Ritam i pauze govora, promene u izrazu lica, pokreti, telesni dodir, usmeravanje i zadržavanje pogleda, razlike u odstojanju – sve su to neverbalni komunikacioni znakovi koji odslikavaju međuljudske odnose i individualna osećanja. Međutim, težina koju dajemo rečima neprekidno baca sve ostale oblike izražavanja u drugi plan.

Stoga se često nameće pitanje: Zbog čega ljudi, koji već poseduju toliko razvijen komunikacioni sistem poput verbalnog koriste neverbalne znake?

Odgovor na to možemo pronaći u svakodnevnom životu, jer je neverbalna komunikacija suštinski deo ljuskog reagovanja. Argajl, koji je pažljivo izučavao ovu temu, naveo je pet razloga koji čine govor tela neizostavnim. U pitanju su:

  1. Nemogućnost izražavanja nekih pojava verbalnim znakovima;
  2. Jasnije i oštrije isticanje neke odlike ili stvari;
  3. Moć nad bilo kakvim pokušajem manipulacije;
  4. Eksplicitnije izražavanje ličnih stavova;
  5. Uzajamno informisanje.

Osim toga, neverbalna komunikacija je neizbežna tema izučavanja socijalne psihologije i lingvistike, a od velikog je značaja i za sve discipline koje se bave ljudskim ponašanjem, kao i za muziku i umetnost.

Šta oblikuje neverbalnu komunikaciju: biološko nasleđe ili kulturno okruženje?

Većina neverbalnih komunikacionih znakova kod čoveka stečena je tokom života socijalnim učenjem.

Međutim, neosporna je činjenica da izvor neverbalnih komunikacionih znakova može biti i biološko nasleđe. U nasleđene komunikacione znakove ubrajaju se neki faciijalni izrazi za emocije, nizovi stanja, kao i pokreti različitih delova tela i znakovi u afilijalnom ponašanju.

Važno je istaći da se neverbalni komunikacioni znakovi uočavaju i kod životinja i da su se mnogi naučnici bavili njihovim proučavanjem i upoređivanjem sa ljudskim. Na taj način su, naišavši na brojne razlike, došli do zaključka da se neverbalna komunikacija kod čoveka u najvećoj meri zasniva se na učenju.

neverbalna komunikacija
neverbalna komunikacija

Kultura, kao i različita lična obeležja poput pola, uzrasta, statusa, obrazovanja i osobina ličnosti od rođenja utiču na neverbalne komunikacione znakove. Iz tog razloga, osoba koja se tokom života seli u nepoznatu kulturnu sredinu doživljava stanje snažnog emocionalnog i intelektualnog poremećaja ličnosti, poznatije kao kulturni šok.

Naime, razlike u gestikulaciji dodatno zbunjuju osobu koja se prilagođava potpuno novom načinu života.

Na primer, dok su kod nas poljubac i zagrljaj prilikom susreta veoma učestali, u drugim kulturama se ovaj čin smatra krajnje neprikladnim. Sa druge strane, rukovanje sa samim sobom, koje je potpuno normalno u Indiji, nama deluje smešno i besmisleno.

Da li je govorom tela moguće manipulisati?

U spontanom, ali i namernom ispoljavanju emocija, važnu ulogu igraju facijalna ekspresija, usmeravanje i fiksiranje pogleda na sagovornika, kao i razni pokreti tela. Male neverbalne reakcije kod čoveka, javljaju se u ranom detinjstvu i predstavljaju isključivo iskreno izražavanje emocija.

I tokom odrastanja, interpersonalni stavovi praćeni su emocijama različitog intenziteta. U komunikaciji se ispoljavaju najčšće podizanjem i spuštanjem obrva, udaljavanjem i približavanjem i telesnim kontaktom.

Međutim, svim neverbalnim znacima uzajamnih stavova moguće je i manipulisati, tako da ne bi trebalo da uvek budemo sigurni u procenu stavova nekog pojedinca samo na osnovu govora tela.

