Prošao je vijek od početka Prvog svjetskog rata, ali nijedna ustanova ne nosi ime Momčila Gavrića. U školama i udžbenicima se malo spominje. Ovo je još jedan od junaka koji su nepravedno zaboravljeni.

Momčilo Gavrić bio je najmlađi vojnik svih armija u Prvom svjetskom ratu. Rođen je 1. maja 1906. godine u Trbušnici kod Loznice kao najmlađe dijete Alimpija i Jelene Gavrić.
U avgustu 1914. godine austrougarski vojnici iz 42. Hrvatske domobranske divizije (tzv. Vražje divizije) ulaze u selo i ubijaju mu čitavu porodicu.

Kad je naišla austrougarska vojska i prešla preko Drine, Drinska divizija bila je u Loznici i borila se dokle god je mogla. Moj otac čuo je tu pucnjavu i sve i kaže: „Momčilo idi kod mog brata i zamoli ga da nam da kola i dva vočića ili junca da možemo da potrpamo vas malu decu, nešto hrane i neki ćilim da bi otišli u bežaniju.“

Dok sam ja otišao kod mog strica, koji je bio udaljen nekih možda kilometar – dva i dok sam se vratio austrougarska vojska je stigla gore do moga sela, do naše kuće i tu su napravili čudo jedno. Tu sam video u svom dvorištu da su napravili jedan pokolj, jedan masakr. Ubili su mi sedam braće i sestara i oca i majku. Kad sam video plamen da gori čardak, kuća, stao sam iza jednog grma. Video sam pun dvorište krvi i nisam smeo nijedne reči da progovorim, prisjetio se u jednoj emisiji Momčilo Gavrić.

Momčilo Gavrić
Momčilo Gavrić

Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije kojim je komandovao Stevan Tucović. Srpski vojnici su isti dan osvetili Gavrićevu porodicu, a on je postao vojnik. Po naređenju komandanta Tucovića, svaki dan je morao da tri puta da puca iz topa. Tucović je za staraoca malom Momčilu Gavriću odredio Miloša Mišovića.

Učestvovao je u Cerskoj bici. Uz pomoć još jedne divizije, neprijatelje su udaljili do Drine i spustili se do Loznice. U Loznici je odlikovan u čin kaplara i dobio je vojničko odijelo.

Preživio Albansku golgotu

Krajem 1915. srpska vojska se povlačila preko albanskih i crnogorskih planina suočavajući se sa surovim uslovima. Može se reći da je Albanska golgota najteži period za Srbiju u toku Prvog svjetskog rata. U toku povlačenja umrlo je više od sto hiljada ljudi od bolesti, gladi i niske temperature. Bilo je pojava da su promrzli ljudi stavljali dijelove tijela u lešine mrtvih konja kako bi se zagrijali.

Među onima koji su se povlačili bio je i Momčilo Gavrić.

Sa teškom smo mukom podnosili tu Albaniju. I ja sam to najgore podneo. Da mi nije bilo jednoga venčića saraga, koji mi je jedan vojnik dao i kazao: „Kaplare, ovo ti dajem u ime mog unuka, ako je on živ, njemu za život, ako je on mrtav, njemu za duše. Vodi računa da ne jedeš ništa više nego samo jednu ribicu na dan.“ Poslušao sam ga, tako sam mjesec dana kroz Albaniju preživeo.
Vojnici su bajonetima komadali jednog mrtvog konja. Ja nisam mogao prići jer sam bio suviše mali i slab. Jedan vojnik odbaci parče kože i malo mesa. Pritrčao sam u sneg i uzeo. Posle neki vojnici magarećom balegom založili vatru. Jedan mi na bajonetu ispeče jedno parče konjskog mesa, pričao je Gavrić.

Za vrijeme proboja Solunskog fronta, Gavrić je smješten u selo Sorović, gdje je po skraćenom postupku završio četiri razreda osnovne škole. Poslije toga mu je dato 20 mazgi i toliko mazgovodaca, pomoću kojih je prenošena municija na front. Naredbom komandanra Živojina Mišića unaprijeđen je u čin podnarednika.

Kada je probijen Solunski front i rat završen, Stevan Tucović ga je poslao u Englesku. Tamo se zadržao tri godine i završio gimnaziju Henri Rajt u Faveršamu. U Jugoslaviju se vratio 1921. godine. Završio je grafičarski zanat i obuku za vozača u Beogradu.

