Poniženja. Retko ko se može pohvaliti da ih nikada nije doževeo ili da nekog drugog nije ponizio. Bilo namerno ili slučajno, svesno ili nesvesno. Neko će poniženje poistovetiti sa teškim porazom pa će mu prva asocijacija biti rezultati 6:1 i 6:0 (ne, nije u pitanju teniski meč već fudbalske utakmice naših nesrećnih reprezentacija). Neko će poniženje povezati sa izdajom što iz ugla morala možda i nije daleko. Verovatno bi svako od nas mogao da navede gomilu primera i da se veoma dugo svađamo oko kriterijuma za poniženje.

Možda jedan od najupečatljivijih (a opet manje poznatih) primera jesu Opijumski ratovi kada su Englezi napali Kinu jer Kinezi nisu hteli da trguju opijumom. Nakon što su ih vojno porazili, odneli svaku vrednost koju su mogli, uništili zdanja neprocenjive vrednosti i primorali ih na sporazum o trgovini, Englezi su ih primorali na isplaćivanje ratne odštete i vojne pripreme uopšte (možda su u tom engleskom cinizmu prevazišli sami sebe).

Ipak, poniženje ovde nije bio primarni cilj već je to bila pljačka. Nas zanimaju ona oko kojih se istoričari slažu da je poniženje bilo u prvom planu.

Rimljani – od jarma do zvezda

Kada svoju istoriju započnete sa jednim gradom, a nekih osam i po vekova kasnije posedujete veći deo poznatog sveta, jasno je da ste u tom periodu morali mnogo da ratujete. Što podrazumeva da po neki put morate i da izgubite. Vae vicit!

istorijska-poniženja

Priča kazuje da je baš te reči je izgvorio keltski poglavica kada su Rimljani isplaćivali Keltima zlato. Naime, pao je dogovor da će Kelti napustiti Rim (koji su prethodno osvojili) kada im Rimljani budu isplatili određenu sumu zlata. Rimljani su se požalili da su tegovi koje Kelti koriste ipak nešto teži nego što bi trebalo da budu. Tada je keltski vođa Bren (što mu izgleda i nije bilo ime, već titula koja je značila kralj), pokazao Rimljanima gde je mesto poraženima.

Pokazao je da (ukoliko žele) pobednici mogu da se igraju poraženima (jači tlači), objektivna pravila ne postoje, samo ona koja podednik postavlja i menja po svojoj volji: Na tas na koji se stavljaju tegovi, Bren je bacio i svoj mač izgovorivši reči: Jao (teško) pobeđenima.

Osvajajući Apeninsko poluostrvo, Rimljani su se sukobili sa Samnitima. U jednom trenutku, 321. godine p.n.e. Samnati su uspeli da zarobe rimsku vojsku u Kaudinskom klancu. Dopustili su im da izađu, ali su Rimljani pre toga morali, gotovo potpuno goli, da prođu ispod jarma koji je bio spravljen tako što su dva koplja bila pobodena u zemlju dok je treći bio postavljen preko ta dva.

Ovaj ritual inače vodi poreklo iz rituala iskupljenja kada bi ,,pokajnik’’ bio ,,očišćen’’ od greha te se mogao vratiti u zajednicu. Očigledno je kasnije promenjena svrha ovog rituala. Inače, ovaj ritual su voleli i Rimljani da primenjuju. A i drugi narodi su voleli na Rimljanima da ga primenjuju.

Tako su Rimljani još jednom morali ispod jarma da prodju kada su ih potukli Gali iz Helvecije (današnje Švajcarske) uz pomoć Germana.

Koloseum

Malo ko nije čuo za ludog Kaligulu. Mogli bismo veoma dugo da nabrajamo njegova (ne)dela. Besomučno je ubijao, pljačkao, rasipao novac, imao seksualne odnose sa svojim sestrama, predstavljao se kao bog…
Senatore je ponižavao tako što ih je terao da trče za njegovim kočijama. Drugim prilikama je znao da odvede ženu nekog od senatora u susedne odaje, dok ga oni (senatori) čekaju. Posle bi prepričavao njena seksualna umeća. Otvorio je bordel u palati gde su organizovale orgije koje su morali da posećuju senatori. Ulaznice su bile papreno skupe. A bili su primorani i da dovedu svoje žene i ćerke koje bi radile kao prostitutke.