Da bi prikazali svoje osobine, ljudi često utiču na svoj fizički izgled, držanje i način izgovaranja raznih verbalnih saopštenja. Osobine koje najčešće odajemo govorom tela su: introvernost, ekstrovertnost, neurotičnost, dominantnost, submisivnost, agresivnost i socijabilnost.

S obzirom na to da je neverbalne znakove moguće kontrolisati, svoju nesigurnost moguće je sakriti zavesom dominantne i ekstrovertne gestikulacije.

Ipak, treba uzeti u obzir činjenicu da su najiskrenije reakcije kod svakoga od nas neizbežne i da traju uglavnom nekoliko milisekundi. Vešti inspektori koriste upravo ovo saznanje u ispitivanjima osumnjičenih, te snimke sa ispitivanja pauziraju i pregledaju više puta sa ciljem da uoče laž.

Navedeni postupak na neobičan način opisuje scenarista Semjuel Baum u seriji Lie to Me. Radnja serije prati rad i život dr Kejla Lajtmana, koji otkriva istinu proučavajući ljudska lica, gestikulaciju, glasove i govor. Analizirajući izraze lica, u stanju je otkriti najdublje ljudske čežnje – od skrivene nepodnošlivosti do spoljne privlačnosti i zaljubljenosti. Serija je inspirisana psihologom i renomiranim stručnjakom za neverbalnu komunikaciju Paulom Ekmanom.

Osim toga, bitno je istaći da je adekvatna neverbalna konverzacija neophodna za dobru verbalnu. Naime, neverbalnom komunikacijom oblikujemo verbalne iskaze. Bez nje bi isti bili monotoni.

Sinhronizacija je veoma bitna uloga ove vrste komunikacije, jer bez nje bilo koji oblik konverzacije ne bi mogao kontinuirano teći. Potrebni su znaci poput klimanja glavom, koji bi pokazali da slušamo sagovornika, ili oni kojima želimo da preuzmemo reč. Takođe, naglašavanjem možemo odvojiti bitno od nebitnog i dati novi smisao rečima.

Neverbalni komunikacioni znakovi mogu i zameniti određene verbalne iskaze. Ova funkcija je jako korisna za dirigente, koji gestikulacijom menjaju reči, kako bi ih izvođači tokom trajanja pesme razumeli.

Tajne koje odaje mimika

Kinezički znakovi su najizučavaniji neverbalni znakovi i obično prvo na njih pomislimo kada upotrebimo izraz neverbalna komunikacija. Zasnivaju se isključivo na pokretima tela, što i možemo zaključiti iz same reči (kinezis – pokret).

U grupu ovih znakova ubraja se i facijalna ekspresija. Na osnovu izraza lica možemo saznati mnogo o emotivnom stanju osobe. Lice je prvo što uočavamo, a na osnovu njegovog izraza, možemo stvoriti i prvi utisak. Zbog toga postoji veća šansa da će osoba koja se osmehuje ostaviti bolji utisak na nas od one koja je namrštena ili, pak, bez ikakvog izraza.

Ipak, pored zaljubljenosti, sreće, zadovoljstva, pozdrava, osmeh može odražavati i sarkazam, agresiju i pokušaj manipulacije.

Dakle, prema naučnim saznanjima, postoje tri vrste osmeha, a to su: poluosmeh, normalan osmeh i široki osmeh. Široki osmeh može biti zatvoren (sa spojenim zubima), otvoren (sa razdvojenim zubima) i bolan (bez korišćenja zuba i sa zatvorenim ustima).

Za razliku od osmeha, za tugu ne postoji karakterističan izraz lica. Najčešće se iskazuje spuštanjem uglova usana, gledanjem u pod i opštim zgurivanjem, a ako je u pitanju ekstremna tuga, izražava se plakanjem, drhtanjem usana i pokušajima da se lice sakrije.

Gađenje i prezir izražavaju se skupljanjem pogleda i slaganjem usana u grimasu. Veči prezir prati izraženija prethodno opisana facijalna ekspresija. Mreškanje nosa i okretanje pogleda u stranu takođe su neki od znakova gađenja i prezira.

