„Niko ti ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života.“

Fridrih Niče je verovao da je prihvatanje teškoća esencijalno za ispunjenje života, smatrajući da je samospoznaja jedan od najvažnijih egzistencijalnih problema. On je apostrofirao kako mi sebe pronalazimo i kako iznosimo sopstvene talente u svom odličnom eseju pod nazivom „Šopenhauer kao vaspitač“:

Svako ljudsko biće koje ne želi biti deo masa treba samo da prestane sebi da olakšava stvari. Neka samo prati svoju svest, koja ga poziva: Budi ono što jesi! Sve što sada činiš, misliš, želiš, sve to nisi ti.“

 

Niče dalje tvrdi:

„Svaka mlada duša čuje ovaj zov danju i noć i ježi se sa uzbuđenjem predosećaja tog stepena sreće koje su večnosti pripremile za one koji razmišljaju o sopstvenom istinskom oslobođenju. Ne postoji način da se pomogne bilo kojoj duši da postigne ovu sreću, sve dok je okovana lancima javnog mnjenja i straha.

A kako beznadežan i besmislen može život postati bez takvog oslobođenja. Ne postoji sumornije, tužnije stvorenje u prirodi nego čovek koji izbegava sopstveni genij i naginjući se čas levo čas desno prema nazad, pa u bilo kom pravcu.“


Niče smatra da je jedini protivotrov ovoj egzistencijalnoj turobnosti sledeće:

Niko ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života. Možda postoje bezbroj staza i mostova i polubogova koji bi te preneli preko; ali samo po cenu zaloge i odricanja sebe. Postoji jedna staza na svetu koju niko ne može preći osim tebe. Gde ona vodi? Ne pitaj, kreni!


Put kojim upoznaješ sebe nije lak:

Kako čovek može poznavati sebe? To su mračna, tajanstvena posla: ako zec ima sedam koža, čovek ima sedamdeset puta sedam, bez mogućnosti kad ih skine da kaže sad si ovo stvarno ti; to više nije tvoja spoljašnost. To je mučan, opasan poduhvat proniknuti u sebe, spustiti se odlučno i direktno u tunele svog bića. Kako je lako time naneti sebi povrede koje nijedan doktor ne može izlečiti.

Osim toga, zašto bi to trebalo da je neophodno s obzirom na to da sve svedoči našem postojanju – naša prijateljstva i neprijateljstva, naši pogledi i rukovanja, naša sećanja i sve što smo zaboravili, naše knjige kao i naše olovke.

Za najvažniju potragu, ipak, postoji metod. Neka mlada duša razmotri sopstveni život sa pogledom na sledeće pitanje: Šta si do sada stvarno voleo? Šta je bilo kada uzdizalo tvoju dušu, šta je dominiralo tobom i istovremeno te radovalo? Poređaj ispred sebe ove cenjene stvari i možda će ti one otkriti zakon njihove prirode i poretka: osnovni zakon tvog istinskog sopstva.

Uporedi ove stvari, gledaj kako dopunju, uvećavaju, prevazilaze, preobražavaju jedna drugu; kako prave merdevine na čijim stepenicima si se penjao ka sebi do sad; tvoje istinsko sopstvo ne leži zakopano duboko u tebi, pre je uzdignuto neizmerno iznad tebe ili barem iznad onoga čemu obično pribegavaš da bi bio što jesi.

Fridrih Niče
Fridrih Niče

Niče je smatrao da je prava uloga obrazovanja da se pronađe pravo sopstvo:

Tvoji pravi vaspitači i mentori otkriće ti originalni smisao i osnovnu građu tvog bića, nešto što nije na kraju podložno obrazovanju ili vaspitanju od strane drugih, ali je uvek teško pristupiti mu, nešto vezano i nepokretno; tvoji vaspitači ne mogu ići dalje, i biti tvoji osloboditelji.

I to je tajna svake istinske kulture: ona nam se ne prikazuje sa veštačkim ekstremitetima, voštanim nosevima, noseći naočare – da nam za takve darove ostavlja varljivu sliku obrazovanja. Ona je oslobađajuća, vadi korove, uklanja kamenčiće, rasterujući štetočine koji bi nagrizale nežni koren i izdanak biljke; ona je izliv svetla i topline, nežno kapljanje noćne kiše…“


On zaključuje:

Možda postoje načini pronalaženja sebe, budeći se iz anestezije u koju smo uobičajeno sakriveni kao da smo u mračnom oblaku – ali ja ne znam za bolji od onog koji reflektuju vaspitači i mentori.“


Preveo i prilagodio: Spasa Vidljinović

Izvor

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.