Među svim piscima na kraju XIX i početku XX veka Bora Stanković bio je najizrazitiji modernista. Postavio je temelje modernom proznom izrazu u srpskoj književnosti. Iako je roman Nečista krv najčešće opisivan kao realistički roman, u njemu svakako ima i jakih odblesaka naturalizma, kao i impresionističkih crta.

Odlike stvaralaštva Borisava Stankovića

Stanković je od realizma nasledio izraziti regionalizam, jer je celokupan njegov književni rad vezan za njegov rodni grad, Vranje. Od realizma je nasledio i okrenutost dijalekatskom jeziku, kao i slikanju polarizovanih odnosa između starih i novih generacija.

On pravi zaokret prema unutrašnjem, subjektivnom životu junaka, prema prikazivanju njihovih snova, psihičkih stanja i erotske energije. Zbog toga je njegov prozni postupak utemeljen na unutrašnjim monolozima, doživljenim govorima. Njegovi književni junaci imaju povlašćeni status, tako da su njihova razmišljanja, čežnje i snovi veoma bliski sa pozicijom pisca i pripovedača.

Književna kritika tog vremena sa velikim oduševljenjem prihvatila je pojavu njegove prve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899). Proglašen je jednim od najtalentovanijih novih pripovedača srpske književnosti.

Borisav Stanković
Borisav Stanković na poštanskoj markici

Ipak, poznati kritičari toga vremena, Jovan Skerlić i Bogdan Popović, priznavali su mu književni dar, ali su mu osporavali književni stil. Smatrali su da je njegov književni jezik „nepismen”. U sličnim kritičkim ocenama pisani su i drugi ogledi o Stankovićevom delu (Branko Lazarević, Vladimir Ćorović). Tek nakon njegove smrti, Milan Kašanin se u jednoj raspravi iz 1928. godine suprotstavio tom mišljenju. Izneo je da je njegov jezik neobičan zato što je poetizovan i da je samo na taj način Stanković mogao da iskaže snažna lirska osećanja i zanos junaka.

Popović i Skerlić vrednovali su srpsku prozu, ali i čitavu srpsku književnost XX veka, iz perspektive beogradskog stila. Taj stil podrazumevao je da književni stil pisaca bude gotovo savršeno podudaran sa standardnim jezikom. Pošto se Stankovićev dijalekatski, uz to i poetizovan, nije uklapao u standard beogradskog stila, najveća imena književne kritike pogrešno su procenjivala njegovo delo.

Nakon Milana Kašanina, Boru je kao „svog” prihvatila generacija ekspresionista na čelu sa Milošem Crnjanskim i Momčilom Nastasijevićem.

Iz Stankovićevog života

Rođen u Vranju, nepoznatog datuma (1875/1876), odrastao je bez roditelja. Završivši osnovnu školu u Vranju, a osmi razred u Nišu, studira prava u Beogradu. Već kao student počinje da objavljuje.

Veilku kontroverzu u Stankovićevom životu predstavljaju godine Prvog svetskog rata koje je proveo u okupiranom Beogradu. Da bi preživeo i prehranio porodicu, bio je prinuđen da sarađuje sa austrijskim okupacionim novinama. U njima je objavio dvadeset nastavaka feljtona Beograd pod okupacijom, gde je žigosao ratne profitere, kolaborante, žene iz uglednih porodica koje su bile u ljubavnim vezama sa austrijskim oficirima. Posle rata, oni koje je ismejao, proglasili su ga za izdajnika i saradnika okupatora.

Dugo nakon toga nije mogao da dobije državnu službu, sve do 1923. kada postaje činovnik u Ministarstvu prosvete. Umro je 1927. godine, povučen iz javnog života, duboko razočaran u novu političku elitu u Srbiji toga vremena, ali i u nove književne odnose među srpskim piscima.

Najpoznatije Stankovićevo delo objavljeno je u prvoj, pripovedačkoj verziji u časopisu Gradina u Nišu, 1901. godine; proširena verzija u časopisu Kolo 1907. godine; definitivna verzija u obliku romana 1910. godine. U drugoj polovini XX veka delo je potpuno rehabilitovano, pa Nečista krv ulazi u red najvećih dela napisanih na srpskom jeziku do sada.