Mrgođenjem, škrgutanjem zubima i neprekidnim gledanjem u nekoga, pokazaćemo ljutnju. Lice nam u tom slučaju može i pocrveneti.

Strah se izražava najčešće široko otvorenim očima, otvorenim ustima, drhtanjem i bledilom.

Ako blago iskrivimo glavu u stranu ili širom otvorimo oči, možemo odati utisak zainteresovanosti.

Kako kažu istraživanja, prvih pet minuta tokom susreta dvoje ljudi je najkritičniji period, jer se tada formira prvi utisak. Nakon toga, stečeno mišljenje se neprekidno nadograđuje i dopunjuje, a retko menja. Ova pojava naziva se haloefekat.

Takođe, kada prvi put vidimo osobu suprotnog pola, prvo što ćemo razmotriti jeste da li nas privlače njene crte i izrazi lica. Sem toga, često smo skolni tendenciji da sudimo i o ličnosti, karakteru, inteligenciji, i sve to samo na osnovu prvog utiska.

Ipak, izraz lica nije samo dobra potpora verbalnim iskazima nego i njihova kontradikcija. Na primer, naš osmeh može u potpunosti zaseniti reči ljutnje.

Takođe, osoba će pokazati veće interesovanje za nas ukoliko oponašamo njenu facijalnu ekspresiju i gestikulaciju.

Facijalna ekspresija nam može dosta otkriti i o zdravlju osobe. Tako su medicniska ispitivanja dokazala da su ljudi sa gastritisom skloniji mrštenju.

Svaki deo našeg lica krije svoju najjaču poruku. Stoga će oči govoriti najviše ukoliko smo tužni i uplašeni ili će, pak, biti odraz sreće. Sa druge strane, čelo, oči i usne pokazivaće iznenađenje. Kada smo ljuti, celo lice će poručiti drugima šta osećamo. Često se svi ovi izrazi manifestuju samo tokom delića sekunde, pa se može desiti da budu neprimetni.

Oči kao ogledalo duše − kliše ili istina?

Da su oči zaista ogledalo duše dokazuje impozantan broj istraživanja neverbalnih komunikacionih znakova koje proizvode.

neverbalna komunikacija

Pogled može biti direktan i indirektan, dugotrajan i kratkotrajan, isprekidan i neprekidan. Previše direktnog, neprekidnog i dugotrajnog pogleda može stvoriti neprijatnost kod osobe u koju je usmeren. Dugotrajni pogledi često pokazuju preteći stav, manjak poštovanja prema nekome, ali i simpatije i zainteresovanost.

Sa druge strane, premalo kontakta očima pokazuje stidljivost, nedostatak pažnje ili tajnovitost. Prekid kontakta očima i spuštanje pogleda odražava stidljivost i podređenost osobi sa koje smo skrenuli pogled. Međutim, kada se govori o delikatnim temama ili kada je premala udaljenost od sagovornika, najprikladnije je izbeći kontakt očima.

Najčešće pogled predstavlja poziv na razgovor ili odraz interesovanja za nekoga ili nešto.

Prilikom uzbuđenja, upućivaćemo brze i skenirajuće poglede uz puno treptanja.
Prema rezultatima istraživanja koje je sproveo Edvard Hes, ukoliko nam se objekat posmatranja dopada ili izaziva strah u nama, naše zenice će se naglo proširiti. Sem toga, ispitivanje je pokazalo da se većem broju ljudi dopadaju osobe sa širim zenicama.

Od usmerenosti pogleda do spoznaje laži

Na fotografiji ispod prikazano je značenje svakog smera pogleda tokom govora:

neverbalna komunikacija
neverbalna komunikacija

Gestikulacija − neverbalna artikulacija

Pokreti glavom mogu biti potpora verbalnoj komunikaciji, ali mogu je i zameniti u određenim situacijama (npr. kada zovemo nekoga). Takođe, naginjanjem glave u stranu možemo nagovestiti nekome da ga slušamo, a klimanjem mu dajemo znak da treba da nastavi da priča. Razlike u pokretima glave između muškaraca i žena su jako uočljive.

