U periodu od jula do decembra 1945. godine Han van Megeren slikao je svoj poslednji falsifikat. U pitanju je kompozicija poznata kao „Mladi Isus u hramu“, urađena u stilu značajnog holandskog slikara Johanesa Vermera.

Niti je ova slika nastajala u tajnosti niti je njen tvorac u to vreme bio nepoznata i anonimna ličnost, kako bi se to moglo očekivati uzimajući u obzir prirodu njegovog zanata. Naprotiv, izradu slike pratili su svedoci koje je imenovao sud i reporteri zahvaljujući kojima je ime Hana van Megerena postalo dobro poznato široj javnosti. U pitanju je bio sudski proces povodom jedne od najuzbudljivijih umetničkih prevara 20. veka.

Tokom dve godine, koliko je proces trajao, Van Megeren je, paradoksalno, istovremeno dokazivao i svoju nevinost i svoju krivicu.

Van Megeren pre Van Megerena

Priča o verovatno najpoznatijem i najgenijalnijem holandskom falsifikatoru počinje 10. oktobra 1889. godine u Deventeru. Još kao mali pokazivao je sklonost ka slikarstvu, što nije bilo po volji njegovom ocu koji je činio sve ne bi li ga u tome obeshrabrio. Mladi Han van Megeren upoznaće Bartusa Kortelinga, nastavnika i slikara, koji će mu neko vreme biti mentor i imati značajan uticaj na njega. Korteling je bio fasciniran delom Johanesa Vermera i proveo je dosta vremena objašnjavajući Hanu Vermerovu tehniku i stil, učeći ga čak kako da spravlja boje poput ovog velikog majstora.

Pod pritiskom oca, Van Megeren odlazi da studira arhitekturu na Tehničkom fakultetu u Delftu (inače Vermerovom rodnom gradu), ali uporedo uzima časove slikarstva. Studije arhitekture nikad nije zvanično završio, budući da nije izašao na završni ispit. Umesto toga, posvetio se slikanju i crtanju.

Jedno vreme je radio kao asistent profesora crtanja i istorije umetnosti na umetničkoj akademiji u Hagu i istovremeno prodavao svoje crteže i slike radi dodatnog prihoda. Njegovo delo je privuklo pažnju klijenata i kritičara i u roku od nekoliko godina uspeo je da postane deo holandske umetničke scene i stekne izvesnu popularnost i priznanje.

 

Han van Megeren
Han van Megeren

Izgledalo je da njegova slikarska karijera dobro napreduje, međutim, kritičari su mu posle nekog vremena postali mnogo manje blagonakloni. Zamerali su mu da je previše fokusiran na dela starih majstora i isuviše pod uticajem njihovog stila, osporavali mu talenat i originalnost, a njegov dar smatrali ograničenim jedino na imitiranje i kopiranje. Van

Megerena su oštre kritike veoma pogodile. Žestoko se branio, ali posledica je bila samo dalje gubljenje reputacije i simpatija kritičara. Ozlojeđen, povlači se na jug Francuske, čvrsto rešen da se osveti za nepravdu koju je smatrao da mu je naneta i dokaže svoju vrednost. Tako počinje druga faza u njegovom životu, koja će ga naposletku i proslaviti.

Karijera falsifikatora

Ono što je Van Megeren imao na umu bilo je stvaranje savršenih falsifikata. Kao slikara koga će falsifikovati odabrao je Johanesa Vermera.

Imao je više razloga za ovaj odabir. Jedan od njih je bila činjenica da je već bio dobro upoznat sa Vermerovim stilom i tehnikom zahvaljujući svom mentoru Kortelingu. Drugi razlog je bio veoma mali broj slika pripisivanih Vermeru. Njegov opus je činio svega jednu desetinu opusa njegovog savremenika Rembranta. Mnogi istoričari umetnosti su ostavljali mogućnost postojanja još Vermerovih radova i teško da bi ikome bilo sumnjivo ako bi oni počeli da se „otkrivaju“.

Devojka sa bisernom minđušom
Devojka sa bisernom minđušom, Vermerovo remek-delo

Ne prepuštajući ništa slučaju, u periodu od 1932. do 1937. godine Van Megeren brižljivo izučava Vermerov život i delo. U cilju stvaranja što vernijih falsifikata, koristio je sedamnaestovekovna platna i sam pravio boje na isti način i uz pomoć istih materijala kao i Vermer. Samostalno je izrađivao čak i četkice, koristeći pritom jazavčevu dlaku.

S obzirom na to da je uljanim bojama potrebno nekoliko decenija da se u potpunosti osuše, najveći izazov bilo je napraviti slike koje će izgledati kao da su oko tri veka stare. I taj problem je uspeo da reši, nakon dosta eksperimentisanja. Dodavao je fenol formaldehid, sintetsku smolu, u svoje boje, a  slike bi pekao pri određenoj temperaturi. Naposletku, prelazio je valjkom preko slike da stvori sitne naprsline u nanosu boje. Na ovaj način stvarao je veoma uverljive slike.

U početku se striktno držao tipičnih Vermerovih tema, slikajući uglavnom enterijere sa scenama iz građanskog života.