Žanrovske odrednice Nečiste krvi

Sva rasprava o romanu počinje od neobičnog naslova. Rasprava o naslovu istovremeno otvara i raspravu o morfološkim ili žanrovskim aspektima dela. Stanković je na umu isprva imao da u formi duže pripovetke opiše porodičnu hroniku hadži-Trifunovih i prikaže naturalistički fenomen biološke degeneracije nekada bogate i uticajne vranjanske porodice.

Sa druge strane, uključuje i socijalne aspekte nakon 1878. godine i oslobođenja grada Vranja od Turaka. To je prikazano kroz sukob starih čorbadžijskih porodica sa novobogataškim porodicama. Iz te perspektive Nečista krv nije samo porodična hronika nego i socijalni (društveni) roman, u kome je izložena potpuno autentična slika života na razmeđi velikih istorijski i političkih promena.

Sa treće strane, Nečista krv je tipičan psihološki tip romana, u čijem središtu se nalazi karakter i sudbina junakinje Sofke, poslednjeg izdanka čuvene hadži-Trifunove loze. Kako je ta dimenzija romana toliko snažna te potiskuje ostale aspekte, danas se roman uglavnom doživljava kao psihološki ili roman ličnosti.

Međutim, Sofikna drama, u krajnjem izvodu, nije ni samo porodičnog, niti individualnopsihološkog reda, nego se u njoj nalaze dublja a skrivenija pomeranja u kulturi.

sofka nečista krv

Kompozicija romana Nečista krv

Kompozicija romana je uslovljena jednim krajnje banalnim razlogom: pošto niko od izdavača nije želeo da štampa roman, Stanković je odlučio da ga objavi u privatnom izdanju. Međutim, u štampariji, kada je tekst već bio složen i spreman za štampu, ispostavilo se da Stanković nema dovoljno novca, pa je morao da skraćuje poglavlja.

Srećom, to skraćivanje nije narušilo kompoziciju nego značajno ubrzalo pripovedanje u raspletu i time kraj, poentu, učinilo još efektnijim.

Iz kompozicione perspektive, roman u prva tri poglavlja ima dvostruku romanesknu ekspoziciju. Prva se odnosi na porodičnu hroniku hadži-Trifunovih, gde se izdvajaju neobični likovi. Druga takođe prikazuje porodičnu hroniku, ali su sada u središtu Sofkin otac efendi-Mita i propadanje porodice.

Od IV poglavlja počinje romaneskni zaplet i priča o Sofki, te se roman iz porodične hronike transformiše u roman lika, tj. psihološku karakterizaciju glavne junakinje dela.

Stanković je za svoje likove modele imao u stvarnim ličnostima iz starog Vranja. Ipak, ne treba mešati građu iz koje su likovi sazdani sa njima samima. Stvorio je književnu varoš, utopijsku koliko i stvarnu; svojim granicama se podudara sa prostorom po kome se likovi kreću i žive.

Nečista krv raskošne Sofke

Opisujući Sofku, autor naglašava veličinu njene lepote – lepota koja je stala, kao skamenila se, da se ne bi trošila. Ali ono što njen lik čini izuzetnim nije samo njena retka izvanredna lepota, ni njeno raskošno i čulno telo. Izuzetan je položaj koji joj je Stanković dao u delu. Kroz njena se čula prelomljeno, posredno ili neposredno, sve u pripovedanju izbliza opaža, a i njena svest podignuta je do ravni na kojoj se roman u celini pripoveda.

Otuda i njeno telo nije dato samo kao spoljašnji opis nego opis često polazi iznutra, iz subjektivnog telesnog samoosećanja. Ono samo sebe prikazuje. Jednako aktivnim čulima ono sazdaje sopstvenu sliku, povremeno, i ne tako retko, reflektovanu u samosvesti. I sve to, kako navodi Novica Petković, kao nijedno drugo žensko telo u ranijem srpskom romanu.

Psihološko profilisanje Sofke ostvaruje se kroz oblikovanje njenog narcisodinog karaktera. I to se najviše vidi kada zaplet postaje složeniji – dolaskom njenog oca i posrednom motivacijom Sofkine udaje. Ona ni ne sluti da je zapravo reč o njenoj prodaji: svadbeni ugovor u kome je otac prodaje bogatom Marku, da bude žena njegovog 12-godišnjeg sina Tomče.

