1.
    novembra. Austro-Ugarska
    kapitulirala je 3. studenog.
    Kapitulacijom Njemačke 11.
    studenoga završio je Prvi svjetski rat,
    a mirovni ugovor potpisan je 28. lipnja 1919. u Versaillesu. U Prvom
    svjetskom ratu tada je postojalo 36
    država od ukupno 54. Poginulo je
    sedamdeset milijuna ljudi, a osam
    milijuna mrtvih, dok je čovječanstvo
    pretrpjelo ogromne patnje, bolesti i razaranja.

  2. ПРВИ СВЕТСКИ РАТ 1914-18.

    УЗРОЦИ И ИЗБИЈАЊЕ РАТА. Светска политика Немачке, њен економски и поморски развој, антагонизам између Немачке и Аустроугарске на једној страни и Русије на другој на Балкану и трка у наоружавању коју воде два блока, Централне силе (Немачка, Аустро-Угарска, Италија) и Антанта (Француска, Велика Британија, Русија) створили су у Европи, непосредно по завршетку балканских ратова (1912-13), стање напетости које и најмањи инцидент може претворити у оружани сукоб. Убиство надвојводе и аустријског престолонаследника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. у Сарајеву Аустро-Угарска је искористила као повод да објави рат Србији 28. јула 1914. Систем савеза повлачи редом различите државе у рат: Немачка је објавила Русији рат 1. августа 1914, а 3. августа Француској; због немачког упада у Белгију, Велика Британија је објавила рат Немачкој 4. августа, а Аустро-Угарска Русији 5. августа; Црна Гора је стала уз Србију, док је Италија прогласила неутралност; Јапан је 23. августа ушао у рат на страни Антанте, а Турска 29. октобра на страни Централних сила.

    1914. – На самом почетку рата образовала су се у Европи три фронта: Западни, Источни и Балкански. На Западном фронту Немачка је желела да за кратко време потуче Француску. Немачке трупе, које су нападом преко Белгије заобишле француске одбрамбене линије, после низа успеха заустављене су на Марни (битка на Марни 6-13. септембра 1914). Одвајање трупа за Источни фронт и неуспех у Фландрији зауставили су немачку офанзиву на Западном фронту и довели до дуготрајног позиционог ратовања. На Источном фронту Немци су зауставили руску офанзиву у Источној Прусији (битка код Таненберга 26-31. августа). На аустроугарском делу Источног фронта руска војска је постигла значајне успехе у Галицији и Буковини и заустављена је тек уз немачку помоћ из Шлеске. Немачка противофанзива приближила се Варшави, али је враћена. До краја године дошло је и на Источном фронту до позиционог ратовања. Аустроугарске трупе продрле су на почетку рата у Србију, али су потучене на Церу 12-24. августа и одбачене преко Саве и Дрине. Нови напад присилио је српску војску да напусти Београд, али је она противофанзивом 3-16. децембра тешко поразила и избацила аустроугарске трупе са територије Србије. На Средњем истоку, турски одреди нису успели да зауставе британску војску, која се искрцала у Персијском заливу, заузела Басру и продрла у Ирак (новембар 1914).

    1915. – На Западном фронту су Француска и Велика Британија предузеле офанзиве у Шампањи и покрајини Артоа, али без већих успеха. Немачки напад код Ипра (Немци су по први пут употребили бојне отрове) у мају само делимично је успео. На Источном фронту дошло је до померања на штету Русије све до линије Рига-Прут. Уласком Бугарске у рат на страни Централних сила, Србија је била окружена и истовремено нападнута (6. октобар) од немачких, аустроугарских и бугарских трупа. Суочена са далеко надмоћнијим непријатељем српска војска је била принуђена да се преко Косова и Албаније крајем 1915. и почетком 1916. повуче под најтежим условима. Савезници су је тешко исцрпену и проређену болештинама пребацили на Крф, а касније у Солун. После Србије, пала је и Црна Гора (јануар 1916). Привучена обећањима пространих територија, Италија је маја ушла у рат против Аустро-Угарске и отворила нови фронт на Сочи, али није постигла успехе. Велика Британија и Француска предузеле су десант код Дарданела (Галипоља), али се операција завршила пуним неуспехом и остаци трупа пребачени су у Солун. У Африци, Британци су у јулу заузели немачки југозапад континента. После више поморских битака, започет је у овој години немачки подморнички рат против трговачких бродова, који је отежао положај Велике Британије, али није битно утицао на исход рата.