Voleo je da posmatra pogubljenja, a naredio je da pogubljenja moraju da posmatraju i članovi porodice osuđenika. Kada se jedan otac izvinio i rekao da neće moći da dođe jer je bolestan, on je poslao nosiljku po njega. Potpuni ludak. Nikad niko kao on. Ili ipak ne…

Istoričari danas sumnjaju da je sve baš tako bilo kako je ostalo zapisano. Nije bila retkost da se neki vladar predstavlja kao izopačeni, perverzni ludak ako nije dobro upravljao državom. Pogledajmo sada dva čuvena Kaligulina ispada u novom svetlu.

Možda i najpoznatiji primer jeste kada je postavio svog konja Incitata za senatora. A navodno je planirao i konzulom da ga proglasi. Naravno, ovo objašnjeno potpunim ludilom. A šta ako nije bio lud? Videli smo već da je, navodno, ponižavao senatore. I kako. Ono što je nesporno, to je činjenica da je dolazio u skuob sa njima.

Postavljanje konja za senatora je bilo ruganje i ponižavanje senatora. On im je poručivao da to što oni rade, komotno može da radi i jedan konj. Bilo kako bilo, Incitat postao sinonim za osobu koja je stavljena na položaj kome nikako nije dorasla.

Drugi primer jeste kada je objavio rat bogu mora, Neptunu. Legionari su morali da udaraju i ubadaju more dok je konjica jurišala u plićak da bi se zatim vratili na obaju i ponovili ,,juriš”. Nakon ,,pobede”, svojoj vojsci je naredio da pokupi ratni plen: školjke. Istoričari su izneli nekoliko altenativnih (glavno je ludilo, normalno) objašnjenja za ovaj postupak. Ima ih nekoliko a mi ćemo izneti samo onaj koji je vezan za našu temu.

Naime, postoje indicije da je došlo do pobune kada je Kaligula planirao da napadne Britaniju. Vojska je odbila da ide. Nakon toga je naredio da se zarati sa morem i da ratni plen budu školjke. Poručio im je da su vojska koja jedino tako može da pobedi a školjke jedini ratni plen koga mogu da se domognu.

persijski šah

U trećem veku nove ere, Rim je imao dostojnog protivnika u Persijancima. Kada je dinastija Sasanida došla na vlast, javila se želja da se povrate sve teritorije koje su bile pod vlašću starog (ahemedinskog) persijskog carstva (onog koje je uništio Aleksandar Makedonski). To je nužno značilo i sukob sa Rimom. U jednom sukobu, kod Edese, persijski šah Šapur I je uništio rimsku vojsku i zarobio rimskog cara Valerijana. Priča se da je Valerijanovo zarobljeništvo prošlo u najtežim poniženjima: bio je korišćen kao stepenik pomoću koga se Šapur peo na konja.

Ipak, postoji mišljenje da je odnos šapura prema Valerijanuo bio korektan a da je prethodno ispričana priča bila izmišljena od strane hrišćana jer ih je Valerijan proganjao. 

Kada Vizantinci ponižavaju

Tokom VIII veka, Vizantiju je potresao unutrašnji nemir. Ta sintagma i reč Vizantija idu ruku pod ruku kao retko šta drugo. U pitanju je bilo verski sukob (što takođe nije bila neka retkost u Vizantiji) koji je doveo do uništavanja ikona i progona ikonodula (onih koji poštuju ikone). Tako je taj događaj i dobio naziv: Ikonoklastička ili Ikonoboračka kriza (ikonoklast- razbijač ikona).

U Vizantiji ste lako mogli da sletite sa vlasti. Za vreme kriza, još lakše. Dok su se smenjivali vladari, smenjivala se i politika prema ikonama. Jedan bude protiv ikona, sledeći bude za ikone. Na partijaršijskom prestolu je u tim vremenima sedela jedna slabašna ličnost po imenu Anastasije. Konstantno. I konstantno je menjao politiku. U skladu sa politikom novog vladara.

Tako, kada je Konstantin V izgubio vlast, Anastasije je po drugi put promenio stranu i opet postao poštovalac ikona. Da, zaboravili smo da spomeno da je bilo moguće i vratiti se na presto s koga ste bili zbačeni. Baš je to pošlo za rukom svrgnutom Konstantinu V. A Anastasije? Pa opet je promenio stranu i po drugi put postao protivnik ikona. Dakle, po dva puta je bio poštovalac i dva puta je bio protivnik ikona. Ipak, Konstantin V mu nije oprostio.Naredio je da ga išibaju a zatim da ga potpuno nagog postave naopačke na magarcu i da ga tako šetaju po Hipodromu dok ga je prisutna masa vređala.