Za vrijeme Drugog svjetskog rata njemački okupatori su ga dva puta zatvarali u logor, a pred streljački stroj izvodili su ga i partizani. Nakon rata bio je hapšen od strane OZNE, jer je izjavio da Albanci nisu srpska braća.

Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez, a Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu.

Francuski predsjednik Miteran dodijelio mu je orden 1985. godine, a general Lepardije je rekao:

Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima.

Umro je 28. aprila 1993. godine.

1 COMMENT

  1. ПРВИ СВЕТСКИ РАТ 1914-18.

    УЗРОЦИ И ИЗБИЈАЊЕ РАТА. Светска политика Немачке, њен економски и поморски развој, антагонизам између Немачке и Аустроугарске на једној страни и Русије на другој на Балкану и трка у наоружавању коју воде два блока, Централне силе (Немачка, Аустро-Угарска, Италија) и Антанта (Француска, Велика Британија, Русија) створили су у Европи, непосредно по завршетку балканских ратова (1912-13), стање напетости које и најмањи инцидент може претворити у оружани сукоб. Убиство надвојводе и аустријског престолонаследника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. у Сарајеву Аустро-Угарска је искористила као повод да објави рат Србији 28. јула 1914. Систем савеза повлачи редом различите државе у рат: Немачка је објавила Русији рат 1. августа 1914, а 3. августа Француској; због немачког упада у Белгију, Велика Британија је објавила рат Немачкој 4. августа, а Аустро-Угарска Русији 5. августа; Црна Гора је стала уз Србију, док је Италија прогласила неутралност; Јапан је 23. августа ушао у рат на страни Антанте, а Турска 29. октобра на страни Централних сила.

    1914. – На самом почетку рата образовала су се у Европи три фронта: Западни, Источни и Балкански. На Западном фронту Немачка је желела да за кратко време потуче Француску. Немачке трупе, које су нападом преко Белгије заобишле француске одбрамбене линије, после низа успеха заустављене су на Марни (битка на Марни 6-13. септембра 1914). Одвајање трупа за Источни фронт и неуспех у Фландрији зауставили су немачку офанзиву на Западном фронту и довели до дуготрајног позиционог ратовања. На Источном фронту Немци су зауставили руску офанзиву у Источној Прусији (битка код Таненберга 26-31. августа). На аустроугарском делу Источног фронта руска војска је постигла значајне успехе у Галицији и Буковини и заустављена је тек уз немачку помоћ из Шлеске. Немачка противофанзива приближила се Варшави, али је враћена. До краја године дошло је и на Источном фронту до позиционог ратовања. Аустроугарске трупе продрле су на почетку рата у Србију, али су потучене на Церу 12-24. августа и одбачене преко Саве и Дрине. Нови напад присилио је српску војску да напусти Београд, али је она противофанзивом 3-16. децембра тешко поразила и избацила аустроугарске трупе са територије Србије. На Средњем истоку, турски одреди нису успели да зауставе британску војску, која се искрцала у Персијском заливу, заузела Басру и продрла у Ирак (новембар 1914).

    1915. – На Западном фронту су Француска и Велика Британија предузеле офанзиве у Шампањи и покрајини Артоа, али без већих успеха. Немачки напад код Ипра (Немци су по први пут употребили бојне отрове) у мају само делимично је успео. На Источном фронту дошло је до померања на штету Русије све до линије Рига-Прут. Уласком Бугарске у рат на страни Централних сила, Србија је била окружена и истовремено нападнута (6. октобар) од немачких, аустроугарских и бугарских трупа. Суочена са далеко надмоћнијим непријатељем српска војска је била принуђена да се преко Косова и Албаније крајем 1915. и почетком 1916. повуче под најтежим условима. Савезници су је тешко исцрпену и проређену болештинама пребацили на Крф, а касније у Солун. После Србије, пала је и Црна Гора (јануар 1916). Привучена обећањима пространих територија, Италија је маја ушла у рат против Аустро-Угарске и отворила нови фронт на Сочи, али није постигла успехе. Велика Британија и Француска предузеле су десант код Дарданела (Галипоља), али се операција завршила пуним неуспехом и остаци трупа пребачени су у Солун. У Африци, Британци су у јулу заузели немачки југозапад континента. После више поморских битака, започет је у овој години немачки подморнички рат против трговачких бродова, који је отежао положај Велике Британије, али није битно утицао на исход рата.

