Nakon fijaska tokom proglašenja najboljeg filma na ovogodišnjoj dodeli Oskara, gde pobedu nije odneo slučajno prozvani La La Land nego sasvim neočekivano – Moonlight ostaje nam da se pitamo koliko je ova pobeda zaslužena?

Da li je ona samo pokušaj da se jedna marginalizovana priča stavi u prednji plan u nedostatku boljeg kandidata?

Odgovor na ovo pitanje ipak treba da potraži svaki gledalac ponaosob, jer nam i sam film predočava jednu priču kroz izrazitu subjektivnost, kroz glavnog lika Šajrona čiji doživljaj sveta je usko u vezi sa onim što nam se vizuelno predstavlja. Ovde svaki kadar nosi izvesnu simboličku težinu, stvara atmosferičnost koja poput aure okružuje prikazane likove i dodatno ih opisuje.

moonlight film

Film ne teži hiperbolisanoj dramatizaciji, i upravo u domenu svakodnevnog uspeva da zadrži osoben ton koji ga odvaja od ostalih drama koje pokušavaju da prikažu život u crnačkom getu.

Stereotipizovane uloge bivaju preoblikovane i nadahnute osobinama koje ih pretvaraju u uverljive likove. Ne daje nam se obična priča o odrastanju koliko o posledicama i socijalnom pritisku, o usputnim znacima koje dobijamo od okoline i koji mogu da se tako čvrsto vežu za jednu ličnost da postanu njen vezivni deo.

Moonlight film

Takođe, skokovitost u narativu i predstavljanje tri različita vremenska perioda, kao i različiti glumci koji tumače iste uloge, daju nam naznake o jednoj široj temi filma – promeni, kao neumitnoj sili. Upravo tada se i postavlja pitanje o tome da li se kroz vreme razvijamo kao jedna ličnost, ili samo skidamo prethodne slojeve poput zmijske kože, onog trenutka kada stupimo u naredni životni period?

Kompleksnost naših osobina svedoči da su obe mogućnosti istovremeno prisutne u nama, a to je najbolje dato u glavnom liku koji sve vreme pokušava da pronađe sebe. Kroz različite glumce vizuelno možemo da doživimo drastične promene kroz koje njegov lik prolazi, međutim, ono suštinsko za njegov karakter ostaje isto, nepromenljivo, i do toga Šajron jedino može doći kroz interakciju sa bliskim ljudima. On gradi identitet na osnovu verbalnih naznaka koje dobija od ovih osoba, što svedoči o emotivnoj distanci koju ima, jer mu fali bliskost dodira.

Ovi marginalizovani narativi, kao što je pitanje homoseksualnosti kod Afroamerikanaca, upravo omogućuju filmu da stupi pod svetlo reflektora, ali ipak glavni cilj reditelja Berija Dženkinsa nije bio da zadovolji želje „radnika za socijalnu pravdu“ nego da nam predoči jednu životnu priču o otuđenom gej crncu u američkom getu, i time razbije niz dosadašnjih „crnačkih“ filmova koji su tematizovali seks, nasilje i rasizam.

Iako su i ove teme svakako značajne, često im je falila umetnička obrada u filmu da bi zaživele i dobile na snazi.

Beri Dženkins
Beri Dženkins

Kada se one ovde pojavljuju, to biva suptilno provučeno, i sa stilom – scene sa dozom erotskog napravljene su sa posebnom pažnjom na detaljima koji nas dodatno uvlače u intimni svet likova, bez želje da budu napadne ili opscene. Jezik nije nepotrebno prenatrpan vulgarizmima ili komično hiperbolisanim slengom nego stoji u granicama uverljivog, i manjak dijaloga svedoči o jednoj otuđenosti od sveta koju glavni junak oseća.

Oskar Mišo, prvi nezavisni afroamerički filmski režiser, ostavio je svoj trag sa oko 40 filmova koji su obeležili period famozne Harlemske renesanse, i njegovi likovi su predstavljali sofisticirane crnce sa izraženim i osobenim karakternim osobinama.

Kao Mišo, i Dženkins je hteo da prikaže onu dosad neprikazanu stranu života afroameričke populacije koristeći se vizuelno upečatljivim scenama, sa profilisanjem boja koje se uvek namenski vezuje za određeno emotivno stanje likova i njihove međusobne interakcije.

Upotreba klasične muzike unosi svežinu time što nam prikazuje urbani geto u drugom svetlu, svetlu unutrašnjeg doživljaja tog sveta iz ugla pojedinca koji se oseća otuđeno od mesta u kojem živi, i ljudi koji ga okružuju.

Da li pobeda ovog filma svedoči da čak i nekonvencionalna priča, sa slabo poznatom glumačkom postavom, može da bude nominovana, a potom i da dobije nagradu za najbolji film?

moonlight film
Zbrka na dodeli Oskara

Da li to znači da se konačno može očekivati izlazak Akademije iz okvira ušuškanosti koja pretenduje da izabere vrlo očigledne kandidate, gde na kraju nagrada može da zadobije vrednost ka kojoj teži? Možda.

Možda je ovo ipak pokušaj da se prikrije i dalje prisutni rasizam i potlačenost koju druga boja kože i dalje oseća na sebi. Ali to pitanje postaje nebitno pred svim onim koje sam film može, sme, i jednostavno – mora da postavi, u želji da se rasvetle nove priče koje imaju podjednaku važnost.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.