Šta se desilo zatim? Bio je proteran, pogubljen… Ne, Konstantin V je bio mnogo pametniji: vratio ga je na patrijaršijski (carigradski) presto. Time je Anastasije bio potuno diskreditovan a Konstantinova moć se proširila još više.

Magarci su očigledno bili poželjne životinje za ovakve prilike jer ima još primera. Godine 1043. pristalice poginulog uzurpatora su vodjeni na magarcu dok je na čelu povorke nošeno koplje sa uzurpatorovom glavom na vrhu. Taj uzurpator je bio proslavljeni voskovođa Georgije Manijakis koji je poginuo u već dobijenoj bitci kada ga je pogodila zalutala strela. Bio je veoma blizu vlasti a tada bi, vrlo verovatno, carstvo krenulo nekim srećnijim tokovima.

magarac

Nekih osamdesetak godna kasnije, jedan vizantijski zapovednik grada Rasa je, po naređenju cara Jovana II, na magarcu, obučen u žensku haljinu, vodan po trgu jer je pobegao kada su Srbi napali i razorili grad.

Kada smo kod nas Srba već, da spomenemo i poniženje koje je doživeo Stefan Nemanja. Nakon što je video da od njegove pobune neće biti ništa, Stefan Nemanja je caru Manojlu Komninu (koji je inače bio sin gorespomenutog Jovana II) otišao da se potčini. Morao je da mu ode u tabor i da priđe prestolu na sledeći način: bio je bos, gologlav, golih ruku do lakata, sa mačem u levoj ruci i kanapom vezanim oko vrata. Nakon toga, bio je primoran da učestvuje u pobedonosnoj povorci u Konstantinopolju.

Stefan Nemanja nije bio jedini koji se ponizio pred Manojlom. Trinaest godina pre njega, Rajnold od Šatijona bio ponižen kada je Manojlo sa vojskom došao da mu se osveti zog napada na Kipar (kada su stanovnici morali da otkupljuju stvari koje su od njih opljačkane, da otkupljuju svoju slobodu a oni koji nisu imali novaca su bili odvedeni u Antiohiju da čeklaju otkup).

Nakon što je video da neće moći da se suprostavi, Rajnold se pojavio pred carevim logorom obučen u vreću. Tu je dugo čekao jer su pre njega ulazili razni drugi poslanici. Nakon što je bio (konačno) pozvan, Rajnold i njegova svita su bosonogi prepešačili dug put do Manojlovog šatora, prolazeći između carevih elitinih jedinica. Tada je Rajlnold kleknuo pred cara u prašinu a ,,sledbenici su podigli ruke u nemoj molitvi.”

Pa ni tada car nije obraćao pažnju na njih nego je nastavio da razgovara sa ljudima oko sebe. Na kraju, car ga je sasušao i postavio mu je uslove za koje se ovaj zakleo da će ih ispoštovati.

Istina, na drugom mestu se spominje da je prošao istu ceremoniju kao Stefan Nemanja: kratki rukavi (ali se spominje iskrzana odora od crne vune a ne vreća) , omča oko vrata mač bosonog, mač u levoj ruci… Treći izvor, pak, spominje gotovo sve isto kao i prethodni sa tom razlikom što je mu mač nije bio u levoj ruci već ga je držao za kraj, tj. okrenuo je vrh mača ka sebi. Kada je prišao caru, predao mu je mač a zatim je pao pred njega na kolena.

Sada bismo mogli da se pozabavimo simbolikom ovog rituala. Ovaj ritual je poticao sa zapada i nosio je naziv dediciones (dedicija). Verovatno je imao poreklo u crkvenoj pokori da bi se kasnije preneo i u sekularnu sferu. Crna odora sa kratkim rukavima predstavlja pokajništvo. Iako se ne spominje, pretpostavljamo da bosonogost i gologlavost ima isto značenje, posebno ako se u obzir uzme hipoteza da riual dedicije potiče iz crkve.

Omča oko vrata i mač okrenut ka sebi predstavljaju smtnu kaznu koja je pretila vešanjem odnosno dekapitacijom.