Najizražajniji neverbalni komunikacioni znakovi su pokreti tela. Prema rečima Majkla Argajla, gestikulacija služi za ilustrovanje, izražavanje običajnih znaka, izražavanje emocija, izražavanje ličnosti i upotpunjavanje religijskih rituala.

Volan Frizen je gestove podelio u pet kategorija, u koje se ubrajaju:

1) amblemi: pokreti koji zamenjuju reči
2) regulatori: pokreti koji regulišu komunukaciju između govornika i slušaoca
3) ilustratori: pokreti koji prate reči
4) adapteri: pokreti kojima nesvesno odajemo emocije
5) pokazivači afekata: pokreti kojima direktnije izražavamo emocije

Dakle, svojim telom možemo iskazati različita osećanja, osobine i stavove. Tako ćemo u stanju beznađa slegnuti ramenima, a ispravićemo ih u znak ponosa.

Pored toga, naučna istraživanja su pokazala da osoba koja tupka stopalima najčešće pokušava da sakrije svoj stav ili mišljenje, ali joj to ne polazi za rukom. Sa druge strane grčenje stopala, odaje napetost i nesigurnost iste.

Takođe, kada želimo ostaviti lep utisak na osobu koja nam se dopada, oči će nam biti manje naduvene, mišići zategnutiji, a donja vilica opuštenija. Žene će se igrati kosom, dok će muškarci zatezati kravatu, dodirivati uvo ili nos ili, pak, činiti isto kao žene. Muškarci bi trebalo da se zabrinu ukoliko žena koja im se sviđa povuče suknju na dole, jer ovaj gest predstavlja znak odbijanja.

Međutim, neosporna je činjenca da je stav najpouzdaniji indikator za ispitivanje sigurnosti. Na osnovu držanja osobe možemo utvrditi kakvog temperamenta, raspoloženja, kao i kakva je njena ličnost.

Nemoguće je „pročitati“ nečije misli na osnovu načina na koji sedi, leži ili stoji, ali je moguće saznati dosta o trenutnom stanju svesti tog pojedinca.

Optimistični ljudi, puni nade i samopouzadnja će stajati uspravno, dok će stidljivi ili depesivni ljudi najćešće biti pogrbljeni. Albert Mehrabian je otkrio da će žene, ukoliko im se dopada neko, kada sede, zauzeti stav otvorenih ruku, a prekrštenih ukoliko su nezainteresovane. Ako muškarca privlači neka žena, njegovi palčevi će biti zakačeni za džepove ili kaiš, a pesnice će najčešće biti stegnute.

Opušten stav, koji prati naginjanje u stranu, kao i asimetričan položaj ruku i nogu pokazuje da smatramo osobu ispred koje stojimo sebi jednakom. Takođe, naginjanjem ka nekome, pokazujemo simpatije.

Potpuno opuštanje može označavati i nedostatak autoriteta. Sa druge strane, stegnutije držanje sa rukama postavljenim na bokovima i visoko podignute glave i isturenog čela može označavati našu želju da nam se pokori neko. Prenaglašeno držanje koriste osobe koje žele da ostave jak utisak, stoga takav stav najčešće odlikuje glumce i političare. Izvor je želja za impresioniranim javnim mnjenjem.

Uloga prostora i dodira u komunikaciji

Nauka koja se bavi proučavanjem prostora u komunikaciji naziva se proksemika. Ovaj termin je prvi put upotrebio Edvard Hol, a danas se koristi kada se spominje prostorna udaljenost između dva sagovornika. Takođe je izdvojio četiri zone korišćenja prostora, a to su:

  1. intimna zona (manje od 15m udalljenosti): Čine je zagrljaj i neposredan telesni dodir. Izraz je velike psihičke bliskosti između osoba;
  2. personalna zona (15cm-45cm udaljenosti): Ovu razdaljinu održavaju osobe koje se dobro poznaju;
  3. društveno-konsultacijska zona: (0,80m-4m udaljenosti): Uobičajena distanca između ljudi koji zajedno nešto preduzimaju. U ovoj zoni nema dodirivanja, ali kontakt očima je najintenzivniji;
  4. javna zona (do 4m udaljenosti): Komunikacija formalnog karaktera.