Sofka na kraju pristaje iz dva razloga. Prvi je altruistički – ona veruje da će spasiti porodicu od siromaštva i sramote. A drugi je psihološki – iz svoje narcisoidne perspektive ona veruje da ne postoji nijedan muškarac dovoljno dobar za nju, koji bi mogao da ostvari njene snove. Zbog toga joj je i potpuno svejedno što će se udati za dečaka.

Prikriveni obred – snohačestvo

Ključno kompoziciono mesto u romanu predstavlja prikazivanje svadbe u kući gazda-Marka. Kulminacija svih događaja u delu realizovana je u trenutku kada Sofka počne da silazi iz svog nedodirljivog sveta u prosti svet gazda-Markovih seljaka. Prema tačnom zapažanju Novice Petkovića tada je i srušen njen oreol izuzetne i posebne osobe.

Taj Sofkin silazak motivisan je neobičnim obredomsnohačestvom. On je predstavljao skriveni erotski život očeva sa suprugama njihovih maloletnih sinova sve dok oni ne bi odrasli i mogli sami da se uključe u ispunjavanje bračnih dužnosti. Sofkin silazak iz sveta autonomne jedinke u kolektivni svet motivisan je njenom željom da bude prihvaćena u toj novoj porodici. Međutim, ta vrsta približavanja bila je pogubna za njenu poziciju i njenu sudbinu.

Marko i njegova porodica znali su da poštuju samo ono što je nedodirljivo, a kada su uvideli da je Sofka samo jedna od njih, situacija se promenila. U svesti gazda-Marka javila se nada da prikriveni obred može biti ostvaren, i da će Sofka biti njegova ljubavnica.

Pripovedački obrt u Nečistoj krvi

U poslednjim poglavljima, Stanković pravi pripovedački obrt i daje potpuno drugačiji narativni tok i epilog. Tomča doživljava veliki psihološki preobražaj (posledica otkrivanja istine o njihovom braku), te od poslušnog muža postaje okrutni gospodar kakav je bio i njegov otac. Ponižavanje utiče na Tomču da sazri i razotkrije najmračnije strane svoje ličnosti, te sadomazohističku strast  ispoljava prema Sofki.

Epilog najbolje potvrđuje samouništavajući i razorni rezultat – Sofka potpuno uništena, mentalno i fizički, a deca slabašna i bolešljiva.

Tako je jedna porodična loza koja je bila na biološkom kraju razorila i snagu jedne porodice koja je bila na biološkom početku. Sofkina nečista krv razorila je i uništila sve oko sebe. Sofka, koja je i karakterom i celim svojim bićem satkana od iste materije kao i njeni preci, čezne za istim slobodnim razmahom življenja, ali joj to život ne daje. Ona je žrtvovana i sama sebe žrtvuje na žrtvenik života da bi prošlost i dalje živela, a nesvesna je (ili nedovoljno svesna) obmane da je to zaista i moguće.

Međutim, roman nije samo o naslednoj nečistoj krvi (bar ne osnovnim delom). Roman nije o grehu i kazni. Premda se Sofkino žrtvovanje može shvatiti tako, kako ju je autor povremeno zanosio i iskušavao, da bi je kasnije povukao u ponor od kog je strepila. Ali taj pad na kraju romana, kada je  polupijana i razdražena pa ostavljena grešila sa gluvonemim slugama, pre je posledica nego uzrok. Zato pre služi za simboličko uokvirenje njene žalosne sudbine nego što je objašnjava.

Opraštanje pisca kroz lik Sofke

Postoji naime jedna navika da pisce poistovećuju sa nekim njihovim likovima – Boru su upravo sa Sofkom poistovećivali. Verovatno je to zbog toga što je čitaocima dato da u romanu njenim očima gledaju na starovremski svet u opadanju, koji je oponiran sa seoskim svetom u usponu. Pretežno iz njene svesti posmatramo osipanje i iščezavanje celog jednog vida balkanske gradske kulture sa njenim osobenim sistemom vrednosti.

U Sofkinom oprašatanju od tog starog sveta, ima i Borinog opraštanja. U svakom liku do izvesne mere prisutan je i pisac, ali se ne može nijedan lik poistovetiti sa piscem. Ali Nečista krv nije samo po vrednosti prvo delo Borisava Stankovića: ono je i njegova književna suma.

*Analiza dela se oslanja na studije, književne kritike i radove, kao i na predavanja profesora Gorana Maksimovića.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.