Bitno je napomenuti da je ovaj ritual bio planiran do tančina. Predstavljao je kao neku vrstu stavljanja pečata na već dogovoreno. Nikakva stvarna smrtna opasnost nije pretila. Interesantno je napomenuti i da su uvek pregovori prethodili ovom ritualu te se ona nije mogla obavljati spontano. To znamo na osnovu sledećeg događaja: Kada je Manojlo opsedao Zemun, tražio je od stanovnika da mu se predaju tako što će doći pred njega bosonogi, gologlavi i sa omčom oko vrata. Kako su odbili, opsada je nastavljena.

Na kraju su stanovnici rešili da odu pred cara na već zahtevani način. Ipak, car tada nije hteo da ih primi. To nam pokazuje da je ovaj ritual imao šire značenje od pukog poniženja.

U XIII veku, kada je Vizantija bila samo bleda senka u odnosu na to šta je bila nekada, ona je ipak uspela da ostvaruje pobede. Godine 1280. vizantijska vojska je u važnoj bitci kod grada Berata (koji se nalazi u današnjoj Albaniji), potukla vojsku mrskog neprijatelja Karla Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja. Svečana povorka svakako nije izostala i tradicionalno, zarobljeni vojnici su morali u njoj da učestvuju.

Doduše, ne uvek na ovoliko kreativno ponižavajući način. Oni su, naime, u povorci jedan iza drugog, jahali na konjima (ne, nije greška, zaista konji) ali tako što su im obe noge visile sa jedne strane. Dakle, jahali su na ženski način. Kako to nije bilo dovoljno, oni su morali da nose u ruci koplje od papira a bili su i ošišani u krug. A kada bi došli u liniju sa carem Mihailom VIII (koji je bio na uzvišenom mestu, u čuvenoj palati Vlaherna), morali su da se blago izdignu iz sedla i poklone mu se.

Istočnjak protiv istočnjaka ili ,, tko bi gori, eto je doli’’

Vizantijski svet nećemo još napuštati. Krajem XIV i početkom XV veka, prilike na Balkanu su bile poprilično nepovoljne po balkanske narode. Srbija, Bugarska i Vizantija su bile turski vazali ili su prestale da postoje. Tokom 1390. godine, na vizantijskom prestolu je došlo do smene koja se uopšte nije dopala Bajazitu. Naredio je carevima Jovanu V i njegovom sinu Manojlu II da učestvuju u opsadi Filadelfije, poslednjeg vizantijskog utočišta u Maloj Aziji.

tursko vojno obeležjeMožete li da zamislite kakvo je to poniženje bilo za cara kada je morao da učestvuje u opsadi svog poslednjeg grada u Maloj Aziji koji se junački držao? S obzirom na Bajazitovu moć, ovaj postupak je,verujemo, pre za svrhu imao poniženje nego bilo kakav vojni karakter. Za to vreme, stari car Jovan je morao da ruši utvrđenja na koja je Bjazit ukazao. Vizantija je postala običan sluga.

Do 1396. godine, zapadnoj Evropi je konačano postalo jasno kakvu opasnost Turci predstavljaju. Za to je ipak bilo potrebno da mađarski kralj počne da upozorava (da li zato što je bio katolik ili zato što su Turci već počeli da ugrožavaju srednju Evropu, ne znamo). Na ranija vizantijska upozorenja i molbe su mahom bili nemi. Sakupljena je ogromna krstaška vojska koja je u bitci kod Nikopolja na Dunavu te iste godine bila strašno potučena. Mađarski kralj Žigmund je okolnim putem morao da beži u domovinu: preko Egejskog i Jadranskog mora.

Šta je Bajazit uradio? Znao je da će Žigmund proći kroz Dardanele te je tamo, radi poniženja, postavio hrišćanske zarobljenike koji su kuknjavom ispratili Žigmundov prolazak.

Što bi naš narod rekao: ,,Ničija nije do zore gorela.”. Čak ni Bajazitova.

Godine 1402. dok je car Manojlo II bio na zapadu moleći za pomoć na sve strane, sultan Bajazit je uveliko opsedao Konstantinopolj. Izgledalo je da kraj neizbežan. Ipak, život je nenadmašan u svojoj ironiji. Ako verujete u Boga, složićete se da ima zaista fantastičan smisao za humor. U tom trenutku, na Bajazita se nameračio (istini za volju, Bajazit je prvi započeo čarke ali do sukoba bi i bez njih došlo) jedan od najvećih osvajača u istoriji ljudskog roda: Tamerlan.

