Mrtvi ne umiru je prošlogodišnji zombi film reditelja i scenariste Džimija Džarmuša. Uloge tumače Bil Mari, Adam Drajver, Tom Vejts, Igi Pop, Tilda Svinton – česta glumačka ekipa u Džarmušovim filmovima. Film je premijerno prikazan na otvaranju ovogodišnjeg Kanskog festivala.

Radnja je smeštena u američkom gradiću Sentervilu – „stvarno lepom mestu“ kako je napisano na tabli u ulasku u grad. Dvojica policajaca i jedna policijska službenica, čiji je vrhunac bavljenja svojim poslom istraživanje da li je bezopasan šumski čovek Bob ukrao kokošku ili ne, suočavaju se sa ustajanjem mrtvih iz svojih grobova. Zombi apokalipsa dešava se zbog promene ose rotacije Zemljine kugle koju su izazvali kapitalisti, zli vlasnici sredstava, kako bi eksploatisali naftu i obogatili se. U borbi protiv „nemrtvih“ policajcima se pridužuje Škotlanđanka, patolog, direktorka pogrebne služebe, budiskinja i neverovatno vešti samuraj.

Do kraja je nejasno ko je zapravo ona i šta želi, s obzirom da na kraju odlazi svemirskim brodom koji se odjednom pojavljuje na groblju. Druga linija radnje, još manje razvijenija od glavnog plota, predstavlja dolazak u motel troje tinedjžera koji su u učmaloj sredini okarakterisani kao hipstere iz velikog grada. Probuđeni mrtvaci hitaju za onim čime se su za života bili opsednuti pa tako imamo horde željnje interneta, zombi devojku opsednutu modom, decu umazanu čokoladom, Igija Popa sa bokalom kafe.

Ono što će nam Bob iz šume svojim monologom na kraju objasniti, a što nismo videli kroz radnju, jeste poenta filma – svi smo mi zombiji bez obzira da li imamo puls. Mi smo robovi konzumerizma, opsednuti materijalnim, otuđeni od prirode koju neumoljivo zagađujemo, do te mere da menjamo zakone fizike kako nam odgovaraju nesvesni posledica i zato ćemo se samouništiti. Zombi apokalipsu jedino preživljavaja šumski čovek Bob, izolovan od pošasti vladajuće ideologije kapitalizma te tako nema grehe zbog kojih bi mogao da strada, a pritom je i apsolutno sjedninjen sa prirodom.

Kroz zombi film, Džarmuš je ukazao na prisutne probeme društva – klimatske promene i ekološke katastrofe o kojima ljudi nedovoljno brinu, rasizam i nacionalizam, pa tako imamo farmera koji nosi kačket sa natpisom „učinimo Ameriku ponovo belom“ kao varijaciju slogana američkog predsednika Trampa „Make Amerika Great Again“. Prikaz medijske manipulacije, neslobodnih medija i neistinih vesti kroz ministra ekologije koji na vestima ubeđuje državljanje da je promena rotacije Zemlje bezopasne iako činjenice tvrde suprotno. Međutim, kroz film je na ove pojave samo pokazano da postoje bez njihovog daljeg razvijanja, promene ili bilo kakave poente.

Da je „Mrtvaci ne umiru“ meta film tj. film u filmu jasno je već na samom početku u razgovoru u kolima o pesmi sa radija kada mlađi policajac govori da je pesma tema filma. Ronald Peterson (Adam Drajver) više puta govori da će se situacija loše završiti i pred kraj otkriva da je to sve vreme znao jer je pročitao Džarmušov scenario. Međutim, nisu svi likovi svesni da se nalaze u filmu. Policajka je konstantno preplašena pa je i njen način gluma sa uživljavanjem, dok su dvojica policajaca bez naglih emotivnih promene, sve vreme ravnodušni i nezainteresovani i bez zabrinutosti za sopstveni život, potpuno distancirani razumevajući da su samo junaci filma. Namera ovog postpuka verovatno je bila u „izbacivanju“ gledaoca iz zombi priče i vraćanje fokusa na kritiku društva.

U svom ranijem filmu „Samo ljubavnici preživljavaju“ gde Džarmuš tematizuje vampire, kako i naslov kaže samo oni koji se vole ne umiru. U „Mrtvi ne umiru“ ne postoji ljubav kao takva, niti i jedan ljubavi par. Čak mlađi policajac i službenica za koju Zelda, patološkinja, pita da li su u vezi, što je radnja koju bismo sa pravom očekivala, nisu zajedno. Stariji policajac je imao partnerku koja je nedavno umrla. Hipsteri su samo drugari. Zbog toga možda ne treba ni da čudi što niko od meštana (sem dece i Boba koji ni nema koga da voli s obzirom da se samoizolovao) ne preživljava. Takođe je uočljiva sličnost prezimena mlađeg policajca Petersona sa prethodnim Džarmušovim filmom „Paterson“ čiji naslovni lik tumači isti glumac. Možda se zbog toga ne bi puno pogrešilo, ako bi se reklo da je ovaj film rediteljev omaž samom sebi.

Humor u filmu se uglavnom bazira na čestom ponavljanju koje posle izvesnog vremena (treba da) izazivaju smeh. Peterson ponavlja od počekta do kraja da će se sve završiti loše pa se u jednom momentu i nasmejemo njgeovom pesimističkom stavu. Duhovito je, na momente, i ismejavanje naših životnih navika – neodvojenost od telefona, zavisnost od kafe, pijenje tableta protiv bolova… koje ostaju iste i posle smrti sugerišući da ni umiranje ne znači odmor.

Niti je zombi film koji nas je uplašio, niti je parodija koja nas je nasmejala, niti je puko objavljivanje o uticaju sadašnjeg političko-ekonomsko-socijalnog sistema na naše živote revolucionarno otkriće. Zbog toga ostaje pitanje zbog čega je snimljen ovaj film osim da reditelj pokaže da je autoironičan i u svom filmu sebe nazove kretenom.

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.