Kako se određuje koji sistemi obrazovanja su najuspešniji? Međunarodno prihvaćeni pokazatelji jesu rezultati PISA testova. PISA (Program za međunarodnu evaluaciju učenika) jeste inicijativa OECD (Organizacija za međunarodnu saradnju i razvoj), koja je pokrenuta 2000. godine i predstavlja ispitivanje kvaliteta obrazovnih sistema, koje se sprovodi svake tri godine u preko 70 zemalja širom sveta.
Sprovodi se tako što se petnaestogodišnji učenici testiraju u oblastima matematike, čitanja (razumavanja teksta) i nauke, a od 2015. i u oblasti timskog rešavanja problema.
Najbolje rezultate na ovim testiranjima uporno pokazuju istočno-azijske zemlje poput Japana, Južne Koreje, Hong-Konga, Singapura. U zapadnom svetu najuspešnija je Finska. Neke od zemalja koje najviše ulažu u obrazovanje, poput SAD ili Norveške, ne postižu naročite rezultate, uzevši u obzir visinu ulaganja.
Srbija je učestvovala na PISA testiranju 2012. godine i od 65 zemalja koje su učestvovale, ostvarila sledeće rezultate: u matematici 43. mesto, u čitanju odnosno razumevanju teksta 44. a u nauci 46. mesto. 2015. godine nije učestvovala.
Istočno-azijski model obrazovanja
Iako postoje razlike između obrazovnih sistema različitih zemalja Istočne Azije, ključni faktori uspeha se poklapaju.
Uzećemo za primer Japan i Južnu Koreju, gde je sama struktura formalnog obrazovanja slična američkom sistemu, ali se metode znatno razlikuju.
Devet godina školovanja je obavezno i počinje od šeste godine starosti – može se poistovetiti sa našom osnovnom školom. Oko 99% učenika završava ovaj nivo. Nakon toga, učenici mogu nastaviti obrazovanje u trogodišnjoj školi koja se može poistovetiti sa našom srednjom školom.
Njihove srednje škole nisu besplatne niti obavezne, ali ih upisuje je oko 95% dece. Mogu biti akademske ili zanatske prirode. Prve pripremaju učenike za studiranje, a druge za zaposlenje po završetku.
Privatne srednje škole zastupljene su koliko i državne, iako su duplo skuplje. San svih učenika koji završe srednju školu akademske prirode je da upišu fakultet, što nije lako, jer je konkurencija ogromna. Roditelji troše najveći deo svojih primanja na obrazovanje dece.
U ovom delu sveta snažan naglasak je na kolektivnosti, tradiciji i poštovanju opšteprihvaćenog; ne ohrabruje se individualnost niti orginalnost. Cene se trud i rad, a talentima i osbenostima se ne poklanja naročita pažnja. Postoji ogroman pritisak društva na postizanje visokih akademskih rezultata.
Ti rezultati određuju dalji život osobe, u smislu da su, usled velike kompetitivnosti zbog mnogobrojnosti stanovništva, dobro plaćeni, cenjeni poslovi dostupni samo onima koji uspešno završe fakultet, naročito na nekom od malobrojnih prestižnih univerziteta;. Upis na fakultet je određen rezultatima rigoroznih standardizovanih testova.
Da bi postizali visoke rezultate, skoro svi učenici nakon nastave idu na privatne časove. Roditelji budno prate napredak svoje dece u učenju, i pružaju podršku, odnosno vrše pritisak. Ova orijentisanost na „uspeh“ po svaku cenu i pritisak koji deca trpe od roditelja i društva, ostavljaju posledice na fizičko i mentalno zdravlje onih ljudi kojima ovakav sitem ne odgovara.
Južna Koreja i Japan imaju jedne od najviših stopa samoubistava u svetu.
Na učitelje i nastavnike se gleda sa strahopoštovanjem. Participacija u nastavi se ne ohrabruje. Bilo bi nesvakidašnje da učenik podigne ruku i postavi pitanje. Učitelj proverava da li ga prate, tako što on/a nasumično postavi nekom pitanje. Ukoliko neko baš želi nešto da pita, može to uraditi posle nastave, što je prihvatljivo ako je pitanje dovoljno važno i inteligentno.
Glavni faktor postizanja visokih rezultata obrazovnih sistema istočno-azijskih zemalja na međunarodnom nivou, nije dakle nešto replikativno u društvima gde ljudi nemaju sličan mentalitet i gde se uvažavaju lične slobode.
Ključ nije u sadržaju nastave ili izvanrednom kvalitetu predavača nego u sistemu vrednosti i unutrašnjoj motivaciji koja je često negativna i proističe iz straha od neuspeha i osude. Takođe, ozbiljnost shvatanja obrazovanja je u ovim zemljama pojačano činjenicom da je ono bilo glavni faktor ekonomskog oporavka nakon II svetskog rata, i daljeg ekonomskog rasta uprkos oskudnosti u resursima.
