Pre svega, lice. Lice nekoga ko neće odustati, ko se neće predati, ko se neće povinovati. Lice žene koja je odlučila da bude trajno i duboko ranjena umetnošću, ranjena epski, ranjena erotski, ranjena intelektualno. Lice koje je zbunjivalo, sluđivalo i koje nije dozvolilo svetu da i za trenutak pomisli da je bavljenje ovim božanskim, demonskim, anđeoskim poslom – komforno, udobno, ugodno i lako. 

Ona je ušla u Herodotovu reku koja neprekidno teče i taj tok njena je snaga. Ona se ne ponavlja. Kao što se nikada ne ponavljaju dani (Bog mrzi jednoličnost). Bog je kritičar. Bog je čitalac. Ali u slučaju Dore Maar Bog mora biti da je gledalac.

Jednom je rekla kako joj pripisuju da je izjavila da nakon Pikasa postoji još samo Bog, a ona je odgovorila: „Ne sećam se da sam to rekla, ali nikada to nisam prestala misliti”. 

Zovem se Dora Maar. Upoznala sam jednog čoveka. Bio je genije. Bio je život. Bio je razdor. Tražio je da ga sledim ne okrećući se. Doneo mi je užitak i propast, dao mi je bezvremensku lepotu i primorao me da se plazim jezikom pred strahotama rata.

Ne mogu da dišem od ljubavi

Pablo Pikaso i Dora MaarCeo život Dora Maar pamtila je to leto u čijoj je samoj srži nešto bolelo od lepote, razlistavalo se. Tog leta sedela je u pariskom restoranu Cafe des Deux Magots i ne slučajno ugledala Pikasa jer joj je prethodno njen prijatelj Paul Eluard rekao da će on tu doći.

Ugledavši ga tog leta 1936. godine, počela je da igra staru slovensku igru, zabadanje noža između prstiju sve dok ne prsne krv (Dora se nije mnogo obazirala u trenucima kada bi krv prsnula) i Pikaso je zanemeo. U magnovenju, shvatio je da će biti njegova muza, uzeo je njenu nakrvavljenu rukavicu i stavio je u džep. Rukavicu će čuvati do kraja života.

Tada je Dora Maar verovala da je Pablo Pikaso njen anđeo. I tako, kao i sve, i ova ljubavna veza će trajati.

Cena trajanja ove veze koja je trošila samu sebe biće – ludilo.

I zaista kad se ta ljubav povukla, ostalo je samo ludilo.

Bol kao inspirativni talenat

„Sliku na kojoj se ona smeje, ne bih mogao naslikati. Ona je za mene plačuća žena. Ranije sam je slikao izobličenu, ne zbog sadizma i zadovoljstva, nego sam samo sledio viziju koja mi se nametnula“, kazao je to Pikaso o Dori Maar, o svojoj muzi i ljubavnici. Kao da je onog junskog, vrelog dana u Parizu naslutio Dorin inspirativni talenat za bol, i da sama može napraviti umetničku karijeru kao fotograf.

Međutim, Pablo Pikaso je svoju ljubavnicu doslovno prisiljavao da se odrekne fotografije i posveti slikanju, i za ljubav ovog slavnog Katalonca Dora je digla ruke od fotoaparata. Tako je promena medija za Doru Maar bila njena umetnička smrt, a Pikaso je bio njeno predodređeno ludilo.

Bizarni efekti otuđenja kao anticipacija tragičnog kraja Pikasa i Dore Maar

Doru Maar privlačili su maniri nadrealista. Učinila je vidljivim skrivene teritorije nesvesnog, često fotografišući slepce, spavače, ljubavnike, zamišljenike. Pre nego što je srela Pikasa, negovala je živ dijalog sa mnogim značajnim nadrealistima i velikanima toga doba. Privlačili su je bizarni efekti otuđenja, isti oni koji će nastupiti nakon traumatskog razlaza sa Pikasom.

Tada se sasvim povlači u osamu svog stana u ulici Monopri, postaje sumnjičava i zatvorena. Njena soba postaje bezoblična, bez boje, bez nade, dakle, nalik na one u kojima je samovao Arto, ili na onu u kojoj je umro Munk, potpuno usamljen i odbačen.  Jedini trag svetlosti u bujici strašnog sveta koji ju je okruživao bile su njene oči boje snežnog leoparda. Čak je i svoje fotografije sakrila od očiju gledalaca i svojih prijatelja.

Pojava Pabla Pikasa u njenom životu pomela je sve. Fotoestetika Dore Maar, sadržana u nastojanju da ratopi aktove, da razredi amorfne oblike, da razvije oštre strukture, svodi se na Batailleovu filozofiju bezgraničnog.

Njena najpoznatija fotografija Pere Ubu, predstavlja groteskno biće sa surlom kao glavom, šape s kandžama koje guraju telo reptila s tužnim, mrtvim očima, prikazana je s beskrajnom nežnošću. A taj tajanstveni stvor predstavlja fetus, i to ne slučajno. Monstruozna životinja koja je budila sažaljenje i gađenje rasla je u sterilnoj Dori Maar i ostala njen saputnik tokom celog života, podsećajući je, da nije srela Pabla Pikasa, danas bi verovatno bila poznata umetnica, a ne samo poznata ljubavnica. 

Uzavrela krv, rođene, hrvatske baronice, terala ju je da se zbog ljubavi prema Pikasu i potuče. Jednog dana u Pikasovom stanu potukla se sa tadašnjom Pikasovom ženom Marijom Terezom, a Pikaso je tokom ove borbe rekao: Neka bolja pobedi. Gledajući ovu tuču, Pikaso je naslikao svoje čuveno delo Borba u kavezu , gde na slici crna golubica koja predstavlja Doru Maar pobeđuje belu golubicu Mariju Terezu. Marija Tereza i njena dva deteta iseljavaju se iz Pikasovog stana.

Zahvaljujući njegovoj nepresušnoj inspiraciji Dori, nastala je i njegova najpoznatija slika Gernika, prepuna antiratnih simbola koja predstavlja otvorenu skaradnost, modernu tiraniju i agoniju rata.

Dora Maar je pronašla nasmejano lice Boga i dočekala se na tuđe telo. Njen Bog ogledao se u tamnoj vodi njene slatke krvi, koja je natapala rukavicu onog letnjeg dana u Parizu. Imao je vrele, crne oči, divna usta, nosio je na licu punu nevinost pitanja jesam li ja čuvar brata svoga i osmehivao se. Ona nije mogla da diše. To je bio spoj umetničkog, uzvišenog savladavanja stravičnog i komičnog, odnosno umetničko pražnjenje gađenja na besmisao.

Dora Maar i Pikaso su zaronili u sopstvenu krv kako bi se zagrlili. Izronili su svoja dela.

 

 

1 COMMENT

  1. Picasso je iz Malage, Andalizija. To je jug Spanije. Nije Katalonac!!!! Dali je bio Katalonac. Mozda zato greska.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.