Reći ćemo na ovom mestu da je Tamerlan od jednog anonimnog mladića izrastao u jednog od najvećih osvajača uprkos činjenici da je bio hrom, desna ruka mu je bila ukočena a bio je i bolešljiv. Nosio je nadimak govzdeni ćopavko. Nenadmašan kako po inteligenciji tako i po surovosti. Govorio je nekoliko jezika, carstvo mu se prostiralo od Avganistana, preko Persije, severne Indije, Mesopotamije sve do Anadolije.

Do bitke kod Angore je došlo 28. jula 1402. godine. Tri vrlo interesantne ličnosti su se našle na istom mestu od kojih svaka zaslužuje barem po tekst: Bajazit i Stefan Lazarević sa jedne i Tamerlan sa druge strane. Borba je dugo trajala i završila se potpunim turskim porazom. U početku se Tamerlan izgleda odnosio sa poštovanjem prema zarobljenom Bajazitu ali ne zadugo. Navodi se da je Tamerlan naredio da ga posade na mazgu ( ko zna, možda nije mogao da se opredeli između dve vizantijske metode: jal’ konj, jal’ magarac pa je odabrao obe istovremeno) i da ga tako sprovedu oko vojničkog logora. Navodi se da je Bajazita Tamerlan uiptao šta bi ovaj sa njim radio da je ishod bitke bio drugačiji.

Bajazit je rekao da bi ga stavio u čelični kavez i tako ga vodao gore-dole. Bio je to pogrešan odgovor. Baš je to isto Tamerlan uradio rekavši da će ga isto tako uslužiti. Povremeno bi ga koristio kao stepenik pomoću kog bi se peo na konja ili bi ga koristio kao hoklicu na koju bi dizao noge. Kao vrhunac, naredio je da Bajazitova žena Olivera (sestra Stefana Lazarevića) njega (Tamerlana) i služi gola oko stola. Pretpostavljamo da je sve je to iz svog kaveza Bajazit morao da posmatra. Nakon osam meseci zatočeništva, umro je od moždanog udara.

Druga verzija je da se ubio udarajući glavom o kavez. Te 1403. godine, Olivera je puštena da se vrati kući. Negde se navodi da je Tamerlan i sve zarobljene Srbe pustio jer su ga zadivili tom angorske bitke.

Put u Kanosu

U XI veku, izbio je sukob između sekularne i crkvene vlasti koja se zove borba za investituru. Sukob se zaoštrio kada su se sukobili papa Grgur VII Hildebrand i car Hajnrih IV 1076. godine, papa je ekskomunicirao Hajnriha.

To su iskoristili feudalci da bi nastavili pobudnu protiv cara. Kako je bio u teškoj poziciji, Hajnirh je odlučio da se pomiri sa papom. Tokom zime, 1077. godine je sa svojom svitom otišao do zamka u Kanosu i ispred njega je oskudno odeven i bos proveo tri dana. Nakn toga ga je papa primio i oprostio mu tj. povukao je ekskomunikaciju. To je bio i vešt politikki potez jer papa, kao hrišćanin, nije mogao da odbije pokajanje.

Zahvaljujući ovom događaju, danas se koristi izraz ,,Otići u Kanosu” koji označava ne samo poniženje i pokornost već i pokajanje i odricanje od ranijih dela. Mnogo poznatija verzija ovog izraza je ,,Posuti se pepelom”.

Kapitulacija u Kompjenskoj šumi

Istorija se ponavlja! Mada ne uvek do tančina. U to su se uverili Francuzi kada su potpisali kapitulaciju 22. juna, 1940.

Nemci su tada odveli francusku delegaciju na isto mesto na kom je Nemačka potpisala kapitulaciju u Prvom svetskom ratu. I ne samo to. Vredni Nemci su čak izneli i Kompjenski vagon iz muzeja i odneli ga u Kompjensku šumu i postavili su ga na identično mesto na kome se nalazio kada su se delegecije srele. Hitler je seo na isto ono mesto na kom je sedeo maršal Žan Mari Foš tog 11. novembra , 1918. kada je Nemačka kapitulirala.

Nakon potpisane kapitulacije, Hitler je naredio da se vagon prenese u Berlin kao ratni trofej. Okvir vagona, šine i kamenje na kojima su se šine nalazile su bili uništeni.

Šta na kraju možemo reći? Tendencija ka ponižavanju je izgleda neodvojima od ljudske prirode. I ne samo to. Videli smo da je ta tendencija poprilično u stanju da podstakne kreativne procese. Imamo li neku preporuku? Možda samo jednu: Nemojte biti poraženi. Vae vicit!

piše: Samo Vlada

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.