    1916. – Већ почетком године Немци су на Западном фронту започели дуготрајну и крваву верденску битку. Француска армија је одбранила Верден, а француско-британска офанзива на Соми, у којој су Британци први пут употребили тенкове, није постигла успехе (јуни-децембар 1916). На Источном фронту руска војска је поново продрла у Галицију и Буковину (Брусиловљева офанзива, марта 1916). После тога ушла је Румунија у рат на страни Антанте, привучена обећањима о добијању Баната, Ердеља и Буковине; немачка офанзива, међутим, избацује је из рата. Италијани су после многих офанзивних покушаја успели да заузму Горицу. На Балкану је образован нови, Солунски фронт, где су српска, француска и британска војска предузеле офанзиву против бугарских снага у Македонији током које је у крвавој бици заузет Кајмакчалан, а крајем године Битољ. Борбе су се водиле и на Кавказу, где су потучени Турци од стране руске војске. Поморска битка између британске и немачке флоте код Скагерака 31. маја завршила се без одлуке. Немачка је објавила рат Португалији (9. март). У Африци, Савезници заузимају немачку колонију Камерун (јануар).

    1917. – Зараћене стране бивају суочене с великим унутрашњим тешкоћама због оскудице намирница и сировина, штрајкова и незадовољства. У Русији то доводи до фебруарске револуције (8-12. март) у којој је збачен цар, али је привремена влада наставила рат. На северном делу Источног фронта Немци су заузели Ригу (3. септембар). Победа октобарске револуције (7. новембар) довела је до изласка нове, Совјетске Русије из рата (примирје с Немачком је склопљено 15. децембра 1917, а мир у Брест-Литовску 3. марта 1918). На Западном фронту Савезници су предузели велику офанзиву на Ени и у Шампањи (април-мај 1917), која је остала без већих резултата. Британска офанзива у Фландрији (мај-децембар 1917) заустављена је. Италија је доживела тежак пораз код Кобарида (24. октобар), тако да су јој у помоћ морале доћи француске и британске јединице. На Солунском фронту се у борбе укључују и Грци након што је Грчка објавила рат Немачкој (25. новембар), али не долази до већих операција. На Средњем истоку, Британци су у Месопотамији потиснули турску армију наневши јој велике губитке и заузели Багдад (11. март) а у Палестини су пробили турске одбрамбене линије и заузели Јерусалим (9. децембар). Балфуровом декларацијом од 2. новембра Британци обећавају стварање јеврејске државе у Палестини. САД улазе у рат на страни Антанте (2. април), што је имало одлучујући утицај на даљи ток рата. И Кина је објавила рат Немачкој (14. август). Током године јављају се поред многих штрајкова и побуне у немачкој и аустроугарској морнарици.

    1918. – Унутрашње тешкоће код Централних сила се појачавају (у фебруару устанак морнара у Боки которској), али догађаји на истоку (мир у Брест-Литовску марта и капитулација Румуније 7. маја 1918) омогућавају бацање немачких снага на Западни фронт, где Немци предузимају офанзиву на Соми и Оази (март-април) али су одбијени. До средине године предузели су офанзиве у Фландрији, на Марни и у Шампањи без резултата. Савезници, који су 26. марта формирали јединствену команду именујући Фоша за главног заповедника, преузимају иницијативу. У јулу и августу су се Немци морали повући код Марне и Ене и почетком септембра на Сигфридову линију. На Солунском фронту је српска војска, заједно са савезничким јединицама, под командом Франш д’Епереа кренула у незадрживу офанзиву 15. септембра пробивши истог дана бугарске линије у Македонији. Бугарска је 29. септембра капитулирала, а до средине октобра ослобођене су Србија и Црна Гора. Септембра је савезничка офанзива на западу потисла Немце са Сигфридове линије, а почетком новембра избила је револуција међу морнарима, а затим је захватила готово читаву Немачку. Немачка је принуђена да 11. новембра потпише капитулацију. Аустро-Угарска је 3. новембра склопила примирје са Италијом у Падови.

    ЖРТВЕ И МИРОВНИ УГОВОРИ. У рату је погинуло 8 милиона војника. Главни мировни споразуми су из Нејиа, Рапала, Сан-Жермен-ан-Леа, Севра, Тријанона и Версаја.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.