Han van Megeren Večera u Emausu
Han van Megeren, Večera u Emausu

Ubrzo se odlučuje na rizik. Slika „Večeru u Emausu“, inspirisanu Karavađom, ali u Vermerovom stilu. Vermer nikad nije naslikao ovako nešto, ali su slike iz njegove rane faze odavale uticaj Karavađa.

Postojanje jedne takve slike nije bilo nemoguće. Van Megerenova ambicija ionako nije bila da samo kopira stare majstore, već da stvori slike kojima će moći da im parira. Slikajući „Večeru u Emausu“ to je i uspeo. Kritičari, stručnjaci, kolekcionari, ljubitelji umetnosti, svi su naseli na njegovu prevaru. Jedan od najautoritativnijih stručnjaka tog doba, Abraham Bredius, ushićeno je pisao o ovom „otkriću“, čak nazivajući „Večeru u Emausu“ Vermerovim remek-delom.

Slika je prodata za 550,000 nekadašnjih holandskih guldena, što danas iznosi oko četiti miliona dolara.

Van Megeren je nastavio da slika falsifikate na način kako je to učinio sa „Večerom u Emausu“. Svi su prodavani po cenama koje danas iznose više miliona dolara.

Jedan Van Megerenov falsifikat dospeo je u posed Hermana Geringa. U pitanju je delo „Hrist i preljubnica“. U zamenu za njega Gering je dao 137 originalnih slika, koje su većinom bile opljačkane tokom nacističke okupacije Holandije. Smatrao je ovu sliku najvrednijom u svojoj kolekciji i sa ponosom je isticao, ni ne sluteći da je u pitanju falsifikat.

Hrist i preljubnica

Na Van Megerenovu nesreću, Gering je brižljivo beležio sve podatke koji su se ticali  kupovine i nabavke slika za njegovu kolekciju. Nakon rata, policiji nije bilo teško da, služeći se tim podacima, dođe do Hana van Megerena. Optužen je za prodaju holandskog kulturnog blaga okupatorima. Suočen sa mogućnošću da bude osuđen za kolaboracionizam, za koji se mogla dobiti i smrtna kazna, Van Megeren odlučuje sve da prizna.

Od izdajnika do nacionalnog heroja

„Slika u Geringovom posedu nije, kao što vi mislite, Vermerova, već Van Megerenova!“, izjavljuje policiji 1945. godine. „Ja sam je naslikao!“

Niko mu nije verovao. Kako je moguće da je uspeo da proizvede tako verodostojan i kvalitetan falsifikat? Van Megeren predlaže da naslika još jednog „Vermera“ i time dokaže da govori istinu. Sud na ovo pristaje, a rezultat je slika „Mladi Isus u hramu“, koja je razvejala sve sumnje povodom pravog autorstva slika koje su dotad pogrešno pripisivane Vermeru.

Van Megeren je oslobođen pređašnjih optužbi za prodaju holandskog kulturnog blaga okupatorima, s obzirom na to da je u pitanju bio falsifikat. Stekao je veliku popularnost tokom sudskog procesa kao čovek koji je nasamario Geringa. Situaciju je dobro iskoristio u svoju korist, tvrdeći da mu je motiv za prevaru Geringa bio da sačuva originalna umetnička dela. Najzad, dobio je onih 137 slika u zamenu za „Hrista i preljubnicu“.

Od izdajnika i kolaboracioniste postao je nacionalni heroj. Naposletku mu je suđeno kao falsifikatoru, za šta je dobio minimalnu kaznu od godinu dana zatvora. Međutim, nikada nije odslužio ni dan svoje kazne. Preminuo je mesec dana nakon presude, 30. decembra 1947. godine od posledica dva srčana udara.

***

Sudbina Hana van Megerena neobična je po mnogo čemu. Sigurno je među retkim falsifikatorima, ako ne i jedini, koji nije otkriven zbog neke greške ili nesmotrenosti u izradi falsifikata. Sticaj okolnosti naveo ga je da sam prizna svoju krivicu. Pa i tad ju je morao dokazivati slikanjem novog falsifikata. Da su se stvari odvijale drugačije, ko zna koliko bi vremena prošlo pre nego što bi njegova prevara bila otkrivena.

I reputacija i popularnost koje je stekao su vrlo neuobičajeni za jednog falsifikatora. Ipak, uprkos svemu, njegova dela nisu mogla izbeći sudbinu koja je namenjena falsifikatima. Zanimljivo je da je njegova poslednja slika, „Mladi Isus u hramu“, kasnije prodata po ceni od svega 7000 današnjih dolara, što je neuporedivo manje u odnosu na njegove druge falsifikate.

Naravno, u vreme kada su oni prodavani nije se znalo da su falsifikati. Jednom prilikom, osvrćući se na sudbinu svog prvog velikog falsifikata, „Večere u Emausu“, Van Megeren je izjavio:

„Koliko juče ova slika je vredela milione guldena, a stručnjaci i ljubitelji umetnosti dolazili su sa svih strana sveta i plaćali da bi je videli. Danas ne vredi ništa i niko ne bi ni ulicu prešao da je vidi za džabe. Ali slika se nije promenila. Šta jeste?“

Piše: Stefana Pekez

1 COMMENT

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here