Pored prisustva opresivnih metoda, u školstvu ovih zemalja mogu se uočiti izvesne vrednosti i običaji o kojima vredi razmisliti. U Japanu, školska godina počinje u aprilu, kada se se budi priroda, što simbolizuje novi početak.
Tokom prva tri razreda, učenici se ne testiraju, jer se smatra da suđenje o njihovim rezltatima u tom periodu nije od koristi;. Fokus je na razvoju karaktera i usađivanju sistema vrednosti, koji između ostalog podrazumeva: samokontrolu, istrajnost, velikodušnost, pravednost, disciplinu i sl.
Škole ne zapošljavaju čistače nego je održavanje higijene dužnost učenika. Smatra se da se na taj način učenici uče poštovanju svog i tuđeg rada.
Obrazovanje u Finskoj
Finska je izvršila reformu obrazovnog sistema pre četrdesetak godina, i od tada postiže izvanredne rezultate.
Finci smatraju da je jedan od stubova njihovog obrazovanja jednakost. Ali da se primetiti da se ova jednakost znatno razlikuje od one u Istočnoj Aziji. Ona podrazumeva da svaka individua zaslužuje jednake šanse, poštovanje i pomoć, i da se potencijal svakog učenika može maksimizirati uz adekvatan tretman.
U školu se kreće sa 7 godina (mada postoje i predškolski programi za mlađe), i obrazovanje je besplatno na svim nivoima. Do kraja četvrtog razreda nema testiranja, rangiranja niti poređenja. U tom periodu deca imaju priliku da razviju samopouzdanje, kooperativan duh i pozitivan odnos prema učenju. Na kraju svake godine dobijaju detaljan izveštaj učitelja o njihovim jačim stranama i onim oblastima koje zahtevaju više truda.
Školski dan traje u proseku 5 sati, i posle svakog časa, učenici imaju 15 minuta pauze na otvorenom. Performansi škola se ne mere, i smatra se da su sve škole jednako dobre. Najbolja je ona koja je najbliža. Otvaranje privatnih škola je ilegalno. Zato je svima u interesu da sve škole budu kvalitetne.
Stopa siromaštva dece je u Finskoj druga najniža u svetu – oko 5%, a siromaštvo je inače jedan od faktora koji mogu značajno da utiču na rezultate u učenju. Blagostanje u državi otklanja dozu stresa i pritiska koji su prisutni u siromašnijim državama, a koji utiču na mentalne procese. Svest o statusu i položaju u hijerarhiji dominacije kao društvenom konstruktu, koja je kao što smo videli izražena u Južnij Aziji, ovde je zanemarljiva.
Specijalno obrazovanje je vrlo zastupljeno, i skoro trećina učenika prima neki vid specijalnog tretmana. Ali ovi učenici se ne odvajaju od svojih odeljenja. U Finskoj smatraju da uz odgovarajuću emocionalnu, akademsku, zdravstvenu ili medicinsku pomoć, 90% učenika može uspešno da pohađa regularnu nastavu. Rana detekcija bilo kakve poteškoće u učenju je prioritet. Ne čeka se da problem postane očigledan.
Ovo je moguće zahvaljujući stručnom kadru. Tada se pruža podrška specijalnog učitelja. On u saradnji sa učiteljem/predmetnim nastavnikom pomaže učeniku. U zavisnosti od problema, pruža se neki vid intenzivne podrške i individualizovani plan učenja. Ako i pored toga učenik ne može da prati redovnu nastavu, pruža se specijalna podrška, kako bi učenik uspeo da završi obavezno obrazovanje.
Dva puta mesečno, u svim školama sastaju se stručni timovi koji uključuju učitelja, specijalnog učitelja, psihologa i direktora, kako bi diskutovali o napretku učenika i predlagali rešenja.
Učitelj/nastavnik je profesija koja uživa poštovanje poput lekara ili advokata, i jednako dobro je plaćena. Samo najbolji studenti mogu da postanu učitelji. Da bi neko bio učitelj, moga da ima i master. Pored toga, oni kontinualno imaju obezbeđena usavršavanja. U izboru usavršavanja, kao i u držanju nastave, imaju veliku autonomiju.
To je zapravo jedan od ključnih elemenata uspeha finskog obrazovanja. Učitelji su ljudi koji vole ono što rade, veoma su posvećeni i kompetentni. Ostavljeno im je dosta prostora za inicijativu i kreativnost. Nastavni plan ne podrazumeva precizne instrukcije sa vrha na dole (od ministarstva obrazovanja do nastavnika), već okvirna usmerenja. Učitelji kreiraju nastavu i usput je prilagođavaju na osnovu stečenih uvida.