    1916. – Већ почетком године Немци су на Западном фронту започели дуготрајну и крваву верденску битку. Француска армија је одбранила Верден, а француско-британска офанзива на Соми, у којој су Британци први пут употребили тенкове, није постигла успехе (јуни-децембар 1916). На Источном фронту руска војска је поново продрла у Галицију и Буковину (Брусиловљева офанзива, марта 1916). После тога ушла је Румунија у рат на страни Антанте, привучена обећањима о добијању Баната, Ердеља и Буковине; немачка офанзива, међутим, избацује је из рата. Италијани су после многих офанзивних покушаја успели да заузму Горицу. На Балкану је образован нови, Солунски фронт, где су српска, француска и британска војска предузеле офанзиву против бугарских снага у Македонији током које је у крвавој бици заузет Кајмакчалан, а крајем године Битољ. Борбе су се водиле и на Кавказу, где су потучени Турци од стране руске војске. Поморска битка између британске и немачке флоте код Скагерака 31. маја завршила се без одлуке. Немачка је објавила рат Португалији (9. март). У Африци, Савезници заузимају немачку колонију Камерун (јануар).

    1917. – Зараћене стране бивају суочене с великим унутрашњим тешкоћама због оскудице намирница и сировина, штрајкова и незадовољства. У Русији то доводи до фебруарске револуције (8-12. март) у којој је збачен цар, али је привремена влада наставила рат. На северном делу Источног фронта Немци су заузели Ригу (3. септембар). Победа октобарске револуције (7. новембар) довела је до изласка нове, Совјетске Русије из рата (примирје с Немачком је склопљено 15. децембра 1917, а мир у Брест-Литовску 3. марта 1918). На Западном фронту Савезници су предузели велику офанзиву на Ени и у Шампањи (април-мај 1917), која је остала без већих резултата. Британска офанзива у Фландрији (мај-децембар 1917) заустављена је. Италија је доживела тежак пораз код Кобарида (24. октобар), тако да су јој у помоћ морале доћи француске и британске јединице. На Солунском фронту се у борбе укључују и Грци након што је Грчка објавила рат Немачкој (25. новембар), али не долази до већих операција. На Средњем истоку, Британци су у Месопотамији потиснули турску армију наневши јој велике губитке и заузели Багдад (11. март) а у Палестини су пробили турске одбрамбене линије и заузели Јерусалим (9. децембар). Балфуровом декларацијом од 2. новембра Британци обећавају стварање јеврејске државе у Палестини. САД улазе у рат на страни Антанте (2. април), што је имало одлучујући утицај на даљи ток рата. И Кина је објавила рат Немачкој (14. август). Током године јављају се поред многих штрајкова и побуне у немачкој и аустроугарској морнарици.

    1918. – Унутрашње тешкоће код Централних сила се појачавају (у фебруару устанак морнара у Боки которској), али догађаји на истоку (мир у Брест-Литовску марта и капитулација Румуније 7. маја 1918) омогућавају бацање немачких снага на Западни фронт, где Немци предузимају офанзиву на Соми и Оази (март-април) али су одбијени. До средине године предузели су офанзиве у Фландрији, на Марни и у Шампањи без резултата. Савезници, који су 26. марта формирали јединствену команду именујући Фоша за главног заповедника, преузимају иницијативу. У јулу и августу су се Немци морали повући код Марне и Ене и почетком септембра на Сигфридову линију. На Солунском фронту је српска војска, заједно са савезничким јединицама, под командом Франш д’Епереа кренула у незадрживу офанзиву 15. септембра пробивши истог дана бугарске линије у Македонији. Бугарска је 29. септембра капитулирала, а до средине октобра ослобођене су Србија и Црна Гора. Септембра је савезничка офанзива на западу потисла Немце са Сигфридове линије, а почетком новембра избила је револуција међу морнарима, а затим је захватила готово читаву Немачку. Немачка је принуђена да 11. новембра потпише капитулацију. Аустро-Угарска је 3. новембра склопила примирје са Италијом у Падови.

    ЖРТВЕ И МИРОВНИ УГОВОРИ. У рату је погинуло 8 милиона војника. Главни мировни споразуми су из Нејиа, Рапала, Сан-Жермен-ан-Леа, Севра, Тријанона и Версаја.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.