Gorki talog iskustva stvoren razočaranjem zbog širenja nacizma u rodnoj Rumuniji, nadahnuo je Ežena Joneskoa da napiše dramu Nosorog satiričnu kritiku konformizma i lakoće prihvatanja mračnih ideologija.

Nosorog Jonesko
Ežen Jonesko

Inspiracija je Kafkina pripovetka Preobražaj, ali i lični doživljaj nacističkog mitinga u Nirnbergu 1938. pisca Denija de Ružmona, koga je Jonesko izuzetno cenio.

Sva tri čina drame su poređani i uklopljeni hronološki-razvojno tako da se postupno može pratiti širenje nosorogitisa kao aluzija na tridesete godine XX veka i nehajno shvatanje javljanja nacizma, što je posebno dočarano u prvom činu gde ima dosta komičnih scena, a pojavi prvih nosoroga se ne daje veliki značaj.

Motiv nosoroga – degradacija humanog

Preobražaj u nosoroga predstavlja metaforu degradacije čoveka.

Pojedinac se svodi na animalni nivo obitavanja, stimulacijom njegovih najnižih instinkata, da bi se kasnije ideološki artikulisala tako dobijena energija. Dehumanizacija se postiže brisanjem moralnih obzira što je najbolje oslikano u drugom činu, u dijalogu protagoniste drame Beranžea i njegovog najboljeg prijatelja Žana:

Žan: Ta šta kažete, moral! Dosta mi je tog morala, lep mi je to moral! Treba da prerastemo taj moral.

Beranže: A čime biste ga zamenili?

Žan: Prirodom!

Beranže: Prirodom?

Žan: Priroda ima svoje zakone. Moral je antiprirodan.

Beranže: Ako dobro shvatam hoćete da zamenite zakone morala zakonom džungle!

Žan: I tamo bih živeo, i tamo bih živeo!

Ovim potiskivanjem superega individua lako postaje deo gomile koja je podložna različitim uticajima, usmeravana najčešće ka ispunjenju destruktivnih namera.

Monolitni veo jednoumlja

Nosorog JoneskoVođen gregarskim instinktom, pojedinac kod koga je nadvladalo animalno, pristaje na saobražavanje sa vladajućim shvatanjem da ne bi bio odbačen od grupe kojoj želi da pripada. Ta potreba pripadnosti koristi se da pojedinac bez obzira na razike u stavovima usaglasi mišljenje sa većinskim.

Ovde se konformizam prikazuje u svojoj pravoj formi. U stvari on je monolitni veo jednoumlja, obrazac ponašanja kojim se uniformiše veliki broj osoba radi postizanja širih društvenih, a ne tako retko, i uskih ideoloških ciljeva.

Utapanjem velikog broja ljudi u homogenu misaonu celinu dobijamo mogućnost stvaranja kulta ličnosti koji ide do neslućenih razmera idolopoklonstva.

Taj detalj je prikazan kroz svađu Beranžea i njegove devojke Dejzi:

Dejzi: Neću da se o njima ružno govori. To me žalosti.

Beranže: Izvini, nećemo se još dugo zbog njih svađati.

Dejzi: To su bogovi.

 

Simbolika i unutrašnja protivrečnost likova

Likovi na početku drame izgledaju više kao starogrčki komos nego akteri zahvaćeni zlom nosorogitisa, a vremenom evoluiraju u suprotnost svog prvobitnog prikazivanja. Tenzije među njima se pojačavaju, ispoljavajući svoju skrivenu prirodu ispod maske lažne (malo)građanske pristojnosti.

Ova protivrečnost najviše se ogleda u Beranžeu koji na početku deluje nezainteresovano, aljkavo, i, kao takav, razlikuje se od uglačane spoljašnosti miljea u kome živi. Ali kako se priča odvija njegova ličnost sazreva, iskazuje svoj antikonformizam i želju za borbom protiv zla.

Za razliku od njega, Žan predstavlja čistunca, osobu pristojne spoljašnosti i lepih manira, iza čega se krije licemerje koje kasnije izlazi na površinu njegovim preobražajem u nosoroga.

Kraj drame sadrži retrogradnu verziju biblijske priče o nastanku čoveka, tj. u ovom slučaju nije nastajanje nego nestajanje ljudi. Beranže i Dejzi ostaju sami, poput Adama i Eve, da bi na samom kraju ona otišla, a on biva prepušten sebi, kao prvi, odnosno u ovom slučaju poslednji čovek.

Konformizam – potreba ili pretnja

nosorog jonesko

Čovek, kao biće, uspeo je da izroni iz mraka praistorije zahvaljujući životu u grupi koji je zahtevao visok nivo zajedništva. To je vodilo ka usklađivanju stavova sa grupom, bez obzira na razlike. Zauzvrat, čovek je dobio sigurnost od neizvesnosti samačkog života koji je tada nosio velike opasnosti.

Konformizam je opstao dobivši sofisticirano ruho. Ne postoje više rigorozna isključivanja iz zajednice kao nekad. Danas se na pojedinca koji ima oprečne stavove u odnosu na većinu utiče tako da ne iskazuje svoje mišljenje – stavlja se u tzv. spiralu tišine.

Prirodna težnja ljudskog bića da bude u okruženju drugih jedinki svoje vrste ne bi trebalo da je razlog za gubljenje sopstvene individualnosti nego kanal slobodnog ispoljavanja potencijala, koji samo u dodiru sa drugim pojedincima može dobiti oplemenjeni oblik.

Jad obuzima čoveka koji odbija da se prilagodi.

Ežen Jonesko

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.