Manja distanca svojstvena je bliskim i ekstrovertnim osobama, dok introvertne i osobe koje se ne poznaju teže javnoj i socijalnoj zoni.

Zauzimajući jedan prema drugome određeni položaj, učesnici u komunikaciji izražavaju postojanje određenog međusobnog socijalnog odnosa.

Somer i Kuk su istraživali socijalni odnos prema mestu koje su ispitanici zauzeli za stolom.

Kada postoje razlike u mišljenju ili tokom rapsrave o važnoj temi, sagovornici će zauzeti mesto na suprotnim stranama stola. Najčešće će pripadnici suprotnih polova među kojima postoje naklonost i simpatije sesti jedno pored drugog. Ovaj položaj mogu odabrati i prijatelji raspoloženi za ćaskanje. Osobe koje se ne vole i ne žele da stupe u kontakt ili nisu raspoložene za komunikaciju, izabraće da sednu dijagonalno od sagovornika.

Svojim ponašanjem u vezi sa personalnim prostorom najčešće dajemo drugima do znanja o svojim očekivanjima i osećanjima. Najosetljiviji smo ukoliko se remeti prostor koji ograničava naše telo, tzv. personalni prostor.

Ako dođe do toga, uslediće osećaj nelagodnosti, a zatim ćemo kompenzatorskim aktivnostima ublažiti dejstvo povrede personalnog prosora. U tom slučaju, odstupićemo od uobičajenog ponašanja i postaćemo uznemireniji, što ide u prilog inspektorima koji ispituju zločince.

neverbalna komunikacija
neverbalna komunikacija

Ipak, tokom dodirivanja, učesnici u komunikaciji dobrovoljno ruše ograničenost svog ličnog prostora. Čulo dodira je prvo koje se razvije nakon rođenja. Naučno je dokazano da je emocionalni razvoj beba usporen, ukoliko nisu dodirivane.

Mark Knap je napravio eksperiment u kome je trebalo oceniti ljubaznost bibliotekara. Pozitivnije ocene su mu dali oni koje je neprimetno dodirnuo nego oni sa kojima nije ostvario nikakav fizički kontakt. Ljudi će se radije dodirivati kada pružaju savete,nego kada ih primaju.

Takođe, veća je verovatnoća da će dodirnuti osobu od koje traže uslugu, nego onu kojoj pomažu. Zagrljaji će biti duži na rastancima, dok će muškarci pre biti ti koji će inicirati dodirivanje.

Zvuk koji vredi više od hiljadu reči

Neverbalni komunikacioni znakovi dele se na paralingvističke i ekstralingvističke znakove.

Paralingvistički znakovi uključuju sve neverbalne zvuke. Dankan i Fiske smatraju da se u paralingvističke znakove ubrajaju svi oni znakovi koji ne spadaju u fonološki sistem jezika. U njih su, dakle, ubrajali i naglašavanje određenih slogova, dok mnogi to smatraju prozodijom i ostalim gramatičkim disciplinama.

Paralingvističkim zanakovima pre svega se manifestuju emocije, iskazi, stavovi i crte ličnosti. Takođe, zvukom se mogu utvrditi i pol, uzrast i nacionalna pripadnost sagovornika.
Poseban značaj imaju u uspešnom ostvarivanju verbalne komunikacije.

Naime, zvuci omogućuju lakše odvijanje konverzacije, a reči poput jeste i nije mogu imati potpuno različit smisao u zavisnosti od paralingvitičkih znakova.

Obično se koriste u kombinaciji sa verbalnim i drugim neverbalnim znakovima, što daje komunikaciji veći smisao i čini je lakšom.

Sem toga, u paralingvističke znakove ubrajaju se razni šumovi. Najčešće se dele na prozodijske paralingvističke znakove i paralingvističke znakove u užem smislu. Dok nam prvi kristališu smisao izrečenog, drugi nam govore o raspoloženju sagovornika kao i o nekim njegovim osobinama.

Piše: Aleksandra Ničić

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.