Uticaj socio-ekonomskih faktora na kvalitet obrazovanja
Iako bi neko možda očekivao da je kvalitet obrazovanja u strogoj korelaciji sa nivoom finansiranja, PISA rezultati to ne pokazuju.
Neke od zemalja koje najviše ulažu u obrazovanje, kao na primer SAD, ne postižu zavidne rezultate. Fondovi jesu značajan faktor u kvalitetu obrazovnog sistema, ali kada je dostignut određen nivo stabilnosti u zemlji, ne i presudan. Kada siromaštvo i sve poteškoće koje ono sa sobom nosi ne predstavljaju veliki problem, na značaju počinje da dobija sama strategija obrazovanja.
U SAD postoje značajne razlike u rezultatima različitih saveznih država, regija, distrikta, čak škola. Siromašnije regije manje ulažu u obrazovanje, i često imaju manje kvalifikovane učitelje i uslove rada. Pored toga, siromašnija deca su u zaostatku po raznim parametrima: pored otežanih uslova za učenje, podložni su raznim emocionalnim i socijalnim problemima, nemaju podršku – neposredna okolina ih često ne usmerava u pravcu pozitivnog stava prema obrazovanju, niti im je dostupna pomoć ako imaju neke poteškoće.
Ne samo u SAD već globalno gledano, socio-ekonomski naprednije škole imaju određene prednosti. Kvalitet predavača je važan na svim nivoima, a uslovi rada i moderna oprema sve više dobijaju na značaju sa rastom nivoa obrazovanja. Oni su naročito važni u oblasti nauke (npr. hemija, fizika), gde su oprema i vežbe značajni faktori učenja.
Dostupnost adekvatne opreme, kvalifikacije predavača i relevantne vannastavne aktivnosti su dobri prediktori toga koliko će se učenika okrenuti profesiji vezanoj za nauku.
U državama gde se snažno podržava inkluzija, učenici drugih nacionalnosti postižu mnogo bolje rezultate u poređenju sa zemljama gde to nije slučaj. To ukazuje na činjenicu da emocionalna podrška ima efekat na učenje.
Primer je Kanada, koja beleži najmanje zaostatke imigrantske i socio-ekonomski neprivilegovane dece u učenju, otkad je inkluziju učinila jednim od svojih prioriteta.
Pripremanje učenika za budućnost
Ono što se najčešće zamera našem obrazovnom sistemu jeste to da proizvodi ljude neupotrebljive na tržištu rada. Uzevši u obzir birokratski aparat koji stoji iza obrazovnog sistema, jasno je da on nije fleksibilan. Karakteristike savremenog tržišta i sveta uopšte, jesu dinamičnost, promene, kompleksnost. Da bi ljudi mogli da se snalaze u takvim uslovima, potrebno je da budu sposobni da se prilagođavaju promenama, efikasno uče i rešavaju probleme. Potrebna im je sposobnost samostalnog razmišljanja i upotrebe naučenog.
Sistem ocenjivanja pukog ponavljanja onog što je u udžbenicima, ne samo da ne uči kritičkom razmišljanju nego uči bezumnom razmišljanju – nekritičkom prihvatanju informacija, koje je kasnije teško odučiti.
Mnogi stručnjaci naglašavaju važnost podsticanja kritičkog razmišljanja u učenicima kroz redovnu nastavu. U Velikoj Britaniji je na primer, pokrenut program koji omogućava učiteljima i nastavnicima da se prijave na besplatna usavršavanja kako bi poboljšali svoje metode predavanja i razvili u učenicima znanja i veštine koje su im potrebne u modernom svetu. Kada prođu kroz obuku, oni sprovode inovativne projekte na svojim predavanjima, dokumentuju ih i razmenjuju preko sajta programa, kako bi delili iskustva sa kolegama, i tako širili najbolje prakse.
Važnost kvalitetnog obrazovanja ne može se dovoljno naglasiti.
Obrazovanje je pasoš za budućnost, jer sutrašnjica pripada onima koji se za nju spreme danas.
Malcom X
U zemljama gde kompetentnost nije garancija boljeg životnog standarda, taj pasoš se koristi za inostranstvo. To znači da iz takvih sredina odlaze agenti progresa, što dodatno smanjuje verovatnoću za preokret – ekonomskih tokova i društvene svesti.
Deca koja posmatraju šta se oko njih događa, često ne vide obrazovanje kao nešto vredno truda, jer su im kao uzori u društvu predstavljeni ljudi koji to ne promovišu. Zaobilazni putevi se vide kao isplativiji. Tako korumpiran sistem održava sebe mehanizmom povratne uzročnosti.
Znanje je najvažniji resurs – srećni su oni koji uspeju to da prepoznju.
